„Naša opština – naša sigurna kuća“: Porodično nasilje nije privatna stvar

Opštinski savet za bezbednost (OSB) je u okviru Strategije bezbednosti u opštini Bečej za period od 2011. do 2015. godine pokrenuo projekat „Naša opština – naša sigurna kuća“ čiji je cilj prevencija nasilja u porodici i narkomanije, kao i podizanje svesti građana o ovim problemima. Projekat se realizuje pod pokroviteljstvom Misije OEBS-a u Srbiji. Tokom programa će se pored seminara, predavanja, obuka za predstavnike institucija i ustanova koje se bave ovom problematikom, objaviti i serijal tekstova o nasilju u porodici i narkomaniji sa željom da se utiče na promenu svesti potencijalnih žrtava i počinilaca, odnosno sa ciljem informisanja o načinu prepoznavanja i mogućnostima zaštite u institucijama sistema.

S obzirom na to da je nasilje u porodici problem koji treba sistematski rešavati, u ovaj proces treba da budu uključene sve strukture društva, od institucija, ustanova do pojedinaca. U tome je veoma značajna koordinacija i povezanost svih institucija na istom zadatku i uloga pojedinih institucija na zaustavljanju porodičnog nasilja. Upravo o tome se govorilo na seminaru na kom su predavači bile Biljana Iđuški iz Centra za socijalni rad u Somboru i Mirjam Radosavljević iz Lazarevca, saradnica Autonomnog ženskog centra.

Seksualno nasilje nad decom

Prema podacima iz Centra za socijalni rad, tokom 2010. godine u Bečeju je evidentirano 20 slučajeva nasilja u porodici. Sedam prijava nasilja je podneo neko od članova porodice, četiri neko drugi, dve prijave su podnele ustanove (škola, vrtić, Dom zdravlja), tri je iz policijske stanice i četiri iz suda.
U 11 slučajeva nasilje (neposredno i posredno) je bilo usmereno ka deci, u sedam prema bračnom partneru, a u dva prema drugim članovima porodice. U 11 slučajeva nasilje je bilo usmereno prema devojčicama, a u tri slučaja prema dečacima.
Alarmantan je podatak da je seksualno nasilje nad decom izvršeno u šest slučajeva, a evidentirano je i pet slučajeva fizičkog nasilja i tri slučaja grubog zanemarivanja dece.
U četiri slučaja nasilnik je bio otac, a u dva majka, dok je u sedam slučajeva nasilnik bio bračni ili vanbračni partner, dve prijave se odnose na druge članove porodice, jedna na jednog od roditelja, a u četiri slučaja nasilje su izvršile druge osobe.
Svi slučajevi (ukupno 20) su procesuirani, ali, kako kažu u Centru za socijalni rad, zaposleni u toj ustanovi nisu dobili nijednu informaciju o tome kakve su presude donesene i kakve su represivne mere izrečene.

Žene trpe nasilje i 20 godina

Centar za socijalni rad je jedna od najvažnijih karika u lancu u cilju sprečavanja i zaustavljanja porodičnog nasilja. O ulozi centara za socijalni rad i o načinima podrške žrtvama porodičnog nasilja Biljana Iđuški je rekla:
– Centar za socijalni rad ima niz ovlašćenja i mogućnosti kojima može da reaguje kada je u pitanju porodično nasilje. Pre svega može da prepozna problem porodice, može da preduzima pokretanje određenih postupaka, prijavljivanje slučajeva tužilaštvu, sudu, može da sprovodi stručne intervencije usmerene ka žrtvi ili ka izvršiocu porodičnog nasilja, odnosno da osnaži žrtvu, a da nasilniku postavlja određena upozorenja i granice, i ukoliko ih on ne poštuje, Centar može da podnese prijavu sudu i policiji.

Da li se žrtve same obraćaju za pomoć ili to ide indirektnim putem? Kada socijalna ustanova može da reaguje?

