trg_fontane
Pre desetak dana obeležen je Dan tolerancije, kada je na svečanosti u Bačkoj Topoli opštini Bečej dodeljeno priznanje za toleranciju, odnosno „za promovisanje tolerancije, multikulturalizma, interkulturalnog i interetničkog dijaloga“, koje Skupština Vojvodine svake godine dodeljuje pojedincima, lokalnim samoupravama i organizacijama zbog delovanja na promovisanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, suživota i tolerancije.
U ime opštine Bečej nagradu je primio predsednik opštine Peter Knezi koji o njoj kaže: „Pošto je to nagrada Skupštine i Vlade Vojvodine, oni verovatno prate ili imaju neke svoje parametre na osnovu kojih utvrđuju ko je zaslužan i svake godine dodeljuju dve nagrade: jednu za instituciju i jednu za pojedinca. Bečej je treća opština, posle Bačke Topole i Kovačice, koja je dobila nagradu“.
Političari i predstavnici vlasti gotovo svakodnevno koriste izraze kao što je toleran-
cija, multikulturalizam, multijezičnost, interkulturalizam itd, jer dobro i „strano“ zvuče, a u većini slučajeva ne znaju njihovo pravo značenje.
Ne umanjujući značaj nagrade za toleranciju u čijem se obrazloženju navodi da se dodeljuje opštini Bečej „zbog posebnog inovativnog pristupa koji lokalna samouprava sprovodi u radu sa mladima u cilju očuvanja i negovanja tolerancije i skladnog suživota“, zatražili smo objašnjenje od predsednika opštine šta se podrazumeva pod „inovativnim pristupom“ u radu sa mladima i u čemu se ta inovativnost ogleda.
– Verovatno je sa obrazloženjem povezano to da smo sve škole uključili u program Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje ’Škola bez nasilja’. Tu smo se kao lokalna samouprava dosta potrudili da svi budu animirani, pa pretpostavljam da je to bio jedan od razloga. Verovatno su pazili i na to da se ovde četiri godine organizuje svečanost povodom 16. novembra u organizaciji biblioteke i kulturnog društva ’Petefi Šandor’, potom, recimo, imamo zajedničke molitve kada pravoslavni i katolički vernici istog dana slave Uskrs… To jedino mogu da kažem. Ne znam da li je romski koordinator deo te priče, ali su nas pitali da li ga imamo. Što se tiče tog inovativnog dela, zaista ne znam na šta su mislili, ja sam sveo na ovo, jer znam da smo tu aktivni. Tu su i nevladine organizacije kao što je Bečejsko udruženje mladih ili bilo šta što je samoinicijativno – rekao je Knezi.
Vi u suštini i konkretno ne znate šta znači „inovativni pristup“ zbog čega smo dobili nagradu?
– Znam da smo se zaista potrudili da akcija ’Škola bez nasilja’ uspe u Bečeju. Imamo, recimo, i taj Lokalni akcioni plan za decu, što je uslovno rečeno naša inicijativa, međutim, to sprovode na desetine ljudi u Bečeju i UNICEF nas je pohvalio, eventualno taj rad sa decom može još da uđe u tu sliku, ali ostalo zaista ne znam da kažem šta je. Nisu nas konsultovali prilikom obrazloženja nagrade.
Trpeljivost umesto zajedništva
O značenju reči tolerancija građane je informisao i zamenik predsednika opštine Budislav Medurić na proslavi Dana tolerancije, rekavši da je baš tog dana na internetu tražio informacije o tome, iako iz života zna šta to znači.
Prema Vujakliji reč tolerancija (lat. tolerantia) znači popustljivost, trpeljivost (prema tuđim shvatanjima, mada se čovek s njima ne slaže, naročito u pitanju vere i dr.) ili reč tolerisati (lat. tolerare) u suštini znači trpeti, podnositi, snositi, dopuštati, dok ostale pomenute reči multikulturalizam, multijezičnost, interkulturalizam itd. ne postoje u Vujakliji jer su kovanice novijeg datuma.
Međutim, u većini slučajeva kada pominjemo toleranciju mislimo na interkulturalnost (na razvijanje zajedničkog života, na prožimanje, preplitanje različitih kultura u cilju boljeg razumevanja i kvalitetnijeg zajedničkog života, a toga u stvarnom životu, čini se da gotovo i nema).
