trg_fontaneBudući da reči pored denotacije imaju i svoju konotaciju – na primer, reči „supruga” i „ženče” označavaju, ukoliko nije reč o bigamiji, istu osobu (imaju istu denotaciju), ali se razlikuju u posebnom odnosu prema toj osobi (u konotaciji): prva reč je uvažavajuća, gotovo hladno-formalna, dok je druga šaljivo-familijarna, čak potcenjivačka – dakle, imajući u vidu ovu distinkciju bio sam nezadovoljan rečima koje u našem jeziku uobičajeno stoje na raspolaganju za imenovanje osoba sa kojima smo u prošlosti bili u intimnoj vezi.
Otud sam oduvek preferirao (rogobatni) izraz „nekadašnja devojka” umesto „bivša” ili, još grdnije, „eks”. Naime, reč „nekadašnja” takođe upućuje na nešto što se svršilo, nešto što više nije, međutim, za razliku od reči „bivša” i „eks”, ta je svršenost prevashodno vremenske prirode i nema neprijatno vrednosno-emotivno opterećenje. Pojam „bivša” počesto krije ostatke (nikad prevladane) frustracije što veza nije prerasla „u nešto veće”, što nije kulminirala brakom i nije mogla biti „overena” za večnost (o toj klasičnoj ljubavničkoj žudnji za kriogenizacijom, tj. dubokim zamrzavanjem najrečitije svedoče foto-portreti mladenaca čiji su zaneseni pogledi obično metafizički upravljeni u večnost). Očigledan je tu žal za prošlim, za nečim što je nepovratno prošlo i propušteno. Kao da je ljubavna veza zapravo kvalifikacija, nekakav baraž – gde je jedino bitno ono što će uslediti, epilog.
U osnovi svega toga leži primitivna pretpostavka da svaka veza po prirodi stvari treba da finalizira nečim „ozbiljnim” (čitaj: brakom; uostalom, kao da je jedino brak ozbiljan ili, uopšte, garant ozbiljnosti). Međutim, kakva je to uopšte kulminacija koju predstavlja konzerviranje?! – Konzerviranje odnosno tzv. sardiniranje i, konačno, tzv. tunjevinizacija (da pojasnim, sardine su u konzervi kako-tako kompaktne, dok je tunjevina sitno iseckana i izmešana te je i deindividualizacija tu potpuna) zapravo je žudnja za odsustvom bilo kakvih kulminacija, bilo kakvih pokreta na emotivnom planu.
Formulacija „nekadašnja devojka”, dakle, neuporedivo je srećnija (podesnija izloženim pogledima) od „bivša devojka”. – Možda je uistinu šteta što više nismo zajedno, ali u svakom slučaju veza nije bila/postala besmislena jer se nije „uozbiljila” i nikako ne predstavlja izgubljeno vreme. Sa nekim nam je bilo lepo (a pretpostavka je da jeste budući da smo bili zajedno), to je naša lična istorija, to je ono što smo mi (što nas čini onim što jesmo) – u tom smislu, naši partneri treba da su srećni zbog naše ljubavne prošlosti, a i mi sami treba da smo srećni zbog njihove – i, bez obzira na eventualni žal što više nismo zajedno, opšte raspoloženje prema „nekadašnjima” mora biti afirmativno, čak, koliko je moguće, i slavljeničko. Strogo gledano, čak je i izraz „nekadašnji” nepodesan budući da je, iako tačan, zapravo sasvim izlišan (kao da je uvek potrebno – kome? – potcrtati kako se radi o „nekadašnjim” i „bivšim”, a ne o aktuelnim ljubavima) – te bi trebalo, kada to kojim slučajem ne bi stvaralo potpunu konfuziju, govoriti „moje devojke” i „moji momci”misleći na svoje prethodne ljubavi! Inače ćemo na ulicama grada stalno sretati pokojnike tj. žive mrtvace (naše bivše, eks – za nas mrtve), umesto nekadašnje ljubavnike i prijatelje koje smo nekada voleli i s kojima nam je bilo lepo.
