trg_fontaneJedan od najmalignijih i ujedno slabo uočenih fenomena u čijoj je vlasti ovo društvo, pre svega njegovi najniži, „sedimentni” slojevi, jeste naglašen zazor prema intelektu i, uopšte, duhovnom.
Rukodelatelji ovde, a i inače, zaziru od intelektualaca (a, svakako, i obratno je slučaj). Oni drže da ih se duh tiče koliko i lanjski sneg! Duhovnost se tu svodi na „najobičnije blebetanje”, „filozofiranje”, „mlaćenje slame” ili „trice i sitnice”. Ipak, od (utemeljenog!) nepoverenja, čak mržnje usled razočaranja, spram „filozofirancije”, onog beskrvnog politiziranja iz neprovetrenih beogradskih salona, pukog oralnog „strujanja vazduha”, odnosno laprdanja koje se ne obavezuje i ne legitimiše bilo kakvim delanjem, potrebno je razlučiti Duh, onaj temelj i ono gradivo koje tvori čitavu našu stvarnost.
Naša stvarnost, naš svet je upravo – naš! Mi smo ga stvorili. On ne postoji bez nas. Pojam tzv. netaknute prirode je, stoga, izravna budalaština. Naravno, tu se cilja na fragmente prirode koje čovek još nije uspeo upropastiti. I to je u redu. Netaknuta priroda, međutim, ne postoji. Šta je, recimo, drvo? Drvo je pojam (koncept, ideja)! Šetamo se Goranskim parkom i zastanemo pokraj stabla ginko bilobe – i šta vidimo? Esteta će zapaziti neobične forme čuperaka listića, vlasnik drvare će se baciti u preračunavanje broja letava koje bi se mogle istesati iz debla, farmaceut će pomisliti na ekstrakt koji se dobija iz njegovog semena i lišća. Šta je, dakle, ginko biloba? – Sve to, upravo, i ništa pojedinačno. A i štošta drugo. Skloni smo da primetimo da je to visoko drvo (izraste do 40-ak metara) – za mrava je, međutim, ono i više nego visoko, za žirafu, pak, svakako nije. Njegovi su listovi zeleni – u mraku, međutim, oni su tamni, a za oči daltoniste ko zna već kakvi. Mi svaku stvar upoznajemo tek spolja, nepotpuno, i to najčešće kroz upotrebu. Priroda je, dakle, antropomorfna (čovekolika). Mi je stvaramo – oduhovivši je, opojmivši i oduševivši!
Ako obratimo pažnju na gornju rašomonijadu (različite poglede na izvestan predmet), biće jasnija tvrdnja da je možda najnerazumljiviji i „najapstraktniji” mislilac svih vremena – Hegel – bio, sasvim suprotno očekivanjima, upravo najkonkretniji. Za Hegela je istina – celina ili totalitet. Kad paor uzme u šaku onaj „konkretni” grumen zemlje (a konkretnost tu čini njegova opipljivost), pa ga razgleda čvrsto stojeći obema na rodnoj grudi, on je apstraktan. Zašto? – Zato što paor primećuje tek poneku pojedinost, baš kao šetači odozgo, dok istinitu (konkretnu) stvar čini ukupnost pojedinosti. Na paorskim je ramenima, dakle, sasvim neočekivano, jedna poprilično apstraktna glavica (apstrakcija doslovce znači izdvajanje, odvajanje pojedinosti)!
Kako vidimo, Duha ima svugde. Niti je duh odvojen od tela, niti praksa može biti odvojena od teorije – ni jedna od ovih uobičajenih, zaoštrenih dvojstava ne pije vodu. Ljudi su skloni da bagatelišu duh i intelektualno – čak da ogreznu u logofobiju (mržnju spram duha) – a zapravo pri tom samo bivaju ogorčeni na „kefalo” koji, kako se to duhovito primećuje u američkim komedijama, „piše čekove koje telo ne može da unovči”. Oni traže dela, a ne reči (res, non verba)! Ali svako mišljenje koje je istinito i valjano neće naći svrhu u sebi i tu zamreti (jalovo mišljenje radi mišljenja) – ono će se po prirodi stvari ospoljiti. Tome svedoči i toliko nepristupačna i rogobatna filozofija jednog Hegela koja je našla put do odelotvorenja – jedino zato, svakako, jer je bila istinita – jer je umnogome, a naročito sa Marksovom daljom razradom, razjasnila aktuelnu stvarnost (usput rečeno, naučni interes za Marksovu doktrinu, usled krize i znatnog posrnuća kapitalističkog ustrojstva sveta, doživljava danas pravu malu renesansu). Opskurni, ali duboko istinit, duh Hegelov je preko marksizma iniciran i zaživotvoren u radničkim masama. Svakako, materijalnu silu jedino materijalna sila može oboriti – ali ovde materijalna snaga nije instinkt kolonije dabrova da podignu branu, ili vetar koji obrće limenog petla na vrhu zgrade, već čovek (radnik) sasvim osvešćen, koji zna šta treba da učini da bi ratosiljao sebe ugnjetenosti. Teorija koja zahvati mase i sama postaje materijalna sila! Filozofija i drugi plodovi „jalovog” i „knjiškog” duha i te kako menjaju svet!
A u kakvom je stanju Duh u našem društvu? On je zanemaren, zatomljen – upravo samozaboravljen – toliko da mi u očajanju držimo da smo potpuno u vlasti nužde, sile, najsurovije obezduhovljene stvarnosti. Ovdašni narod, recimo, ma kako halucinirao da je maher u politici i verziran u razgonetanju zamršenih političkih strategija, uistinu samo leluja preko njene površi – činjenica je da, na primer, ljudi pojma ne bi imali za šta da glasaju da su naprednjaci izdejstvovali referendum o promeni Ustava i broju poslanika u parlamentu. Bez izričitog uputa stranke čiji su simpatizeri ili članovi, oni bi stajali kao deca za trenutak ostavljena bez roditeljskog staranja u vrevi autobuske stanice (glasalo se za aktuelni Ustav, a da se prethodno nije o njemu bliže obavestilo; bitno je bilo da se izglasa, makar i o-ruk! i gur-gur!, jedino radi preambule o Kosovu). A propos, pogled zvanične srpske politike na Kosovo je u hegelovskom smislu čista apstrakcija (jednostranost, laž), a ustavna preambula zapravo narkotička ili halucinogena (pre)ampula. Potrebno je stoga Duh dovesti u ključnim pitanjima do konkretne (celovite) istine, koliko god je to moguće, jer će temeljno i svestrano osvešćenje stvarnosti dovesti do njenog preinačenja ka boljitku. Da uprostim, kad bi ovca, kojim čudom, postala svesna sebe kao ovce, svog „pasućeg” i „blejućeg” bića – ona bi prestala biti ovca. Postala bi čovek.
Ivan Kovač
