trg_fontane
Može li se sumnjati u postojanje atoma? Zašto da ne?! O atomima smo se, doduše, obaveštavali tokom školovanja preko udžbenika za fiziku, naši profesori su nam ih tu-i-tamo spominjali – ali ko je od nas uistinu video atom?
Mi o njima znamo iz druge ruke, možebiti tek iz treće (vrlo je mogućno da ni naše profe nisu imale direktan pristup elektronskom mikroskopu). „Ja verujem samo u ono što vidim sopstvenim očima“. I Dekart nešto slično predlaže, doduše strožije artikulisano – ne uzeti ništa za izvesno što kao takvo nije jasno i razgovetno spoznato. Ovde se, dakle, radi o filozofskom problemu (problemu teorije saznanja), a ne o fizici.
Zašto, međutim, većina nas – apsolutna većina – drži da su u osnovi sveukupne materije ipak atomi i pod-atomske čestice? Stoga što se pouzdavamo u naučni autoritet stručnjaka-fizičara za koje (opravdano) držimo da nemaju interes da nas obmanu. Takođe, atomistička postavka se ne kosi sa ostalim našim znanjima. Atomizam je, napokon, sasvim prihvatljiva metafizička teorija kojom nastojimo da razumemo stvarnost u celini, tj. ono što je u njenoj osnovi. To su, dakle, razlozi što smo svi mi ipak „atomisti“.
Izvedimo sada analogiju. Kako sa potpunom izvesnošću možemo znati da je u Srebrenici počinjen zločin? Jesmo li bili tamo? A ako jesmo, kako znamo da nas nije prevarilo pamćenje? Dosledni skepticizam bi štaviše pitao kako možemo znati ne da li je bilo srebreničkog zločina, već kako možemo znati da nismo tek mozgovi u teglama na koje su prikačene žice aparata koji nas nadražuje i izaziva halucinacije? Šta je u ovom trenutku potrebno jednom članu Srpske radikalne stranke (uzimam ih za primer kao najžilavije „neverne Tome“ ili, bolje, „netomine Vjerice“ Radete) kako bi poverovao u srebrenički zločin? Kakvo svedočanstvo je tu potrebno? Može li se zamisliti idealni dokazni materijal koji bi se tutnuo u ruke jednom radikalu usled čega bi on istog trenutka izmenio mišljenje? – Ne! Takav dokaz ne postoji! Jer skepticizam radikala nije intelektualne (filozofske) provenijencije, već je zasnovan na specifičnom iracionalitetu – na paranoidnoj pretpostavci. A domišljatost u interpretaciji stvarnosti – objektivno netačnoj interpretaciji, ali upravo valjanoj s obzirom na interes (a to je ovde očuvanje pozitivne, nekoljačke slike o sebi) – kod paranoika je neverovatno razvijena. I što ga više stvarnost dezavuiše (negira), to je paranoidni „mladićevac“ prinuđen osmišljavati sve komplikovaniju interpretativnu konstrukciju (teoriju zavere).
Premda je ovaj skepticizam intelektualno (teorijski) intrigantan i naučno relevantan (i dalje ostaje pravi pravcati skandal za filozofiju i čitavu nauku što misaono pobijanje skepticizma još nije provedeno!), i najveći kabinetski skeptik kada izađe iz zgrade fakulteta stane se boriti za mesto u gradskom autobusu ne razmatrajući prethodno postoji li zaista to sedište ispred njega ili ne. Ukoliko pristupimo dovoljno prirodno i zdravorazumski (premda apsolutnu izvesnost nikako ne možemo imati), moramo pretpostaviti, na osnovu svega što znamo, da je zločina u Srebrenici ipak bilo, i držati se saobrazno tome.
Ovde je potrebno isterati na videlo jednu stvar. Pre suđenja, drži se, nije korektno izjašnjavati se u pogledu krivice optuženog. Međutim, šta ako optuženik u međuvremenu premine (poput Miloševića, kao i ostatka „trio fantastika“ – Tuđmana i Izetbegovića)? Postupak se obustavlja, a svima nama biva prilepljena in aeternum (večita) izolir traka na usta povodom slučaja? Istoričari ostavljaju prazno mesto u svojim razmatranjima kada se dotaknu toga? Sve ostaje da lebdi u vazduhu? – Ne! Sud neka ćuti, ali društvo to svakako ne sme. Šta ako sud ne odluči uopšte procesuirati zločinca? Ili, napokon, ako ga oslobodi, a mi znamo da je odgovoran? Ljudi – vi i ja – moraju dati ocenu, moralnu ocenu. Razume se, da li čovek raspolaže svim relevantnim podacima povodom slučaja što je nužno kako bi se mogla doneti valjana ocena – pitanje je na koje valja odgovoriti u svakom pojedinačnom slučaju.
Uostalom, presudno pitanje ne može biti da li je Mladić odgovoran za zločin u Srebrenici – već prihvatanje od strane društva postojanja zločina i određene kolektivne odgovornosti (moralne, ne pravne!), jer su ovdašnji ljudi makar se i ne latili puške bili odgovorni za stvaranje društvenog (zlo)duha 90-ih koji je potom povratno uticao i navodio na zločin. Ako iza Srebrenice ne stoji Mladić i stotine vojnika tih i tih, tada je, svejedno, u pitanju neki drugi vojskovođa sa nekim drugim stotinama vojnika. Aktuelno insistiranje na problematizaciji Mladićeve odgovornosti, a ne na problemu postojanja zločina u Srebrenici – premda predstavlja paranoidno uzmicanje – zapravo je pomak u ozdravljenju društva, sazrevanju društvene svesti. A taj proces je na samom kraju! Premda nikakav novopristigli, nepobitan dokaz neće načiniti preokret kod tvrdokornih radikala (povodom Srebrenice ključne stvari su ionako dobro poznate), očita je tiha, lagana samo-razgradnja paranoične konstrukcije negacije ovog monstruoznog zločina.
Dan kada je uhvaćen Mladić svakako nije „najsramniji“, ali nije ni „najponosniji u srpskoj istoriji“ kako se prethodne sedmice uzbuđeno primećivalo. Za osećaj ponosa je potrebno potpuno osvešćivanje društva o srebreničkom zločinu i prihvatanje moralne odgovornosti. A to je, na svu sreću, u našem društvu sve očitije.
Ivan Kovač
