trg_fontanePoput izvanrednog performansa „Umetnik je prisutan” Marine Abramović, akcija mlade Jelene Topić iz Prijedora, netom okončana, jednako je jednostavna u zamisli, a izrazito pregnantna. Dve umetnice, neme i nepomične poput sfingi kakve su od trenutka kada je mit proglašen mrtvim, postavile su tajanstveno pitanje.
Da li je mlađa sfinga razotkrivši svoju misteriju (čije uspešno razrešenje tek predstoji) – apelujući, dakle, da se pomogne bolesnom dečaku – banalizovala svoj umetnički postupak ili je, pak, učinila nešto više? Verovatno i jedno i drugo. Ona jeste, na izvestan način, zloupotrebila pažnju javnosti ali to, imajući u vidu šta je obično predmet te pažnje, ne predstavlja ozbiljniji prekršaj. Skretanje pažnje na jedno ime, na pojedinca, a ne na problem kao takav, već jeste upitno (u tom smislu je posebno ružno što se bez ikakvog vidljivijeg kriterijuma u Dnevniku 2 RTS-a s vremena na vreme emituju prilozi o bolesnicima, prevashodno deci, kojima je potrebna novčana pomoć). Ipak, to je njena lična odluka koju drugi mogu razmatrati, ali ne i u osnovi pobiti. Može li se uistinu prigovoriti osobi koja umesto da svoj život posveti pomaganju ljudima, ona pomaže životinjama ili naprosto svoj život provodi u studiju crtajući stripove?
Na stranu umetnički utilitarizam, kao i mlaki, antiklimaktični rasplet, ako je to ovde uopšte lepo reći, Jelena Topić je mesec dana koliko je trajala njena akcija predstavljala uljeza u prostoru grada (Prijedora), nešto što provocira, iziskuje reagovanje, i to ne naprosto ljubitelja umetnosti i znatiželjnika kao u njujorškom muzeju MoMA gde je Abramovićeva nastupala, već svojih sugrađana nesviklih na ovakve izazove, u ambijentu njihove svakodnevice, na putu od/do posla ili prodavnice. Pri tom, ne samo da je predstavljala mrlju koja se pojavila na licu grada tražeći tretman, odnosno terapiju (nema sumnje da su se lokalni političari, zbunjeni i uzbunjeni, preznojavali od subverzivnog potencijala mogućih posledica njenog poduzeća), nego i svojevrsnu Roršahovu mrlju u kojoj su prolaznici prepoznavali najrazličitije stvari, nudili svakojake odgonetke.
Ako je mala sfinga bila kip, problematični objekat koji je svesno utrapila svom gradu, potom i društvu uopšte, da se s njim nosi i razrešava ga, onda je ona velika svakako bila subjekat. Kada nije držala oči zatvorene, mala sfinga je zurila u jednu tačku. Pogled Abramovićeve je međutim bio samo središte njenog performansa – upravo je njime opštila, neposredno i prelogički, sa posetiocima, zapravo bila medij za njihov solilokvijum tj. razgovor sa sobom. Poput neme Pitije iznad kamena omfalosa, ili hiperosetljivog, bolno ranjivog izvanzemaljca tek pronađenog i odmah izloženog pogledima svetine, štaviše nepoznatog, drevnog božanstva (zapravo čoveka, ogoljenog, kakav je po sebi, kome su vraćeni božanski atributi kojih se davno bezrazložno odrekao), s usredsređenim pogledom, punim blagosti i saosećanja, izazivala je potresan utisak i gotovo sakralnu atmosferu. Kada bi zatvorila oči i čekala da sledeći posetilac, upravo hodočasnik pristupi – a besprekidna gužva, stajanje u redu i čekanje na susret zaista su na to upućivali, ili makar na nešto između cirkusa (odditorium-a), hodočašća i seanse kod iscelitelja – dobijao se začuđujuć dojam da joj se oči prevrnu u dupljama, da u tim kratkim intermecima potone u dubok san ili odluta daleko, da bi se opet vratila i bila tu za svakog novog posetioca.
Uz ogroman fizički i pre svega psihički napor, obe sfinge su sugerisale, da parafraziram, da je čovek prisutan, biće koje ima svoje dostojanstvo, svoju vrednost i koje se ne sme ignorisati. Učinile su ono što sfinge i čine – postavile su pitanje o čoveku.
I.K.