– Žrtve se mogu za pomoć obratiti policiji, Centru za socijalni rad, mogu se obratiti zdravstvenoj ustanovi, kojoj se ređe obraćaju iz razloga što žele zataškati nasilje i kažu da su pale ili su se same povredile. Zdravstvena ustanova, kad postoji sumnja da je u pitanju nasilje, obavesti Centar o tome ili nam pošalje tu osobu, ukoliko je ona spremna na saradnju, da je osnažimo i pružimo sve vrste pomoći u cilju zaustavljanja nasilja. Kada stranka dolazi u Centar, dolazi sa namerom da prijavi nasilje i da kaže da ima problem, isto tako i u policiju, a u ostalim institucijama to ne čini. Kada je u pitanju nasilje nad decom, zdravstvena ustanova obaveštava Centar, mi (u Lazarevcu) imamo mobilni tim koji odmah reaguje na terenu, i imali smo niz slučajeva da smo oduzeli roditeljsko pravo zato što je vršeno dugogodišnje nasilje, koje se tek tad prepoznalo, uočilo, pa i reagovalo. Na nasilje se mora reagovati da bi se zaustavilo – objasnila je Mirjam Radosavljević iz Autonomnog ženskog centra.
O tome da li su i koliko su žene spremne da traže pomoć, i šta ih najčešće sprečava da priznaju prvo sebi, pa onda i nadležnima u centrima za socijalni rad da je reč o nasilju, ona kaže:
– Žene dugo trpe nasilje. Postoji nasilje koje traje pet, deset, dvadeset godina. Žene uvek očekuju da će se nešto promeniti. U nekim situacijama, nasilnik se povlači nakon što je izvršio nasilje i kaže da je pogrešio i da neće više. Žena uvek u to poveruje i misli da će biti bolje, ali se nasilje redovno ponavlja. Kap po kap čaša se puni i tek kad se prelije žene prijavljuju nasilje. Nasilnicima u tom trenutku uopšte nije jasno šta se desilo, jer ništa drugo nisu uradili osim onoga što rade godinama. Takvo nasilje dugo traje, skuplja se i svaki napad dovodi ženu na korak bliže da prijavi nasilnika. Vrlo je važno da nasilje prijavi žrtva, jer tada ćemo imati saradnika u procesu. Ako nasilje prijavi neko drugi, a žena to ne želi, vrlo teško se radi sa žrtvom pošto je u strahu. Žrtva je uvek u ogromnom strahu, jer nasilnik postavlja granice, stepenik po stepenik, ucenjuje je da joj neće dati decu, da nema nikakva prava, jer je nezaposlena, da on ima „vezu“ u Centru za socijalni rad, u policiji itd. Neinformisana žena misli da je on zaista u pravu. Zato je važna uloga medija, da o tim stvarima informišu javnost, da kažu: obratite se za pomoć, informišite se – a to doprinosi tome da žrtve ojačaju i da uzmu svoj život u svoje ruke, da njime one raspolažu, a ne neko drugi.

Situacija u Bečeju
Nasilnici su i advokati, doktori…

O ulozi Centra za socijalni rad na sprečavanju i zaustavljanju nasilja u porodici za Bečejski mozaik govorila je i Gizela Keri Zahar, pravnica iz Centra u Bečeju. Ona je rekla da porodično nasilje nije privatna stvar i lični problem, nego problem cele zajednice i da na njega treba da reaguju i prijave ga ne samo žrtve nego svi koji to prepoznaju.
– Kod nas se najčešće javlja žrtva ili dobijamo informacije iz škole, Doma zdravlja, Dečjeg dispanzera, policije. Dešava se, doduše ređe, da nasilje u porodici prijavi komšija ili članovi domaćinstva kojima je u interesu da se to nasilje zaustavi. Nasilje postoji u svim strukturama stanovništva i nije tačno da je ono samo u socijalno ugroženim ili niže obrazovnim slojevima društva. Nasilnika ima i me-đu intelektualcima, doktori-
ma, advokatima, profesorima… Nasilje najčešće vrši onaj koji ima moć i kontrolu, pa su to uglavnom muškarci, koji tu moć, ne samo fizičku, nego i ekonomsku i društvenu, zloupotrebljavaju nad članovima domaćinstva koji raspolažu manjim resursima, zbog toga su najčešće žrtve nasilja žene, deca, stara i bolesna lica, osobe sa hendikepom, dakle oni koji su zavisni od tog člana porodice. Veoma je bitno preventivno delovanje u zajednici, podizanje svesti građana o fenomenu nasilja u porodici, o njegovim posledicama, o mogućnostima prevencije i zaštite, i razvijanje kulture nulte tolerancije prema nasilju, da nema onog: „Pa šta, dobila je dva-tri šamara jednom ili dva puta godišnje“, što se shvata kao „normalno“. To su neke predrasude o moći muškarca i da žena treba da trpi. To treba promeniti. Treba raditi i na tome da usluge zaštite budu dostupnije osobama koje pripadaju ranjivim grupama, treba im objasniti da ne treba da trpe nijedno nasilje kako bi shvatili da nasilje nije opravdano.
U Centru za socijalni rad u Bečeju psiholog, pedagog, socijalni radnik i pravnik zajednički rade u cilju rešavanja problema nasilja.
– Najčešće radimo sa žrtvom, žrtva je ta kojoj se veruje i koja nema uz sebe podršku, a nasilnik je isključivo odgovoran za nasilje i to mora da se shvati jer jedino se tako može pomoći. U prvom kontaktu, kada se žrtva javi za pomoć, bitno je da steknemo međusobno poverenje i da ona shvati da ćemo biti uz nju kad se pokrene postupak. Hitnost postupka se usaglašava sa procenom opasnosti situacije i ugroženosti žrtve. Kad su u pitanju deca i žene koje su visoko ugrožene, primenjuje se hitna mera, to jest intervencija 24 sata. Dete izmeštamo iz porodice, smeštamo ga u srodničku porodicu ako postoje uslovi za to, ili u hraniteljsku porodicu. Kad je u pitanju nasilje nad ženom, tu postoji problem jer nemamo sigurnu kuću u Bečeju i nalazimo rešenja na neke druge načine, jer za smeštanje u sigurnu kuću u nekom drugom gradu imamo ograničena sredstva koja dobijamo od lokalne samouprave – objasnila je Zahar.
Ona je rekla da sve institucije, ali i lokalna zajednica treba zajedno da rade na prevenciji nasilja, odnosno zaštiti od nasilja u porodici.
– U ovom procesu je bitno delovati multidisciplinarno, uključiti različite profesije, i multisektorski, uključiti različite službe i sektore kao što je Centar za socijalni rad, policija, sud, zdravstvo, tužilaštvo, škole i predškolske ustanove. Kad se radi ovako koordiniranom akcijom, onda i mi moramo da imamo međusobno poverenje i da poštujemo naša profesionalna mišljenja da bi se što pre došlo do cilja, a cilj je da se spreči nasilje i da se ono zaustavi, odnosno ne ponovi. Ovo je jako važno da ne bi slabosti sistema bile nešto što će nasilnik moći da iskoristi, a to već nije posao žrtve, to je naš posao.
Pravnica iz bečejskog Centra za socijalni rad je istakla i da postoje opšti i posebni protokoli za sve institucije koje se uključuju u rešavanje problema nasilja, i ukoliko jedna ustanova ili institucija ne može sama da reši problem saziva se konferencija slučaja u koju se uključuju svi. Ona je ukazala na problem koji postoji u ovom lancu a odnosi se na povratne informacije iz sudstva, koji je još izraženiji otkad je sud izmešten iz Bečeja.
– Mi procesuiramo slučaj, ali ne znamo šta je sa nasilnikom, da li je i koliku je kaznu dobio, što nam otežava dalji rad sa žrtvom, a i ne znamo u kom smeru treba da idemo. Može se to proveriti telefonskim putem, ali nama to treba i napismeno zbog dokumentovanja slučajeva.

