trg_fontane„Povodom Međunarodnog dana tolerancije, novinar Dinko Gruhonjić i opština Bečej dobitnici su godišnjih nagrada za toleranciju koje dodeljuje Skupština Vojvodine.”
Bečej je laureat! Tim povodom obično se tvrdi u prigodničarskom, šećerdžijskom duhu da „nas razlike spajaju” – ta krajnje sumnjiva, mađioničarska dijalektika prepoznaje, međutim, je-dino crvene čizmice i opanke u „sitnom vezu“ kao tobožnju specifičnu razliku između Mađara i Srba (o tome sam na ovom mestu već pisao). „Ja volim gulaš“, „Ja, pak, preferiram sarmu“, „A ja, vidite, volim istopolno dupe!“ – E, to je razlika, prava prst-u-oko razlika s kojom čak ni najliberalnije glave nisu načisto, i ne znaju šta bi sa njom. Razlike nas, verujem, i dalje spajaju („nokat i meso”)? Ili, ipak, ne?
Ministar za ljudska i manjinska prava, Svetozar Čiplić, ističe „da je Srbija tolerantna prema manjinama“. Postoji, dakle, Srbija (kožno tkivo), a postoje i tamo neke manjine (herpesi na sluzokoži). Uostalom, šta je tolerantnost? – Upravo podnošenje, trpeljivost – a tako valja i govoriti! Trpeljivi smo onda kada nam se nešto ne dopada, kada nešto ne možemo „svariti“, ali kada zbog toga ne pribegavamo lancima i štanglama. Tolerancija nije prihvatanje, pa čak ni poštovanje nečega što nam se ne dopada – već trpljenje! Takoreći, Čiplić je (kao eksponent države Srbije) zapušio nos, a to preporučuje i ostaloj „većini“, i zaplivao u „manjinskoj kanalizaciji“. Jer, Srbija trpi manjine! Srbiji je teško, ali toleriše!
Potrebno je, dakle, eksplicirati razlike „koje nas spajaju“, kako se poetično frljaju lokalni političari (oni naprosto hoće da kažu kako to nisu nepomirljive razlike) – jer postoje razlike koje (i treba da) nas razdvajaju; recimo, između poštenjačina i lopina! Stoga je pojam tolerancije ili trpeljivosti nedovoljan, prekratak. Danas je potrebna tolerancija (trpeljivost) prema homoseksualcima, jer to je sveže-mučna društvena pojava, ali „trpeti“ nečiju drugu veru, naciju, jezik (i uzdržavati se od posezanja za kamom) jeste naprosto suludo i nedopustivo nezrelo! Upravo tu počiva razlika između pojmova multikulturalnosti (koju preporučuju ovdašnji vlastodršci – „ćuti i trpi“) i interkulturalnosti koja podrazumeva prožimanje, komunikaciju, sklonost između kultura.
„Uf, kako mrzim Bosance… ali ti, ti si okej“ – međutim, ako je pojedini Bosanac „okej” (odnosno „može da prođe”), tada predmet odijuma nisu Bosanci kao Bosanci, već izvesna pojava ili ponašanje kojima su skloni pojedini ljudi – ali ne, dakle, kao Bosanci, jer ima Bosanaca koji takvom ponašanju, videli smo, nisu skloni. Mađari su, takođe, uglavnom „okej” (podnošljivi). Srbija trpi mađarsku manjinu, ali nešto manje (s)trpljenja ima za, recimo, Rome i homoseksualce. Da li je krnja tolerancija uopšte tolerancija? Gde je tu princip, univerzalnost?
Možemo li se danas (smemo li?) nasmejati mađarskim (gembeškim!) maturskim brčićima, ili onim duboko anahronim kostimima i frizurama sredovečnih mađarskih domaćica? Trebamo li sačuvati prisebnost (ozbiljnost facijalne ekspresije) kada upoznamo čoveka koji se zove Đusika ili Pićuka? Ili, da politički korektno uravnotežim, te potkačim i „naše”, zar nije smešno zvati se Slađan (ozbiljan, dostojanstven čovek koji se zove Slađan ili Medeni, Šećerko)? Ili svi oni primeri srbovanja naših „slaninara”, „gibaničara” („rácok”, kako to pojedini Mađari kažu) – o tome, uzgred, čitajte više u narednom broju. Da li je politički korektno spominjati još mađarske fašiste, bacanja pod led, ili četnička divljanja (srpski parlament je pre nekoliko godina rehabilitovao četnike!) – ili to, možda, nepotrebno uznemirava duhove u zajednici? Uopšte, reći „on je Mađar” postalo je već nekako neprijatno ozbiljno, gotovo provokatorski. Danas je uobičajeno da se onaj ko politički korektno (uštogljeno, beskrvno) priča karakteriše kao dobar, a ko priča šta misli – taj je rđav. Politička korektnost je počesto najneotesanije ignorisanje stvarnosti, verbalno glaziranje realnih problema ili, napokon, uparađivanje u carevo novo odelo. Tralalalanje! Potrebno je, međutim, više iskrenosti i građanske hrabrosti za interkulturaciju! Šta, dakle, mi trpimo? Šta su Bečejci morali istrpeti da bi zaslužili nagradu? Pred čim su Bečejci zapušili nos? Šta to u Bečeju zaudara?
