trg_fontaneTekst posvećujem jednom neplaćenom službeniku-propagandisti američke ambasade u Srbiji
Verovatno najozbiljniji prigovor koji je moguće uputiti hrišćanskoj doktrini, njenoj praktično-životnoj strani, jeste teški defetizam spram nedaća. Ovde ne ciljam tek na onu, nakon fasovane šamarčine, poznatu hrišćansku sugestiju „okretanja i drugog obraza” – koju je, uostalom, svakodnevni život dezavuisao, koju niko među hrišćanima i ne shvata ozbiljno (u najboljem slučaju kao metaforu). Stvar je dublja. Naime, ma kako život bio gažen sa svih strana, ma kako bio ugnjetavan i kinjen, postoji kec u rukavu mantije: zagrobni tj. onozemaljski život.
Takođe, da je pitanje raja isključivo stvar religije, problematika ne bi bila tako maligna. Međutim, činjenica je da u svakoj glavi, u tzv. kolektivno nesvesnom, postoji ideja (arhetip) o raju – i svi ljudi, verujući ili ne, računaju na neki način s njim. Obrazac je sledeći: ako život ne ispunjava, ako tapka u mestu, oči se, makar nesvesno, okreću ka raju – zemaljskom ili nebeskom, svejedno. Dakako, ukoliko religijom obećani raj postoji, tada je njegovo iščekivanje umnogome smisleno. Ukoliko, međutim, raja, boga i tome sličnog nema (ako su to najobičnije reči koje tek izgovaramo, obično strujanje vazduha, nalik podrigivanju), onda je naše računanje na njega samoparališuće, defanzivno i, naprosto – glupavo!
Može mi se prigovoriti da zemaljskih rajeva uistinu ima. – Pa šta su Bahami, Sejšeli, Dubai (naročito ako se posmatraju iza sunčanih naočara turiste)?! – Šta je, pobogu, Amerika (čuveni američki san) ili Evropska unija (naročito tzv. društva blagostanja na njenom severu)?! Zar nema tolikih primera ljudi koji su popakovali svoje kofere, zapalili preko grane ili, čak, preko bare i tamo, naposletku, uspeli?! Naravno da ima. Međutim, ima i mnogih koji su takođe otišli pri čemu nisu zaticali očekivane edenske dražesti (ili su ih barem mogli posmatrati jedino preko visokih ograda ili televizora). Ovde se, ipak, ni o takvima ne radi. Reč je jedino o nesrećnicima čije su oči stalno uprte ka obećanoj zemlji, a tamo nikako da se odluče otići, makar kako bi se oprobali. Oni su, naprotiv, i dalje u Srbiji gde prema sopstvenim rečima „kopne”, „tavore”, gde im je „život uništen”, međutim, oni niti mrdaju, niti bilo šta drugo preduzimaju u svojim životima. Arhetip raja dejstvuje punom parom u takvim glavama i omogućava im, kroz proces psihičke kompenzacije, da održe stabilnost (arhetip raja, obilno podržan popularnom konzumentskom kulturom, može poprimiti različite oblike – to su i različite atlantide locirane u vanzemaljsku budućnost ili zlatnu prošlost; za ovdašnje Mađare, recimo, karakterističan je – sasvim prirodno – arhetip matice). Takvi, otud, vrlo rigidno i nekritički brane svoje rajeve – prosto zato što čuvaju svoju mentalnu uravnoteženost.
Problem je, međutim, što takva mentalna samoispomoć, ta svojevrsna mentalna štaka, onemogućuje ljude da prihvate odgovornost za sopstveni život! Ona je tzv. palijativ – ona ne leči boljku, ona blaži simptome. Ili, ako ćemo pravo, to je lek koji je intraveniran ili ušmrkan u prevelikoj dozi te postaje otrov. Fantazirali o Americi ili „majčici” Rusiji (komunističkoj ili carskoj tj. putinovskoj, svejedno), o Mađarskoj, o Titovoj Jugoslaviji – zemlja meda i mleka nikada nije baš ovde, niti postoji baš sada. Naime, uvek se tu radi o zanemarivanju onog „ovde i sada“, o defetizmu i rezignaciji, o paralisanju napora da se postojeće promeni. Jednako važi za hrišćansku dembeliju tj. raj (pri čemu nije od posebnog značaja da li su taj raj izmislili carevi da bi lakše vladali, ili sami podanici kako bi se lakše izborili sa tmurnom svakodnevicom).
Kada neki sirotan, ponižen i nemoćan, prozbori kako će svi kad-tad biti pravedno nagrađeni/kažnjeni, kako će sve biti naplaćeno, jer bog sve vidi, to je više nego žalosno. Jer, ma kako to nama delovalo brutalno, i suprotno običnom držanju svesti koja u svemu voli učitati smisao, sve se, naime, ne plaća, niti će sve biti naplaćeno (parola „pravda je spora ali dostižna“, naročito ako se pravda ne sagledava usko-pravno, obična je glupost skovana za ućutkivanje puka). I prema tome valja podešavati svoju svakodnevnu stvarnost. Baš kao što je pesnik Bodler tresnuo šamarčinu jednom odveć servilnom prosjaku – da vidi šta će ovaj učiniti, jer ako mu ne uzvrati tada i ne zaslužuje mnogo bolje, ali ako prosjak uzvrati i izdeveta Bodlera tada mu je pesnik učinio uslugu povrativši mu dostojanstvo – tako i mi, sami sebi i drugima, valja da stanemo lupati otrežnjujuće šamare.
Ivan Kovač
