trg_fontane„Gavrilo“ je najnovije ostvarenje bečejskog Kreativnog centra. Radi se o pravoj tinejdžerskoj predstavi – pitkoj, aktuelnoj, angažovanoj, efektnoj.
Prizor koji otvara predstavu zapravo je i ključan – pogledu se otkriva gomila na postelji (otprilike 7-8 glumaca!). Posredi je autentična umetnička kreacija. Pored vizuelne uspelosti, ova slika funkcioniše i kritički – porodično ognjište predstavljeno je kao haotična hrpa trupala u kojoj „svako gleda svoju guzicu”. Deca su prepuštena sebi. „Buka i bes” likova rezultat je temeljnog egzistencijalnog nesporazuma i nerazumevanja – između žena i muževa, roditelja i dece, školskih drugara, mladih ljubavnika. Njihovo neprijateljstvo, vika i grč jesu vapaj duše da bude upoznata i shvaćena.
Tinejdžeri, prerano izgubivši (ili zbacivši?) životne iluzije, vuku se ulicama nacirkani, naduvani i, kako u predstavi vidimo, neopskrbljeni kondomima (eventualna nesklonost ka prezervativima ne potiče otud što isti ponešto unižavaju čulni doživljaj seksa već, delom, stoga što tinejdžeri ne dozvoljavaju da im tu „posvećenu” oblast uređuju odrasli).
Danas se govori o „otvaranju granica” Evrope, političari pritom ističu simbolički značaj tog događaja naspram preimućstva da više ne moramo izdvajati novac za vize – oslobađamo se, naime, osećaja da nas Evropa ne želi – međutim, zar postojanje (vrtoglavih) školarina ne nabija mladom čoveku „osećaj” da ga univerzitet i samo društvo isto tako ne želi? Zapostavljeni tinejdžeri sazru naglo, dramatično i potrebuju sve jače nadražaje (čulne, emotivne, intelektualne). Žive „bez daha”. Najčešće emotivno oštećeni, a gdegde i intelektualno, oni, ipak, obrazuju znatan smisao za kritiku i slobodarstvo, i, što je ključno, poseduju neizmernu petlju. Šta je, naime, učitelju primeran đak, a mami dobar dečko? – To je servilna i mediokritetska glavica. Od krika slobodoumlja (po definiciji) zazire društvo, a (prava je šteta) najčešće i porodica.
Temeljnu kritičnost, međutim, mladi vrlo često brkaju sa pukim negatorstvom – antiteza se od teze ne razlikuje mnogo (jednako je „intelektualno lenja”) ukoliko joj ne usledi sinteza ili bar dodatna samokritika. Na dogmatskom stajalištu (na tezi) istrajavaju danas naročito karakteristični tzv. fenseri (pandan nekadašnjih dizelaša s kojima se, između ostalog, slažu po „otmenosti”), dok ih „besno” negiraju (u antitezi) razne rokerske i pankerske skupine (klaberi su u ovom trenutku poprilično bezlični). Uzgred rečeno, sve ove socijalne grupe nalazimo i u „Gavrilu”. Usled psihičke nezrelosti (njima svojstvene), mladi preuzimaju ponuđene (gore pobrojane) identitete – međutim, zar je sklonost ka određenoj muzici i odevanju dovoljna da sačini identitet jednog tinejdžera? Zar je ova plitka, spoljašnja osobenost dovoljna (a očito jeste) da učini takve razdore (ili slaganja) između njih? Bez temeljne (samo)kritičke misli i akcije, međutim, nema sazrevanja.
Spomenimo još poneku osobenost ovog pozorišnog dela – značajan deo dramskog tonusa u njemu nose kalamburi (igre reči) likova, te njihov egzotičan terminološki aparat. Prizori se smenjuju naglo, gotovo na način filmske montaže. Predstavu igraju (uslovno rečeno) dve generacije glumaca – izvedba starijih je korektna (unekoliko se izdvajaju Ana Jelić i Siniša Tomić), dok mlađi zapravo „glume sami sebe” igrajući (s primetnim užitkom) razbarušeno i većinom krajnje upečatljivo. Glavnih glumaca zapravo da i nema – namera je autora da rasvetli socijalni milje autodestruktivnih tinejdžera (porodica, škola, noćni život). Prizor tinejdžerskog gluvarenja na tzv. „kloš-u” (mestu za „otpadanje” ili uspešno gubljenje vremena) čini se najbogatiji snagom i životnošću.
Predstavi, međutim, možemo zameriti nehotične qui pro quo („zamena ličnosti”, dramski postupak kojim se ostvaruje napetost, naročito čest u komedijama) – naime, isti glumci, bez očitog unutrašnjeg razloga, tumače različite likove (ne menjajući pritom kostim) te nastaju nesporazumi – upravo u publici umesto između likova (činjenica da lik oca tumače dva glumca, takođe bez očitog povoda, dodatno je umrsila stvar). Isto tako, rasplet unekoliko pati od idejne nejasnosti i izvesne „produženosti”, dok uglobljenost farsičkih i tragičkih momenata gdegde naprosto ne funkcioniše.
Iznova se potvrdilo – pomanjkanje materijalnih sredstava (nepostojanje scenografije u „Gavrilu”, primerice), ne izmiče umetnosti tle pod nogama. Režija i gluma ovde se nisu ni morale naročito skrivati iza brojnosti i bleštavila efekata – stvarana za tinejdžere, u atraktivnoj smeši zanimljivih „fora” i ozbiljne poruke, predstava je sasvim „pogodila”. Tome, napokon, svedoči aplauz prepune sale bečejskog pozorišta.
Ivan Kovač
