trg_fontaneJedan filozof, očito prenaglasivši značaj racionalno-jezičkog u celini duhovnosti čoveka, ustvrdio je da su granice našeg jezika ujedno i granice našeg sveta. Kada je, pak, striktno reč o racionalnosti, jezik uistinu zadobija suštinski značaj. Fudbaleri – ne naravno svi, ali, osmeliću se da generalizujem, dobra većina – skučene su racionalnosti upravo stoga što im je sam jezik skučen. A jezik im je skučen stoga što na nesreću nemilice preuzimaju skučeno-idiotski jezik sportskih glasila – pre svega štampanih.
„Daćemo svoj maksimum” (što je kod pojedinih fudbalera i 110 procenata!), „svaka utakmica je za sebe”, „respektujemo protivničku ekipu, ali ne potcenjujemo ni sebe”. Ove takoreći sentencije, čijeg se autorstva ni stari Latini ne bi postideli da su između osvajačkih pohoda i većanja u senatu kojim slučajem pikali fucu, neke su od ograničenog broja postavki – sve uzev, držim, nema ih više od dvadesetak (ne računajući mnoštvenost varijeteta poput, recimo, „ostavićemo srce na terenu” prvonavedenoj) – koje sačinjavaju filozofiju (fudbala), specifični pogled na (fudbalski) svet, takoreći (fudbalski) Weltanschauung prosečnog igrača fudbala.
Podrazumeva se, same postavke nisu glupave. Kada bi fudbaleri, milošću nebesa, isključivo progovarali i samim latinskim sentencijama – recimo, amor (prema reprezentaciji ili klubu) vincit omnia; vox populi (na tribinama), vox dei; acta (na terenu), non verba – izgledali bi, bez imalo sumnje, jednako glupavo. Razlog glupavosti je u ograničenom broju postavki, a pre svega u činjenici da tih dvadesetak postavki predstavljaju zajedničko dobro čitave ovdašnje fudbalske zajednice. – Naime, čini se da ova floskularna filozofija fudbala dominira ne samo rangovno (od lokalnih „beton” liga, pa sve do prve nacionalne), već i regionalno (baštine je jednako srpski, hrvatski, crnogorski i bošnjački fudbaleri). Svi oni, bez razlike, govore istovetno!
Filozofski sistem prosečnog fudbalera pored tih dvadesetak postavki podrazumeva i množinu nazovi kopula: „pa dobro”, „opet kažem da”, „a propos”, „sigurno je da”. Ove poštapalice sa svoje strane takođe svedoče o prezentnosti objektivnog (fudbalskog) duha pod čijim uticajem većina fudbalera i postaje (naizgled?) glupava. Recimo, nijedan fudbaler koji drži do sebe neće reći „poštovanje”, već isključivo „respekt” – a upravo u toj neumoljivoj, ničim obrazloženoj doslednosti krije se i glupavost te jezičke prakse.
Naravno, ne tvrdim – što takođe držim da se podrazumeva – kako su fudbaleri po sebi glupavi. Nipošto! Naime, nisu ništa glupaviji od ostalog prosečnog sveta. Međutim, od nabeđene glupavosti oni, što usled bojazni, što po inerciji, traže pribežište u oveštalom fudbalskom diskursu – spominjanim postavkama i kopulama – i upravo stoga ispadaju tako glupavi! Umesto da idiolektom odnosno najobičnijim ličnim govorom artikulišu svoje izjave i komentare, oni pribegavaju floskulama između kojih ništa lično, i samim tim ništa pametno, ne može da proistekne.
Posebno je žalosna činjenica da malo ko od fudbalera nastoji dublje promisliti sopstveni položaj (ne samo onaj u formaciji na terenu!), smisao sporta, uopšte igre kao igre – bivši reprezentativac Ivan Ergić dragocen je izuzetak budući da je za jedne dnevne novine, i to dok je bio na vrhuncu karijere, napisao seriju pronicljivih tekstova o tamnoj strani sveta sporta, i čija je trajna zasluga što više nećemo odmah praskati u smeh kad uz nečije ime, jednu pored druge, ugledamo kvalifikacije „fudbaler” i „marksista”. Štaviše, čini se da su i sami fudbaleri u svoj toj profesionalizaciji usput smetnuli uzbuđenje i zadovoljstvo igre koju igraju, posebno njene estetske kvalitete.