Ovde, međutim, nije samo reč o tome da većina emotivnih veza nema intenciju da traje zauvek – imajući svrhu u sebi samoj (lep dan proveden sa voljenom osobom je naprosto lep dan proveden sa voljenom osobom, a ne tek zalog da će i naredni dan biti lep) – nego na vezu nikada i ne treba gledati kao na nešto isključivo „pripremno”, „uvodeće”, „predbračno”. Uopšte, u ljubavnoj vezi uvek valja, kao svojevrstan regulativni princip, sistematski negovati ideju raskida (razvoda; naravno, deca tu dobrano komplikuju stvar). – Svest o mogućnosti (čak izvesnosti) raskida trebalo bi da učini odnos intenzivnijim i slobodnijim – ne, dakle, neobaveznim, kamoli raspuštenim, već slobodnim u smislu nesardiniran ili netunjeviniziran, gde postoji „ja”, pored onog “mi”. Otud valja obratiti pažnju na (onaj perfidni!) trenutak u vezi kada u razgovoru o zajedničkoj daljoj budućnosti umesto „ako” spontano stanemo govoriti „kada”. Štaviše – a ovo je upućeno onim zaista odvažnim i zrelim duhovima – potrebno je govoriti ne „ako raskinemo”, već „kada raskinemo”; najbeznadežniji su, razume se, oni slučajevi koji raskid ne stavljaju čak ni u kondicional (ako/onda), koji su sigurni da do raskida nikada neće ni doći.
Žudnja za večnošću (koja, nasuprot istoričnosti, ne podrazumeva događanje – večnost je nekretanje, takoreći smrt), zatim govor o „bivšima” (dakle, nekrolog umesto slavogovora ili, makar, afirmativni govor o nekadašnjem ljubavniku i vezi koji su ušli u našu ličnu istoriju i kojih se nikako ne smemo odreći makar istoriju pokušali da pišu tj. falsifikuju pobednici odnosno aktuelni partner), zatim odbacivanje ideje o regulativnom, takoreći katalizatorskom principu raskida (baš kao što svest o smrti treba da učini život intenzivnijim) – sve to logično vodi ka obećanju mladenaca, uopšte ljubavnika, da će jedno drugo voleti do smrti! A ova ideja je i najpogubnija – ne zato što se tu obećava nešto što se u tom trenutku naprosto ne može obećati (naime, ipak se može posvedočiti životni optimizam i obećati da se neće pobeći pred prvom preprekom – a to je sasvim korektno i hvale vredno!). Problem vidim u tome što se takve stvari načelno ne smeju obećavati! Pri tom, obećanje se ne upućuje jedino ljubavniku, već posredno i okupljenoj užoj/široj zajednici, a najzad i državi. Moram priznati da smatram kako je za ozbiljnog, zrelog čoveka prisustvo predstavnika države na venčanju poprilično poniženje – da mladencima, kao kakvim maloumnicima, mentalno maloletnima i diletantima u ljubavi, nekakav službenik održi slovo o načinu na koji treba da žive, da prodrobi čak i o ljubavi samoj.
Ljubav se, naime, ne sme obećati. Ne zato što je u emotivnom rezervoaru preostalo premalo goriva. Naprotiv. Obećanjima su obično skloni oni što nameravaju da se (od)uzmu, ti dobrovoljni emocionalni paraplegičari, te antropoidne tunjevine. Oni žele da finalizuju, da završe pre nego što je bilo šta i otpočelo. Oni vole večnost, duboku zaleđenost, bogomdanost svoje veze – oni, naime, drže da su stvoreni jedno za drugo, i ako eventualno dođe do razmimoilaženja i raskida/razvoda, onda misle kako oni i nisu bili jedno za drugo, i samo su gubili vreme (veruju da se tu naprosto radi o početnoj pogrešnoj proceni, a ne o nedostatku lične spremnosti ili umeća). Dok zreloj i sigurnoj ljubavi uzdržavanje od obećanja (ma kako da se ono želi reći ili čuti) i formalne artikulacije treba da posluži upravo kao neprekidni stimulator svežine i životnosti odnosa. Takva ljubav kao da uvek – vedra i jedra – tek otpočinje.
Ivan Kovač