Istom konceptu (teroru!) političke korektnosti pripada i odurni novogovor koga sačinjavaju i takve opskurnosti kao što su „benefit”, „inkluzija”, „implementacija” – stvari ostaju iste (jednako neobećavajuće!) ali terminološki aparat biva osvežen, zanovljen, izglaziran. Društveni događaj je postao „ivent“ ili „hepening“ (ovde, u svrhu ironiziranja, predlažem reč „ćepening“). „Već dve godine sam u toj priči“, ili, „pomogao sam da se ova priča pokrene“ – ali, hiljadu mu vampira!, romska nehigijenska naselja („cigan-male“, drugačije i počešće! rečeno), nisu nikakva priča, već gola stvarnost. – Prosto je neverovatan ovaj previd koji upravo razgaćuje iluzionistički karakter političkog govora – „pričam ti priču, hokus-pokus, a ti ćeš mi poverovati“!
Pre nešto manje od dva meseca u Bečeju je dosta muljavo protekla promocija Parade ponosa. Navijači i mnogi drugi su negodovali, psovali (što je i razumljivo – upravo zbog svežine ove teme; ljudi se još presabiraju), na samoj tribini bilo je prisutno dvadesetak ljudi od čega su polovinu činili gorljivi protivnici „pederske priče“ (ali raspoloženi za debatu!), dok su ostatak pretežno činili pajkani u civilu i novinari. Prava, dakle, lakrdija! Šteta je što više građana i homoseksualaca nije došlo i pokazalo upravo građansku hrabrost (neki ljudi se tu ipak bore za njihova prava – čak je domaćin tribine ili, novogovorski, „medijator“, bio jedan Bečejac koji je, naposletku, ispratio goste Beograđane i ostao, sa svojim životom, komšijama, kasirkom u obližnjoj prodavnici, lekarom itd. – u Bečeju!). Naš grad je, kako vidimo, istinski bastion tolerancije! Jer „razlike nas spajaju“ (tri Bečejca, baš pre neki dan, uhvatila su se u kolo i stala prijateljski da podvikuju: „Ja volim gulaš“, „Ja, pak, preferiram sarmu“, „A ja, vidite, volim istopolno dupe!“) – verovatno se tu misli na klinč pesničenja. Iznova se zapitajmo – da li je krnja tolerancija uopšte tolerancija (a činjenica je da između srpske i mađarske nacionalne zajednice u Bečeju, jednako „snažnih“, vlada pristojan suživot)?
Istom prilikom, gradonačelnik je svojom izjavom („… ovo je bio preosetljiv skup da ja svoj stav kao predsednik opštine izrazim na taj način da se negde pojavim i da time možda pokažem da sam stao na jednu stranu. Ne želim to da radim”.) izveo još jedan „bis” ove pozorišne lakrdije. Gradonačelnik ne želi da stane na bilo čiju stranu (postoje, dakle, strane!; „ja biram ovo”, „a ja ovo”), ali prihvata nagradu za toleranciju. Tu se, međutim, radi tek o pravu koje je Ustavom zagarantovano (ko god ne podržava elementarna prava homoseksualaca nije trebao glasati za Ustav; sada ga, svejedno, mora poštovati) – nema „ovih” i „onih”, ima samo ljudi koji govore na tribini i traže prava koja, de juris, već imaju. To je običan nesporazum! Sve nas („većinu”) dovodi do mučnog čupanja u želucu pomisao na muški snošaj (na ženski nešto manje, hehe! – sasvim licemerski), posebno na penetraciju – mi se upravo gadimo toga – ali, svejedno, mi tolerišemo (trpimo) postojanje homoseksualaca. Niko ne traži od nas da ih volimo (tu greši gradonačelnik i svi drugi koji pogrešno shvataju pojam tolerancije), i da u stomaku osetimo toplinu na prizor „pederskog zagrljaja” – to je irelevantno. Da li se ja više ili manje gadim homoseksualaca je sasvim nebitno – mi treba jedino tu da istrpimo, istolerišemo (čoveka niti može niti treba naterati da nešto oseća).
Uostalom, prevashodni generator ove problematike je društveno-ekonomski, klasni (samo smutnja rađa nacionalizam). Albanac, Šiptar, Šipac (odmila „Šipac”, „uvek mi da kuglu-dve mufte”, ali, ipak – oprez! – nipošto ne jedi krajičak korneta, oni time iščačkavaju uši) – sve to bi, međutim, palo u vodu kada bi „Šipac” bio profesor ili lekar. Brkovi stilizovani „po mađarski” ili zulufi „po šumadijski” prave su tričarije kada kao PIK-ovci i brkajlija i zulufdžija stanu rame uz rame da traže „zaostale plate” (kako se to ušminkano artikuliše). Ukoliko ne menjamo realne (društveno-ekonomske) okolnosti i odnose, nećemo ni promenom u leksici i tonu izmeniti stvarnost (kojom nismo zadovoljni). – Ili tim verbalno-sladunjavim carevim novim odelom, baš kao ni pobedničkom lentom koja je, čini se, od istog štofa.
Ivan Kovač
