Osnovna škola „Petefi Šandor“: Pedeset pet godina postojanja

Osnovna škola „Petefi Šandor“ je 26. marta obeležila dan škole i 55 godina postojanja. Proslavi ovog značajnog jubileja su pored učenika, roditelja, sadašnjih učitelja i nastavnika, prisustvovali i bivši prosvetni radnici škole, članovi Školskog odbora i predstavnici lokalne samouprave.

Direktorica škole Dragica Krstić je rekla da su iz ove škole izašle mnoge generacije đaka koje školske dane sigurno pamte kao najlepše uspomene iz detinjstva, međutim, danas se ova škola suočava sa problemom malog broja učenika. „Pre pola veka ova škola je brojala oko 700 učenika, a nastava se odvijala u šest oronulih zgrada. Danas, kada se možemo pohvaliti savremenom školom gde se nastava odvija u relativno opremljenim učionicama, suočavamo se sa problemom malog broja đaka, međutim, to ne sputava visokoobrazovan i stručan kadar škole da odgovori svim izazovima i da prevaziđe tekuće probleme svojim zalaganjem i entuzijazmom“, rekla je Krstić.
Budislav Medurić zamenik predsednika opštine Bečej je rekao da više od pola veka postojanja neke škole povlači sa sobom i određeni kvalitet i da se vidi da je škola „Petefi Šandor“ dostigla kvalitetan tehnički nivo, ali da smatra da „lokalna samouprava mora više pratiti razvoj osnovnih škola u Bečeju i za školu ’Petefi Šandor’ ima obavezu rešavanja pitanja fiskulturne sale, što bi joj obezbedilo još bolji kvalitet u nastavi. Ono što nije dobro je loš trend u odnosu na broj dece koji je bio i koji je sada. Do trenutka dok direktori škola ne kažu da imaju problem sa nedovoljnim brojem učionica, dotle neću smatrati da je uspeh ni jedne škole kompletan.“

Program proslave

Povodom jubileja učenici škole su pripremili raznovrstan program u kojem su učestvovali školski hor, recitatori na mađarskom, srpskom, nemačkom i engleskom jeziku, članovi dramske i ritmičke sekcije, prikazane su srpske narodne igre i tradicionalni mađarski narodni običaji. Nakon toga je proslava nastavljena u školskoj trpezariji uz večeru i muziku, gde je direktorica škole pomenula one radnike koji proslavljaju 10, 20 i 30 godina rada u ovoj školi i čestitala im na jubileju sa željom da  i dalje doprinose kvalitetu nastave. Deset godina rada je proslavila Klara Faluši, pomoćna radnica, 20 godina u ovoj školi rade Svetlana Nemeš, profesorica razredne nastave, Ferenc Pece, profesor tehničkog obrazovanja i Magdolna Tot, pomoćna radnica, dok je tridesetogodišnjicu proslavila Marija Karaba, nastavnica likovne kulture.

Uspomene i sećanja

Među gostima je bio i bračni par Sič. Andraš Sič, nekadašnji direktor škole i Julija Sič, učiteljica u penziji, koji su u ovoj školi radili više od 30 godina. Prisećajući se kako je škola izgledala u njihovo vreme Andraš Sič je rekao: „Kad sam ja došao ovde 1959. godine, škola bila ’razbacana’ na šest mesta. Jedan deo je bio kod metlare, drugi na mestu nekadašnjeg  Bečejtransa, treći u ulici Petra Drapšina… Posle 1962. godine smo počeli izgradnju ovog dela zgrade koji gleda na Republikansku ulicu, a drugi deo je ostao onako kao jeste. Izgradili smo zgradu na dva sprata i baš 30. decembra 1964. godine smo otvorili novi deo, tako da su sva odeljenja preseljena u novu zgradu i svi smo bili na okupu. Međutim, nije bilo dovoljno mesta za sve, pa smo 1981. godine počeli izgradnju i drugog dela koji gleda na ulicu Nikole Tesle, gde smo sad, i u njega smo se uselili 1982. godine. Tada je uvedena kabinetska nastava, svaki nastavnik iz svog predmeta je imao svoj kabinet. Onda smo otvorili i biblioteku, bila je najlepša biblioteka u to vreme, pa smo od školske uprave iz Novog Sada dobili pohvalu da smo najlepša škola u Vojvodini. To je sve bilo za vreme mog mandata, uspeli smo mnogo toga da uradimo, ali mi je žao što nismo uspeli da izgradimo i fiskulturnu salu. Tada je postojala mogućnost da škola dobije kredit od banke, međutim, moram ipak da kažem da ondašnji političari to nisu dozvolili. Nisu dozvolili banci da odobri kredit, jer su rekli da prvo treba izgraditi Sojaru, ne škole, a posle će ona dati nama i fiskulturne sale i sve ostalo.“

