trg_fontane„Predsednik DS Boris Tadić rekao je da i pored teške situacije u zemlji, postoji srednja klasa, ali i ljudi koji su nepristojno bogati”.
Pre nego što se posvetimo razmatranju ovih reči (zapravo nebuloze – maglovite, slaboumne teze) valja položiti račun zašto uopšte to činiti – Tadić je neprikosnoveni kapetan naše (centralizovane) barke – nema tu, nažalost, izrazitih pojedinaca, njegovi su doglavnici sasvim bledi (parlament je zbor „mališana od palube”). Zanimljivo je (i značajno) osmotriti mišljenje vlastodršca o aktuelnoj društvenoj situaciji i stadijumu u tranziciji (od samoupravnog socijalizma do kapitalizma) do koga se stiglo.
Da li to, odmah se zapitajmo, Tadić pujda osirotelo radništvo na tajkune? Niko, međutim, ne sumnja u određene forme „slizanosti” vlasti i „nepristojno bogatih” (mnoštvo monopola i, recimo, marginalizacija rada Saveta za borbu protiv korupcije to potvrđuju – Verica Barać, uzgred rečeno, i pojedini novinari B92 debelo su zadužili ovo društvo!). U čemu je onda caka? Shema je, izgleda, sledeća: radnici su napujdani ali jalovo jer ništa ne mogu preduzeti; vlast ništa neće (a može!) „nepristojno bogatima”; „nepristojno bogati” nastavljaju da teraju po svome (predsednik Delta Holdinga koji se doima kao Dart Vejder ionako je trajno zablatnjavljen u kolektivnoj svesti raje premda ona po prirodi neguje mešavinu udivljenja i mržnje prema „lovanima”). Dakle, i vuci siti i ovce na broju (Tadić pri tom knjiži i takozvani „jeftin politički poen”).
Čitava predsednikova šarada (a i stupidarija!) otkriva se u faktu da je upravo sistem taj koji produkuje „nepristojno bogate”. Uostalom, u kapitalizmu (naročito u našoj, „plemenskoj” varijaciji) kategorija „nepristojnog bogatstva” je samoprotivrečna (poput „drvenog gvožđa”) – tu se namicanje para „tera do idiotizma”, a kvantitet (debljina novčanika) nikada ne prelazi u kvalitet („nepristojno bogatunstvo”). Tek onaj ko ne počiva na stajalištu kapitalizma (a sadašnja vlast i pored vajnog „socijalizma” i „socijalista” nastavlja dvodecenijsko utemeljivanje divljeg kapitalizma) može ustvrditi da neko „ne zna šta će sa parama” – u kapitalizmu se ne može (nema pravo!) osmišljavati i odlučivati umesto „parajlije” (on takoreći hiljadarkama može pripaljivati cigare ili brisati zadnjicu). Nije, dakle, predsednikova teza sumnjiva sa heteronomnog (tuđeg) stajališta, niti ovde cepidlačimo na njenoj pojmovnoj nejasnoći – da li je „nepristojno bogatstvo” (straobalno, bezobrazno, bajoslovno) uopšte moralna ili estetska kategorija, te da li je pohvalna?! – Teza je, kako videsmo, upravo u sebi protivrečna (besmislena).
Imaju li, dalje, bogatuni društvenu odgovornost? – Što s više novca raspolažeš to više možeš učiniti. Svakako. Međutim, to sa moralitetom nema posebne veze. I sami smo svakodnevno pred izborom (hoću li, recimo, nešto što mi ne treba kupiti – luksuz – ili proslediti novac kome je zaista potreban?) pa, svejedno, niko ne zaviruje u naš novčanik i ne pača se u naše odluke. Na moral se ne može naterati (kao što se to može na zakon). Ingerencija države nije da tajkuna načini moralnim (to je intimna kategorija koju čovek – i tajkun je čovek! – sam za sebe utemeljuje), već da ga spreči u kršenju zakona.
Može li, dakle, bilo kako obavezivati moralna ocena našeg plemenskog žreca (moralizator Tadić čak predlaže ritualnu lustraciju „prljavaca” putem finansiranja gradnje mosta – možebiti oni i zaslužni građani postanu)? Tadić ih, zapravo, poziva da nam udele nešto – on je posrednik u prošnji (a mi smo ispružili dlan)! „Nepristojno bogate”, međutim, treba ili pritegnuti sistemom (zakonima) ili prepustiti crkvenim ocima da im u slobodno vreme (između molitvi) prigunđaju. Prelivanje (ujednačavanje) bogatstva je nesumnjivo potrebno (svaki socijalista će to aminovati) – ali to se ne može činiti ad hoc (bez kriterijuma, principa), recimo, na osnovu nečije moralne posrnulosti (a Tadić tu arbitrira moralnost!).
Takođe, Tadiću se čini nepristojnim (lošim ukusom!) da otvoreno (poimence) govori o tajkunima (upravo kao što ranije nije objavio imena ministara koje je prozivao kao besposličare i kvariše). Naprosto, teza o „nepristojnom bogatstvu” izrečena je narodu (sa simpatičnim, paternalističko-učiteljskim bečenjem očiju i krivljenjem glave) – niti tajkunima, niti, kako se špekuliše, tužilaštvu (sa svima njima razgovor se vodi u četiri oka). A taj narod je ionako sluđen. Pojedinac u Srbiji nije radnik (on je pre Srbin ili građanin)! Zapuštenost klasne svesti čini da on ne samo da nema ideju o svom klasnom takmacu (neprijatelju, da ne kažem), nego jedino misli kako da šmugne sa dna (u kapitalizmu zaista svako može postati bogat ali ne svi odjednom!). Usled toga solidarna borba koja bi imala za cilj da poboljša opšte prilike nije mu ni na kraj pameti (sintagma „srednja klasa” je besmislica i plod „lažne svesti” koji ima za cilj zamutiti stanje – postoje samo dve klase: radnici i kapitalisti).
Nama preostaje da u narednom periodu ispratimo da li se iz ove tutnjave tek „rodio miš” – opšti je utisak da vlastodršci nemaju petlju i da je država slaba (a ta je slabotinja manje-više njena odluka – šta uopšte znači da „vlast nema vlast”?). Razume se, vlast dobro zna da smo svi mi površna, nezajažljiva i kapriciozna dečica (a to zaista jesmo!) koja svake sedmice potrebuju novu igračku, novu temu (razni „slučajevi” tome pogoduju – od keruše Mile i Farme do Satelita i Šarančića). Sa nepristojno (očajno) siromašnih, dakle, odvratiti pogled (ležerno, „tadićevski”) ka nepristojno bogatim! I mi to činimo.
Ivan Kovač
