trg_fontaneKada su dobročinstva u pitanju, čovek se obično prepušta pasivizmu. Njegovo se držanje podaje dvema slučajnostima – nasumičnim izvorima obaveštenja o unesrećenima (da li će informacije uopšte stići do nas, i u kakvoj selekciji) i našem trenutnom (ne)raspoloženju da unesrećenima priskočimo u pomoć.
Listajući novine, vršljajući tv kanalima nailazimo na oglašavanja nečije patnje koja iziskuje našu pomoć, prolazimo pokraj prosjaka koji ište novčić-dva – katkad se angažujemo, uplatimo prilog na odgovarajući račun, odnosno položimo novčić u prosjakov čanak, a katkad (najčešće, boljereći) naprosto okrenemo stranicu novina ili prebacimo kanal, tj. produžimo ulicom. Nešto nas „dirne”, nešto ne – i to je to. Od sistema, kako vidimo, ni traga. A da li tako bitno pitanje sme ostati stvar trenutne inspiracije, raspoloženja?! Treba li da dozvolimo drugima (izvorima saznanja o unesrećenima) da nam određuju ličnu humanitarnu politiku (premda je, svakako, njihovo pravo da obaveštavaju i apeluju na nas)? Uostalom, ovakav motivacioni „karambol”, odnosno popuštanje pred takoreći iznuđivanjem dobročinstva (jer početni poticaj nije u nama) nije nikakva politika, a još manje moral.
Oglasi koji podstiču na dobro delo zapravo su sasvim nefer budući da podmeću fiziologiju za emociju – oni iznose brutalne prizore nesrećne dece prikopčane na cevčice, obrijanih glavica – ukoliko ne odgovorimo na njihov poziv (a uvek odgovoriti je nemoguće!) implicite se sugeriše naša bezosećajnost. A ako i odgovorimo, od naše moralne satisfakcije (na kojoj se u oglasima uvek insistira) ne ostaje mnogo s obzirom na gorespomenuto iznuđivanje, odnosno nesamostalnost u odlučivanju. Svakako, cilj oglasa biva postignut i to je divno – unesrećeni dobijaju pomoć – premda bez našeg neokrnjenog moralnog poentiranja.
Ideš ulicom svojim poslom. Prolaziš pored pečenjare. Zastaneš. Miris te vabi. Uđeš, gotovo nesvesno, i poručiš ćevape. Naivno držiš da su ti se baš u tom trenutku prijeli ćevapi i želiš odgovoriti tom porivu. Pomisliš da je baš to ono što ti je potrebno, ono što tražiš. – Ova neautonomnost (nesamostalnost u odlučivanju) je još očitija kada u pečenjari ne pronađemo zadovoljenje – kada, recimo, više ne primaju porudžbine, i ti izađeš napolje, u magnovenju, gotovo ispljunut (autoru ovih redova to se više puta dogodilo).
Baš mi se prijeo ćevap. Baš mi se čini sevap.
Pa čak i obavesti o tragedijama, koje ne iziskuju našu pomoć, zapravo su sasvim nefer. I tu smo posve neautonomni! Zemljotres tamo, tajfun ovamo, požar onamo. Mnoštvo poginulih, unesrećenih. Mi slušamo o tome i saosećamo. A da li bi, možebiti, valjalo povesti računa o „investiranju” naših emocija? Prepuštamo se slučajnostima spoljašnjih impulsa, umesto da ih sami formiramo – mirisi sevapa (poput ćevapa iz pečenjare) idu ka nama, umesto da mi, svesno, hotimice, idemo ka njima. Nabasavamo na vesti o tragedijama, one nas ganu. Mi, međutim, svakog trenutka možemo otići na internet i obavestiti se o svakojakim nesrećama širom zemlje i sveta – i prepuštati se empatiji. Napokon, ja sam svestan da ovog trenutka i u samom Bečeju ima nesrećne dece i ljudi kojima je potrebna pomoć – ali to je „hladno“ saznanje, običan načelan podatak koji je tek potrebno specifikovati (potruditi se i odgovoriti na pitanja: ko? gde? šta?) da bi zadobio iole „toplote“ i privlačnosti, odnosno moći da podstakne na akciju.
Ili, naposletku, postaviti koncept dobročinjenja na sasvim drugu osnovu. Naprosto sesti i izračunati koliko se od primanja mesečno može izdvojiti za humanitarnu pomoć. Zarađujem, pristojno živim (prethodne decenije u Srbiji pokazale su poraznu elastičnost ovog pojma!) i deo svog rada (zarade) posvećujem nevoljnicima. Jedino na taj način, u punom smislu, mogu integrisati dobročinjenje u srž sopstvene egzistencije.
Ivan Kovač
