trg_fontane
Više ne predstavlja kuriozitet, čak ni u majušnom kontekstu Bečeja, da klinci po zabavištima i školama na temu seosko-pastoralnog života crtkaju krave – ljubičaste boje.
„Bojadišući” ih u boju „milkine” kravice bečejski mališani otkrivaju svoje učešće u simulaciji. Jednoj od mnogih. Naravno, postoji „prava” krava od krvi i mesa (i mleka), a postoji i ona „lažna”, iz reklame. I nije ih teško razlikovati. Međutim, kada lažna kravica postane za klince stvarnija i značajnija od one prave, tada prava postaje lažnija, a lažna postaje „pravija”. Ako, istina, i nije od većeg značaja ima li u realnosti ljubičastih krava – nesumnjivo da ih ima za razigranu dečiju fantaziju (u ovom slučaju ipak nije reč o nesputanoj mališanskoj kreativnosti, već pre o najobičnijem stomakougađanju – deca su naprosto nacrtala „najpraviju”, najgrublje-realističnu kravu koju njihova „tiba” uopšte može zamisliti) – neke druge zablude, simulacijom takođe utemeljene, ozbiljno podrivaju i osiromašuju duhovni svet najmlađih.
Zašto to spominjem? Pre tačno godinu dana pisao sam o tome kako nijedna ovdašnja Svetosavska akademija ili priredba, povodom Dana prosvete, ne može da prođe bez jaukalice o Kosovu, prigodnog slova o istorijskoj nepravdi, ugroženosti nacije i jezika, našoj hristolikoj ulozi jagnjeta-žrtve za volju božanstva. Isticao sam da nije zadatak škole da štanca dobre Srbe i valjane hrišćane (to nije posao za državu, preko svoje škole, već za porodicu, ako to smatra za shodno, i crkvu), te da je potrebno odvojiti svetitelja od prosvetitelja (njihov se identitet pokušava poturiti kao samorazumljiv, prirodan – kao i to da su svi Srbi pravoslavci). Sve te poente, držim, stoje i danas, a, sva je (žalosna) prilika, stajaće i ubuduće.
U toj dronjavoj krpariji prosvete, nacionalizma i religioznosti naročito štrči, u svojoj iritirajućoj „uljeznosti”, spominjanje Kosova. Fenomen Kosova nije samo duboka socijalna trauma iz najranijeg detinjstva nacije (može se reći, simbolično, da to odgovara nasilnom odbijanju od grudi „stosise Majke”, što bi Frojd situirao u oralnu fazu razvitka deteta) – već i nacionalni narkotik, „milka“ punjena jakim-topi-vijuge morfijumom. I Kosovo je, dakle, simulacija! Šta mi znamo o kosovskoj stvarnosti? O običnom životu stanovnika Kosova? – Gotovo pa ništa. To nas, međutim, naročito ne uznemirava, jer mi imamo, da ostanem u frojdovskoj terminologiji, imago Kosova – njegovu sliku (simbol) koja je u našoj glavi i, još više, u našem srcu. „Pravo“ Kosovo kroz mitomanski manevar simulacije (baš kao i ljubičasta kravica) postalo je ono unutrašnje, duševno – ono „nebesno“ Kosovo. Za hrišćanina, uzgred rečeno, takva nebesa pre nalikuju oblacima koji su se spustili na zemlju i stvorili magluštinu. Do hrišćanskog raja (nebeskog neba) i Kosova (zemaljskog ili, bolje, zemljanog neba) vode različiti putevi: do raja se stiže kroz individualni životni podvig, do (unutrašnjeg) Kosova preko srbovanja, svečarenja, crkvovanja. Problem, međutim, dodatno usložnjava okolnost da je, za razliku od pravih i lažnih krava, pravo i lažno Kosovo teško razlikovati. Emotivno nabijena slika Kosova leži u srcu, data za večnost (nepodložna promeni), sa njoj nužno pripadajućom ranom koja se svako malo prstom mazohistički začeprka, da ne zaraste. Rana je neugodna, bolna i smrdljivo-gangrenozna kao Filoktetova, međutim, nije smrtna. Još bliže, nalik je onoj Prometejevoj, koja tokom noći zaceli da bi orlušina sledećeg dana iznova mogla čerečiti. Rana, dakle, nije takva da zbog nje vredi ginuti. Ne. Ali se zato vredi mučiti. Svakog dana. Po malo.
Toj patnji, tom mučeništvu povodom kojih se ništa ne preduzima i, još više, ne treba preduzeti – tome se prilježno naučavaju đaci na Svetosavskim svečarenjima. Na svetkovinama povodom Dana prosvete. Kakav nonsens! Tako, dakle, država zamišlja projekat prosvećivanja i obrazovanja svojih najmlađih građana. Umesto svetkovanja prosvete – praznuje se (i vežba) idolopoklonstvo. Umesto nauke, umesto duha kritičnosti i sumnje koji su točak prosvete i napretka, umesto ideje o budućnosti – pogled je tu uprt, čak ne ni u prošlost, već ka mitu, onom mitskom koje nije u vremenu i koje ne priznaje istoriju. U tome je smisao one indikativne izjave kako „bismo mi u Evropu, ali pod našim uslovima“. – Bilo bi, razume se, vredno hvale kada bi ovo uslovljavanje predstavljalo samozahtev za osvesnošću i kritičnošću u procesu evro-integracija. Ono, međutim, to nikako ne predstavlja. „Mi bismo u Evropu, ali pod našim uslovima“ naprosto znači da smo spremni ići u Evropu, ali da se pri tom ne menjamo! Mi, dakle, nećemo puškama na Kosovo, nećemo pri tom ni da se menjamo (jer nećemo dijalog) – postavlja se pitanje: pa šta onda hoćemo? Šta bi tada bio naš nacionalni zadatak? Šta hoćemo (i šta može) da se desi za šest meseci, za godinu dana, za pet godina?
Sva ova pitanja, međutim, načelno promašuju jer ih mitska svest uopšte ne može konstatovati. To nalikuje pokušaju da se sluša nosem. Mit naprosto jeste, slika Kosova (unutrašnje, „nebesno“ Kosovo) naprosto jeste, neizmenjiva, konačna. Stoga budućnost ne samo da nije bitna – budućnost ne postoji! Realno, od-krvi-i-mesa Kosovo je irelevantno – medijsko manipulisanje informacijama s Kosova, državom koordinisano, to potvrđuje. I „milkina” kravica i slika Kosova su simulacije u infantilno-detinjoj i infantilno-odrasloj glavici. A od violetnog (ljubičastog) do violentnog (nasilnog) – naročito kada samoisceljujuće-gangrenoznu sliku pokušamo istrgnuti iz grudi – makar ono bilo i autodestruktivno i samomrcvareće, nije daleko.
Ivan Kovač