Žrtva ima pravo da bude zaštićena od neefikasnosti institucija

Biljana Iđuški je objasnila da se teškoće prilikom prijavljivanja nasilja ogledaju i u tome što se porodično nasilje zasniva na određenim taktikama koje nasilnik koristi kako bi zastrašio žrtvu, kako bi joj umanjio lični resurs da ima hrabrosti da prepozna šta joj se dešava i da to prijavi.
– Nasilnik ima potrebu da žrtvu što duže zadržava u nasilnom odnosu, to su vrlo vešte psihološke manipulacije koje se koriste i zbog toga je teško skupiti hrabrosti priznati to i potražiti pomoć.

S kakvim problemima se Centar za socijalni rad najčešće susreće prilikom pružanja podrške i pomoći žrtvama nasilja?

– Najčešći problem je nesaradnja nasilnika, ne odaziva se na naše pozive, pokušava da minimizira sopstvenu odgovornosti itd. Potrebne su veštine stručnih radnika u komunikaciji i postavljanju granica osobi nasilnog ponašanja. Zbog toga su i drugi sistemi veoma bitni, veoma je bitna saradnja Centra za socijalni rad sa sistemima koji imaju određene represivne funkcije, jer Centar za socijalni rad nije represivni organ. Nedovoljno izgrađene procedure međusektorske saradnje su nešto što otežava posao Centru i drugim sistemima koji su uključeni u taj posao, što na kraju otežava i poziciju žrtve, a žrtva ima pravo da bude zaštićena od nesaradnje i neefikasnosti institucija. To je i poenta ovog skupa, da uvežemo zajednicu i pružimo pravo žrtvi na zaštitu – istakla je Iđuški.

I policajac nasilnik na sudu

Na pitanje kako može da se „prebrodi“ situacija kada nasilnik ima veze u policiji, Centru za socijalni rad ili u sudstvu, Radosavljević je iznela iskustva iz Lazarevca gde su takve pojave, kako kaže, svedene na minimum. Ona je rekla i da tokom svog dugogodišnjeg rada u Centru za socijalni rad nije imala nijednu intervenciju da se proces stopira.
– Takav je naš generalni stav i zna se da tu nema nikakvog odstupanja. I ako je policajac izvršio nasilje prema svojoj ženi, on se isto procesuira kao i svaki drugi nasilnik. To se zna, a kad sredina zna da se vodilo proces protiv policajca koji je bio nasilan prema svojoj supruzi, zna se da neće biti tolerisanja ni ostalih nasilnika.
Iđuški je dodala:
– Potrebni su prvo senzibilisani profesionalci koji nasilje tretiraju kao krivično delo, a potom i senzibilisana javnost koja zna koja su ovlašćenja određenih sistema i koja na neki način kontroliše te sisteme. Ako imate zajednicu koja reaguje, insistira na poštovanju procedura i standarda, onda ga neminovno moraju poštovati i profesionalci ne samo iz ugla svog profesionalizma, etike, normativnih korpusa po kojima moraju raditi, nego i zato što će im biti neprijatno da žive i rade u zajednici u kojoj su etiketirani.

Ljiljana Milovanov