trg_fontaneU više navrata na ovom mestu pisao sam o paorskoj filozofiji avlije, o univerzumu koji se završava na zamandaljenoj kapiji, o komunikaciji vođenoj isključivo preko plota ili kibic-fenstera – o filozofiji, dakle, direktno suprotstavljenoj urbanoj koncepciji agore, otvorenog trga gde se razmenjuju ideje, gde se slobodno okuplja i saobraća. U tom smislu paor opasno nalikuje crvenovratom jenkiju koji „brani” svoje imanje vinčesterkom i džukcem – „tornjaj se s mog poseda da ti ne bi’ olovom obložio guzicu!”, on preti.
Ova socio-psihološka crtica prilog je rasvetljavanju mentaliteta ovdašnjih paora (prevashodno sitnih i nešto manje sitnih obdelavatelja zemlje), premda ovde – to valja istaći – od zloduha provincijskog autizma i zaostalosti gnjile ne samo paori, niti svi između paora.
Jedan od momenata paorskog mentaliteta jeste opsesivna privrženost patnji (psiholozi imaju jedan tehnički izraz – mazohizam). Život je tegoban, počesto krajnje težak – u to nema sumnje – ali to nije njegovo nužno svojstvo, a svakako ne sme biti njegovo žuđeno svojstvo. Ako je teško, to je zato da bi bilo bolje! Nije nama cilj da tek preživimo na Zemlji (kako bi to pojedini hrišćanski oci i politički ideolozi preporučili), da nekako preguramo osujetivši ili bar zavaravši glad, već da od Zemlje, koliko je to u našoj moći, stvorimo sebi bolje mesto za život. Paorski nauk odricanja i krajnjeg pregaranja ne sme imati svrhu u sebi samom! Provesti vek u neprijatnostima i bolu besprekidnog rada, bdenja i oskudice, pritom ne znati razlog – ili ga izbegavati ili, već, neubedljivo ga simulirati („mora se tako, šta ćeš”, „valja se”) – tragikomična je zabuna. Apsurdni nesporazum. Kako do toga dolazi? – Usled (trenutne, ili čak umišljene) nemogućnosti da se dostigne cilj, javlja se sklonost da se samo sredstvo proglasi za cilj. Tu pronalazi utemljenje i fatalizam u paora (misao o nužnosti sadašnjeg stanja)! A to, sa svoje strane, opravdava muku i ratosiljava odgovornosti. „Tako je nama bog dao, da obrađujemo zemlju i da se na njoj mučimo”. Objašnjenje, naravno, u svojoj naivnosti, ne može zadovoljiti. Niti je to njima definitivno dato (poznajem, da se našalim, paorskog sina koji je postao uspešan cirkuski artist!), niti je težački kvalitet paorskog života neizbežan.
Privrženost tlu je, u paorskoj duši, melanž svega i svačega – amanet predaka (mitska, „antejska” ukorenjenost u majčici zemlji), izvor prihoda, život na čistom vazduhu… Melanž čije komponente, nažalost, nije moguće razlučiti. Nedavno je na RTS-u emitovana reportaža iz Pariza gde je Dragan Marković Palma na tamošnji sajam poljoprivrede poveo 124 paora iz Srbije – dok su plovili Senom novinar je priupitao jednog seljaka šta mu se najviše dopalo u Parizu; seljak, ni pet ni šest, odgovara da „nema ništa lepše od njegovog sela”. Ovde, međutim, nikako nije reč o blaženoj neukosti i bezazlenoj uskoumnosti (bio bi to tada tek mačji kašalj nevredan spomena) – radi se, naime, o svesnom pseudo-patriotskom nitkovluku! A ovoj beskrupuloznosti asistira nesebično i očit bezobrazluk autora emisije koji za ispitanika neizostavno odabira „patriotu”, premda bi se od 124 seljaka našlo barem 100 koji bi imali ponešto lepo, makar informativno, primetiti o gradu koji, uzgred rečeno, predstavlja verovatno najpriželjkivaniju turističku destinaciju na kugli zemaljskoj! Ali, seljak zna da će prigrabiti aplauz za samoinicijativno pevušenje one Jorovićeve „selo moje lepše od Pariza, lepo iz daleka, još lepše izbliza”. A valja i disciplinovati svest zabludelih turista pijanih od snažnih utisaka, i povratiti ih u osećaju lojalnosti majčici Srbiji. – Kao da je tu reč o duelu, o izdajstvu svog sela ako se ustvrdi da je negde drugde naprosto lepo ili čak lepše – ono draže (a razume se da je ono naše nama draže) nije nužno lepše i bolje. Eto gorespomenutog nezdravog melanža (neosvešćene mešavine) koji paori besprekidno degustiraju.
