trg_fontaneKo je imao prilike, da ne kažem sreće, proživeti i van Bečeja, pri tom ne mislim da je prethodno živeo u Drljanu (naravno, imam razumevanja za takve migracije i ushit zbog uspona na životnoj i socijalnoj lestvici, baš kao što nemam razumevanja za malograđanski ponos, recimo kada neko dično istakne da je iz Beograda – upravo, naime, kao i gotovo svaki četvrti stanovnik Srbije, sudeći prema poslednjem popisu. Ekskluziva, nema šta), nego u kakvom većem gradu, mogao je izbliza primetiti, i bez mnogo muke, nešto što se zove samosvest grada, razvijen odnos (misleći i osećajni) grada prema sebi. Baš kao što sada sa jednakom lakoćom može primetiti da toga Bečej nema, ili ima u tragovima.
I to nije naprosto stvar veličine grada, već njegove urbanosti. Bečej je sebe nesvestan, ili suženo/pomračeno svestan, usled paorskog mentaliteta njegovih meštana čija se egzistencija odvija između avlije, njive (ili drugog kakvog posla), kafane i crkve (topografske odrednice su navedene po redu važnosti). Posledica je to, treba reći, i centralističke kulturne politike u Srbiji koja stvara teški provincijalizam s obzirom da se van većih centara, osim neizbrojnih prežderijada, malo šta bitno dešava.
Samosvesti našeg grada nimalo ne doprinosi ni obimna lokalna istoriografija – nepregledne brošure preduzeća pretovarene podacima o tome, recimo, kolika je bila proizvodnja graška u „Flori“ 1986. godine, i za čijeg direktorovanja, ili beskrajno dosadne monografije sportskih klubova i drugih udruženja. Naspram puke faktografije ovih mahom otužno banalnih štiva, stoji osećaj za duh grada, sposobnost da se taj duh prepozna i izrazi, što je primetno, recimo, na pojedinim stranicama kod istoričara Opinćala. A kada je reč o samosvesti grada valja spomenuti i jednog drugog ovdašnjeg istoričara, Karapandžića, koji je nedavno u popularnoj tv emisiji na kojoj se promovisao naš grad bez pardona ustvrdio kako je priča da je projekat prevodnice na kanalu kod Bečeja izrađen u birou čuvenog Ajfela obična izmišljotina. Umesto da je ne trepćući proturio i kako je onaj nesrećni, lutajući drveni kiosk-suvenirnica, ono opštinsko nahoče, projektovao sam Le Korbizije, mladi istoričar se odlučio na pravo malo izdajstvo. To, siguran sam, ipak neće sprečiti lokalne funkcionere, životno zainteresovane za spasavanje grada (između ostalog i turističkim adutima), kao ni zanesene lokal patriote, da po starom verglaju ovu „korisnu laž“.
Manjak samosvesti grada (ako je Bečej danas uopšte grad, a ne, duhom, malo misto), koja bi bila nešto više od zbrkanih mnjenja o mentalitetu Bečeja, kao i svima nama svojstvenog, upravo patetičnog, lamentiranja zbog pasivnosti njegovih meštana, posebno je vidan u sferi umetnosti. Umetnička samosvest grada, izražena u delima literature, muzike, slikarstva (pri tom nemam na umu trg Pogaču, Tisu, dvorac Fantast i slične prigodno-priglupe motive pojedinih ovdašnjih slikara, zapravo unutrašnjih dekoratera), gotovo da je nepostojeća. Blistav izuzetak je grupa Eva Braun – ne, naravno, jedino zbog pesme „Bečej noću“, već autentičnog štimunga koji je uspela izraziti svojom umetnošću, usled čega je, makar u mojoj glavi, postala neizbrisiv deo gradskog identiteta.
Samosvest grada, umetnička i svaka druga, ne samo da reflektuje svarnost grada već je i izaziva, upravo stvara. Otud je pitanje samosvesti toliko značajno. Bez samosvesti, grad je osuđen na životarenje, na žalosno stanje u kome su znameniti stanovnici (od izraza „viđeniji“ pripada mi muka) niko do bogati preduzetnici i zemljoposednici, kafedžije, advokati i bezlični opštinski funkcioneri. Baš kao što je to danas slučaj u Bečeju.
Ivan Kovač