Iako uz dozu religioznosti, sveštenik Dejan Stanojev na proslavi Dana tolerancije u Bečeju govorio je o tome u kom pravcu demokratsko društvo treba da teži: „Kulturni identitet podrazumeva postojanje drugog i postojanje različitosti, to jeste njegova osnova za razvijanje dijaloga. U tom smislu ne treba baštiniti multikulturalizam gde se samo ravnopravno koegzistira, već interkulturalizam koji podrazumeva permanentno baštinjenje i razvoj različitih kulturnih vrednosti, samog dijaloga u tim kulturama, razvijanje kulture razgovora nasuprot kulturi monologa i samopotvrđivanja. U razgovoru učestvuju dvoje a za razgovor je potrebno poverenje. Vera i ljubav jesu u osnovi dijaloga, verom i ljubavlju ukidamo prirodni strah, strah od drugoga i ksenofobiju. Samo na taj način u neprestanom dijalogu baštinimo prijateljstvo i dobre odnose među ljudima, među narodima. Dijalog jeste osnov života i njegova punoća nasuprot monologa i onoga što razara biće zajednice i destruktivno deluje.“
Nešto je više od ništa
U Bečeju se u većini slučajeva govori o srpskoj i mađarskoj nacionalnoj zajednici. Međutim, u opštini Bečej postoji 17 nacija.
O ostalim nacijama i o zajedničkom životu s njima, predsednik opštine je rekao:
– Posle ove dve nacije najbrojniji su Romi, tu mogu da spomenem romskog koordinatora koji je uključen u rad lokalne samouprave. Zajedno sa njim, odnosno uz našu pomoć ona je organizovala nekoliko civilnih udruženja Roma u Bečeju koji rade. Organizovani su i ’ciganski balovi’, što je, recimo, u odnosu na ništa ipak nešto. Možda su još Hrvati u većem broju prisutni u Bečeju i mislim da prelaze jedan posto od ukupnog stanovništva, zato što će imati predstavnika u Savetu za nacionalne zajednice naše Skupštine opštine, ostali su zaista u tragovima, dakle možda 50-60 ili stotinu njih.
Biti tolerantan i obeležavati dan tolerancije je pozitivna stvar, ali nema poseban značaj ako građani Bečeja to ne doživljavaju kao vrednost, jer, recimo, ovogodišnjoj proslavi su prisustvovali uglavnom predstavnici vlasti, opštinskih institucija i ustanova, malobrojna deca (osim učesnika) i roditelji, dok je odziv „običnih“ građana bio gotovo neprimetan. O tome je predsednik opštine rekao da ne veruje da slab odziv građana ima veze sa neprihvatanjem tolerancije, niti to treba vezivati za jednu svečanost, već je verovatno reč o uobičajenoj inertnosti Bečejaca.
Plan za decu promoviše interkulturalnost
Promovisanje tolerancije, multikulturalizma, interkulturalizma, osnovnih ljudskih prava i sloboda je osnova Lokalnog akcionog plana (LPA) za decu opštine Bečej.
Koordinatorka LPA Izabela Šormaz je rekla:
– Sve što se dešava u gradu i sve što se radi sa decom do 18 godina deo je LPA za decu, a u strateškom dokumentu tog plana dati su prioriteti, jedan od prioriteta je unapređenje interkulturalnosti. Na tom polju je trenutno najjači projekat „Multiplikacija – živeti tolerantno“, koji se sprovodi već nekoliko godina, a u toku ove godine je urađeno 146 radionica sa tematikom upoznavanja različitosti i raznih kultura, bilo je reči o predrasudama, ksenofobiji, nenasilnom rešavanju konfliktnih situacija, održana je edukacija o dečjim pravima itd. U okviru ovog projekta bilo je interkulturalne razmene dece u Švajcarskoj, realizovano je šest akcija u školama i u široj lokalnoj zajednici. Održano je i pet seminara za vršnjačke edukatore, četiri međuopštinske razmene u okviru projekta na povezivanju dece iz Vojvodine, tri seminara za edukatore međusektorskog tima na implementaciji savremenih metoda i načina rada itd. Savremene metode podrazumevaju radioničarski način rada sa decom, u manjim grupama, koji će se primeniti i na časovima redovne nastave gde ima mogućnosti za veću interakciju između nastavnika i učenika, ali i između učenika, i još mnogo toga.
Prema rečima koordinatorke, sve aktivnosti, projekti i radionice realizuju se dvojezično. Tu su i interkulturalni kampovi, socijalno-pedagoška podrška deci iz materijalno ugroženih porodica kojim je obuhvaćeno 134 dece kroz paralelni dvojezičan rad, aktivnosti u vrtiću na uključivanju roditelja u život i rad dece, aktivnosti za Dečju nedelju od kojih je svaka imala elemente unapređenja interkulturalnog obrazovanja, formiranje i rad vršnjačkih timova mešovitog nacionalnog sasta-
va, kulturno-umetnički programi koji su samo jedan segment interkulturalnog obrazovanja kojim je obuhvaćeno 2.300 dece.