Upoređujući rad u školi nekada i danas, Sič je rekao da nije sve kako treba: „U moje vreme učenici su nas poštovali, uglavnom smo se dobro slagali i bilo nam je lepo. To se videlo na kraju kada su se osmi razredi opraštali od nas i od škole. U znak zahvalnosti su nam đaci donosili cveće, čak su i roditelji dolazili da se zahvale i da se oproste. To je bilo jako lepo. Mislim da je u današnje vreme teško raditi sa decom, sada je tu internet, kompjuteri, televizija, u škole je ušla droga i mnogo toga lošeg, što otežava rad. Dobro je što u školama postoje pedagozi i psiholozi, ali oni nisu stalno u kontaktu sa učenicima i mislim da je u tome problem. I oni bi trebali da provode više vremena sa učenicima, da rade nešto sa njima da bi se međusobno upoznali i tek onda bi mogli bolje i lakše da utiču na decu u pozitivnom smislu. Mi smo se mnogo više družili i zajedno provodili vreme“, rekao je Andraš Sič, bivši direktor Osnovne škole „Petefi Šandor“.

Svečana sala

Tamaš Berec je u školi „Petefi Šandor“ radio 47 godina i za to vreme četiri puta je izabran za direktora škole.
„U ovoj školi sam radio od 1957. do 1994. godine i preko 13 godina sam bio na mestu direktora. U ono vreme u školi je bilo sasvim drugačije nego sada i u pozitivnom i u negativnom smislu, ali nemojmo zaboraviti da je promenjen i čitav svet, počev od roditelja preko omladine i nastavnika. Prema tome, sa današnjim merilima i pogledima ne može se porediti današnja škola sa ondašnjom, jer se danas ne može raditi na isti način. Akcije koje su onda izvođene i bile lepe i uspešne, detalji koji se pamte postoje i sada, ali na drugačiji način. Školska zgrada je sada lepa, a o ovakvoj svečanoj sali sam ja sanjao. Na ovom delu zgrade je bio ravan krov i jedne godine posle obilnih kiša je propao i počeo da prokišnjava, a pošto se u tom delu nalazila biblioteka, od vlage su počele i knjige i nameštaj da propadaju. Prilikom dolaska na svečanost u školi, ondašnjem gospodinu predsedniku opštine sam pokazao u kakvom je stanju krov i zamolio ga da nam pomogne oko njegove sanacije. U najtežem vremenu, 1990. godine kada je rat bio svugde, on nam je izašao u susret i pomogao da podignemo krov. Obišao je sve radne organizacije u Bečeju i skupio toliko sredstava da je bilo dovoljno za običan krov, međutim, ja sam zamolio izvođača da nama Bečejcima urade po toj ceni ovakav krov da bi u budućnosti tu mogla da se izgradi svečana sala. Iako mi se nije ostvario san da se svečana sala napravi za mog mandata, ipak sam doživeo da prisustvujem njenom otvaranju, a evo, i ovaj jubilej se proslavlja u njoj.“
O svojim utiscima je govorila i najstarija članica školskog kolektiva Margita Kiš, nastavnica muzičke kulture, koja je u ovoj školi provela 35 godina rada i u aprilu se sprema da ode u penziju: „Drago mi je da sam dočekala 55. godišnjicu postojanja škole. Sve se mnogo promenilo u odnosu na vreme kada sam počela da radim. Bila sam mlada, želela sam da učim, a u ono vreme su tu bili bračni par Sič, Berecovi, Maćika i Žužana Ferenc, Peter Penzeš i mnogi drugi koji su me lepo prihvatili i podržali i od kojih sam mnogo toga naučila, i evo, tu sam do danas i mnogo im zahvaljujem na tome. Danas je ovde novi svet, to nije moj svet, ne samo ovde u školi nego i u okolini, državi, ne politiziram, ali sve se nekako promenilo, nema onog sjaja i motivacije. U ono vreme, za sve nas škola je bila drugi dom, jer smo više vremena provodili u školi, radeći, zabavljajući se, nego sa familijom kod kuće. Nije prošao nijedan Dana žena, Nova godina, Dan škole da se nije zajednički proslavilo u školi. Za svakog člana kolektiva smo znali kada mu je rođendan i o tome se strogo vodilo računa da se simbolično obeleži. Tako smo se svi međusobno upoznavali i sprijateljili i škola nam je bila kao drugi dom i to je bilo lepo. Želela sam da te čari makar malo prenesem ovim novim generacijama, ali džaba, oni to ne doživljavaju tako. Po mom mišljenju to je jako važno, jer se ta dobra atmosfera i pozitivna energija prenosi i na decu. To mi fali, toga nema više, svako ide na svoju stranu, nemaju taj osećaj pripadnosti kolektivu“.

LJ.M.