trg_fontane
Često možemo čuti kada se desi neka afera u zdravstvu ili u prosveti da je to samo kukolj u žitu i da su svi ostali zaposleni u tim oblastima profesionalci koji odgovorno rade svoj posao. Međutim, kada odete u ambulantu, samo jednog od desetak lekara zaista poštujete. Slično je i sa nastavnicima, policajcima i drugima.
Nastavnik matematike u Osnovnoj školi „Svetozar Marković“ u Bačkom Gradištu Savo Gajić je od ove nedelje u penziji, a ostaće zabeležen u selu kao ličnost koja je rušila predrasude prema osobama sa invaliditetom, prema Romima, prema deci iz siromašnih porodica, ali i kao predavač kakvog ova škola nije imala nekoliko decenija unazad.
– Uvek polazim od stanovišta da svakome treba obezbediti da krene sa istih pozicija, da svakoga treba razumeti i da svakome treba pomoći. Čak i kada deca kreću sa lošijih pozicija njima treba pomoći da bi se priključila ostaloj deci – priča Savo Gajić, i dodaje da je veliki izazov raditi u malim sredinama gde se svi dobro poznaju i gde postoje društveni statusi koji na isti način funkcionišu nekoliko generacija unazad.
Gajić je pružao veliku podršku učenicima sa invaliditetom koji zbog barijera nisu mogli normalno da funkcionišu u ovoj školi i on ih je podsticao i pomagao im da priušte sebi osnovno obrazovanje, čak i kada se sa time nije slagala uprava škole. Međutim, osim kao humana osoba, Gajić će ostati upamćen u ovoj školi i kao predavač kakvog škola dugo godina nije imala, ali i cenjeni kolega. Što bi rekli: „Takav se rađa jednom u sto godina“.
– Svi smo učili od njega, bez obzira na to koliko ko staža imao. Uvek je bio spreman da pomogne i da podrži one koji se zalažu za dobrobit dece i škole. Verujem da će ga mnogi od nas zauvek pamtiti i pridržavati se njegovih načela. Sigurna sam da svako od nas želi tako dostojanstven odlazak u penziju – rekla je o kolegi učiteljica Tanja Bošković.
– Najvažnije u osnovnom obrazovanju je da jako dobro funkcioniše trougao nastavnik-učenik-roditelj. Ako samo jedna od te tri karike popusti, nastaje problem. Za svaku svoju odluku koja bi se primenjivala na deci, tražio sam podršku od roditelja, jer bez te podrške ne mogu da radim – objasnio je Gajić. – Najteži period za formiranje odnosa sa decom je u petom razredu, kada ih preuzimam od učiteljica i tada prvih mesec dana navikavam ih da prihvate svoje radne obaveze, da redovno nose lenjire i sav pribor i kada taj period prođe, onda mogu normalno da radim sa tom decom.
Bivša učenica „Svetozara Markovića“ Smiljana Đumić kao najznačajnije vrline Gajića izdvaja to što nikada nije pravio razliku između učenika, što nije favorizovao pojedince i to što je bio korektan u ocenjivanju i nikada nikoga sa te strane nije oštetio.
Bivši učenici ovog nastavnika su u većini slučajeva uspešno polagali kvalifikacione ispite iz matematike za srednje škole, a još veći je uspeh što su mnogi bivši učenici sada ljudi sa fakultetskim diplomama. Često se danas može čuti od bivših đaka komentar: „Čovek takvih kvaliteta treba da bude na mnogo višem položaju“. Pored svega, Gajić tvrdi da ne žali što je penziju dočekao u „Svetozaru Markoviću“.
– Ranije sam bio direktor u jednoj školi u Bihoru, a bio sam nastavnik i u Bosni i u Hrvatskoj. Došao sam da živim u Novi Sad iz ratnog stanja i ovde mi je sve bilo bolje od onoga tamo. Od 1996. sam počeo da predajem u Gradištu. Prvi dan kada sam došao u ovu školu ja sam znao da ću ovde dočekati penziju. Nakon godinu dana sam se uklopio, dobro me je prihvatio kolektiv, a što je daleko važnije, i roditelji i deca. Osoba koja ne voli decu nema šta da traži u prosveti, a da bi neko upravljao školom, pored obrazovanja i organizacionih sposobnosti mora da poseduje i ljudske vrednosti jer samo tako može da upravlja školom u interesu dece – zaključuje Savo Gajić, sada nastavnik u penziji.
Milen Vesović