– Vidljivi rezultati su u populaciji srednjoškolaca, jer se sa njima najviše i radilo u skladu sa nacionalnom strategijom za mlade. Prvih godina smo imali problema jer se malo dece mađarske nacionalnosti uključivalo, i trenutno ih ima manje u odnosu na decu srpske nacionalnosti, oko 30-35 posto, ali taj broj raste. Uključeno je mnogo dece iz mešovitih brakova. U Gimnaziji su rezultati možda najvidljiviji, jer učenici pokazuju inicijativu i energiju za sprovođenje raznih akcija, a imaju i duge projekte koji afirmišu učenje jezika i različitosti. Srednjoškolska grupa „Kosmopolite“ je takođe aktivna, predstavnici grupe su pozvani da krajem novembra učestvuju na međunarodnoj konferenciji o inovaciji u preduniverzitetskom obrazovanju u Beogradu, gde treba da predstave mrežu projekata koji se rade u Vojvodini na unapređenju interkulturanog obrazovanja. Primetni rezultati su i u vrtiću gde deca dobijaju dobru osnovu kroz rad u dvojezičnim grupama za koje postoji veliko interesovanje, međutim, u osnovnim školama postoji zastoj – objasnila je Šormaz.
Jezici i (ne)komunikacija
U opštini Bečej u zvaničnoj upotrebi su srpski i mađarski jezik. S obzirom na to da je reč o sredini u kojoj su procentualno približno jednako zastupljene obe nacionalne zajednice, bilo bi logično da većina stanovništva poznaje oba jezika. S druge strane, logično je i da svi građani, odnosno i pripadnici nacionalnih manjina znaju zvaničan jezik zemlje u kojoj žive. Međutim, u stvarnom životu ovakva logika ne funkcioniše, niti većinski narod govori jezik nacionalne manjine, niti, recimo, svi građani iz manjinskih nacionalnih zajednica znaju srpski jezik.
Kako bi se unapredila komunikacija, pribegava se pozitivnoj diskriminaciji, pa tako neretko jedan od uslova koji se traži pri zapošljavanju je znanje oba jezika. Šta je po tom pitanju urađeno na nivou pokrajine ili lokalne samouprave? Malo. Ukoliko niste iz mešovitog braka, ili ne živite u ulici ili kvartu gde je prisutno stanovništvo i jedne i druge nacionalne zajednice ostaje vam da jezik učite u školi. Pripadnici mađarske nacionalne zajednice imaju pravo da se školuju na svom maternjem jeziku, a kao obavezan predmet imaju srpski jezik, ali ga malo njih zaista i nauči u školi. Neki su smatrali da je razlog tome loš program ili metod učenja pa su ponudili mogućnost da se srpski jezik uči kao strani jezik, međutim, ovaj predlog je prilično uzburkao javnost.
Sa druge strane deca srpske nacionalnosti imaju (ili bi trebala da imaju) mogućnost da jezik sredine uče fakultativno u osnovnoj školi, ali informacije iz bečejskih škola govore da ne postoji zainteresovanost za to. Naime, u četiri osnovne škole svega 70 đaka koji pohađaju nastavu na srpskom jeziku uči jezik sredine (mađarski). U „Severu“ 17 učenika nižih odeljenja uči mađarski jezik, u školi „Šamu Mihalj“ ima 20 učenika u drugom razredu, u „Petefiju“ oko 30 i u nižim i u višim razredima, dok u „Zdravku“ nijedan učenik srpske nacionalnosti ne uči jezik sredine. Lepša je slika u dečjem vrtiću, jer postoji mogućnost da se mališani upisuju u dvojezične grupe gde će kroz igru i druženje najlakše naučiti jezik sredine (ili države u kojoj žive). Od 1.300 dece u vrtiću oko 300 je upisano u dvojezične grupe. Međutim, ako želite da vaše dete nastavi sa učenjem mađarskog jezika i u osnovnoj školi, to će moći samo ukoliko se javi bar 15 zainteresovanih učenika da bi se oformilo odeljenje.
Kada govorimo o suživotu pre svega mladih ljudi, poražavajuća je činjenica da postoje kafići u koje izlaze samo „jedni“ ili samo „drugi“. Tako je i na kulturnom planu, u dom MKD „Petefi Šandor“ dolaze pripadnici mađarske zajednice i programi su uglavnom na mađarskom jeziku, dok u Gradsko pozorište dolaze uglavnom ili u najvećem broju pripadnici srpske zajednice. U kulturi, međutim, ima i pozitivnih primera, priredbe koje pripremaju škole i vrtići su u većini slučajeva dvojezične, u Narodnoj biblioteci programi za decu ili sa decom se izvode na oba jezika, ali ako želite da prisustvujete književnoj večeri nekog mađarskog autora, a ne znate mađarski jezik, nećete ništa razumeti jer ne postoji simultani prevod, a isto se dešava i u slučaju književne večeri srpskog autora.
Ljiljana Milovanov