Paorski mentalitet takođe karakteriše i svest o sebi kao nejačadi između dve stihije – između prirode i, sa druge strane, države (koja u dovoljno ozbiljnoj zemlji nikako ne bi smela nalikovati stihiji). A ako se i (opravdano) opiru državi, upravo zbog njene hirovite agrarne politike – pri čemu i dalje baštine ideju, uz svesrdnu manipulativno-demagošku pomoć samih političara, kako predstavljaju ekskluzivnu obavezu države, tzv. „opštinsko dete” – prema prirodnim silama svoj stav nisu menjali već stotinama godina: one su i dalje demonski izraz božijeg raspoloženja. Munje i gromovi tu predstavljaju iskrice sa ognjenih kočija sv. Ilije, a kiša izliv milosti i dobrohotnosti dragog boga. Suša i grad su kazna, ili barem hir nemarnog božanstva. „Za jedan dan grad mi je uništio sve”, vajkaju se paori. Rizikovali su (ne osiguravši zasade) – a rizik je zapravo legitimna poslovna strategija! Međutim, kada se „biznis plan” izjalovi, ucveljeni paori dožive psihičku regresiju na status sedmogodišnjeg deteta! Upropaštena letina tada više nije rezultat loše poslovne strategije, već čin kosmičke nepravde (iznova sindrom „opštinskog deteta”!) – dok „pucanje” firme nekog preduzetnika, recimo prodavca kafe ili frizera, pre svega shvatamo kao poslovni promašaj, a ne kao rđav usud. „Kad bi samo pala kiša, bilo bi to sjajno za useve” – ja mogu imati izvesnog saosećanja i pozdraviti ovu „samorazumljivu” i „samoopravdanu” molitvu, staviti na stranu svoju želju za ugođajem u sunčanom danu, ali ukoliko je, da tako kažem, moja frizerka zaboravila kišobran te na ulici kisne gologlava, onda me baš zabole za apologiju (odbranu) kiše! Ukratko rečeno, paorski je posao – posao kao i svaki drugi. Nažalost, tu misao gorespomenuti melanž ne dopušta. Pseudo-patriotski nitkovluk „opštinskog deteta” očit je i u tvrdnji da „paori hrane narod”. Njome se nitkovski maše, premda paorovo poslovanje, kao i bilo čije drugo, determinišu tržišni ulovi (uzgred rečeno, nikada nisam video tekstilca da se busa u grudi i neotesano hvali kako oblači narod!).
Ne jedino usled f„akta” da „đavo nikad ne spava” (bojazan da se bog prevario u računici na rabošu, te da im može zakinuti) – kada paoru bogato rodi, on to nerado priznaje – pri tom uvek bojažljivo, i u pola glasa. Jer ništa nije i ne može biti dovoljno dobro za naše „opštinsko čedo” (treba, naime, igrati na kartu siročeta i sledeće godine)! Ali, ako ne rodi kako se očekivalo – e, tada ni samog boga oni ne misle prištedeti, grmeći na sav glas protiv države, atmosferskih nepogoda i božanskih instanci (paori su, uzgred rečeno, srozali boga na omnipotentnog urednika meteorološke prognoze iz jutarnjih vesti!). I inače je to beda čovekova – kada sve ide od ruke, pripisujemo to sebi u zaslugu, a kada ne ide – tada u druge upiremo prstom. Paorski bog nije hrišćanski bog ljubavi, putem koga se blagonaklono prihvata đuture i zlo i dobro ovoga sveta, već bog srdžbe (pagansko božanstvo paora još je primitivnije od Jahvea, starozavetnog boga-osvetnika), na koga se zaista slobodno može huliti (čak prevrnuti ga na leđa, kako to veli frekventna psovka) ukoliko nas „ne ispoštuje”, i ne zatvori „poslovnu kontrukciju”. Naime, ruka ruku mije – zar ne?!
Moral (ako se takva iznuđena stvar može osloviti moralom) štedljivosti, trpljenja (paori, recimo, vrlo retko ili nikad ne idu na odmor), konzervativizma, patrijarhalne zaostalosti, straha od prirode, permanentnog nezadovoljništva (sindrom pileta Kalimera) – premda unekoliko razumljiv, jer učmao, provincijski život postupno deformiše čovekovu psihu, i dovodi je do rezignacije – jeste rđava, teško-srasla, ali nikako nužna posledica tegobnog paorskog života, i treba ga s gnušanjem odbaciti.
Ivan Kovač