Razlog zašto fudbaleri izgledaju glupavo ima, međutim, i dublju osnovicu. Naime, govor o fudbalu načelno je glupav – onda kada ima pretenziju, kao što je to slučaj danas, u vreme njegove brutalne profesionalizacije, da bude strogo naučan. Takozvana nauka fudbala, uopšte sporta, kako se obično zamišlja, sumnjivog je saznajnog statusa. – Veze koje uspostavlja između pojava kontigentne su prirode (mogu, naime, biti i ne biti), budući da zbilja ovde zavisi od mnoštva neuračunljivih faktora i eventualnosti. Tako je napokon i u (ostaloj) društvenoj nauci. Nevolja je, međutim, što nauka fudbala time ne uspeva zadovoljiti svoje epistemološke apetite, pa od prognoze i procenjivanja verovatnoće nastoji, posve neosnovano, promovisati sebe u apodiktično (nužno) znanje ili, makar bilo, njegov privid.
Oni najoprezniji, i samim tim najbeskorisniji, među poslenicima fudbalske nauke trude se da što više „pitijski” (manir „okruglo pa na ćoše”) iznose svoja predviđanja – u čemu se ne razlikuju mnogo od kolega političkih analitičara – pri tom, brižljivo pazeći da ne ogreznu, na isuviše očevidan način, u zagarantovanu banalnost (recimo, postavka „sve karte su otvorene” zvuči pametnije od „lopta je okrugla”, dok je nesumnjivo najpametnija artikulacija istog: „nezahvalno je bilo šta prognozirati”). Njihov je zadatak, takođe, da kako znaju i umeju ponude objašnjenje svega što je viđeno na terenu, da pošto-poto racionalizuju i najneverovatnije ishode mečeva, po mogućstvu sa što većim samopouzdanjem (u stilu „bilo je očekivano da…” ili, nešto opreznije, „teško je bilo očekivati da…”). A sve to kako bi se predupredilo da gledalište obuzme jeretička sumnja u izvornu racionalnost fudbalske igre. Otud ovi naučnici, u najboljem hegelijanskom duhu, dociraju kako je „sve što je zbiljsko, ujedno i umsko”!
Među neopreznima, pak, jedni ističu argument tradicije, a drugi, opet, jednako mudru opasku da je „tradicija tu da se ruši”. Jedni ističu „vruć gostujući teren”, dok drugi primećuju „odgovornost pred domaćom publikom”.
Pri tom, sportski komentatori neguju poseban afinitet prema izvesnim statističkim pojedinostima koje, međutim, ako ne predstavljaju naprosto (sumnjive!) kuriozitete, postaju notorne budalaštine koje uistinu ne govore ništa – recimo, „Lionel Messi je u karijeri igrao protiv 176 timova, a nikada se pre nije desilo da protiv jednog tima odigra 5 utakmica bez postignutog gola”, ili „ekipa Barselone nije primila gol glavom sa leve strane već 573 minuta”.
Glupavi, kako vidimo, ne ispadaju jedino fudbaleri već i različiti fudbalski stručnjaci, analitičari, treneri, komentatori. A sve otud što se profesionalizacijom i „obiznisovljenjem” fudbala stvorila potreba da se faktor slučajnosti na terenu svede na minimum – čemu upravo treba da posluži tzv. nauka fudbala. Međutim, sve fudbalski-umno, da se vratim Hegelu, ne postaje fudbalski-stvarno! Ishod se ne može nužno predvideti, već jedino više ili manje osnovano pretpostaviti. I u tome je čitava draž fudbalske igre.
Ivan Kovač
