trg_fontane
Početkom svake školske godine dve su teme aktuelne: prosvetari najavljuju štrajk i žalimo se da je sve manje đaka. O tome zašto je sve manje dece u školama retko se govori. A dece je sve manje, jer ih treba „finansirati“ a novca nema, dok s druge strane, zahvaljujući očajnoj ekonomskoj situaciji i isto tako očajnom obrazovnom sistemu, sve više porodica – zajedno sa decom – se seli iz Srbije.
Tako je u ovoj školskoj godini i u Bečeju manje đaka nego ranije. U osnovne škole na teritoriji opštine upisan je 381 učenik, 208 u odeljenjima na srpskom i 173 u odeljenjima na mađarskom jeziku, što je za 56 učenika (ili dva odeljenja) manje nego prošle godine, kada je u osnovne škole bilo upisano 445 dece.
Prvi školski dan u Srbiji je u jednom broju škola počeo štrajkom, u nekima je bio održan samo prvi čas, dok su u nekim školama časovi bili skraćeni na 30 minuta. U bečejskim školama nastava se odvijala normalno.
Pojačana kontrola saobraćajne policije primetna je u blizini gotovo svih škola u Bečeju, jer je početak školske godine period u kojem je veći broj dece na ulici među kojom ima i dece koja prvi put sama idu u školu, pa se vozačima preporučuje oprezna vožnja u delovima grada gde su škole i predškolske ustanove.
Što se tiče srednjih škola, i ove godine je bilo spornih situacija u vezi sa upisom i plaćanja roditeljskog doprinosa. Pojedinim učenicima koji su želeli da se upišu u školu, a nisu dali na uvid uplatnice o plaćenom roditeljskom doprinosu, rečeno je da uz upis moraju da plate i roditeljski doprinos, iako je ministar prosvete u više navrata i ranijih godina upozoravao da je upis besplatan i da škole nemaju pravo da traže bilo kakvu nadoknadu. U školama su i ranije tvrdili da roditeljski doprinos nije uslov za upis i nije obavezan, ali je ipak „obavezan“, s obzirom na to u kakvom se položaju škole nalaze (nedostatak osnovnog materijala kao što su krede, papir, isključeni telefoni, neplaćeni računi za struju, grejanje itd.) i bez „roditeljskog dinara“ ne bi mogle da „preživljavaju“. Svakako da niko nije protiv unapređenja rada škole i da, verovatno, svi roditelji žele da obezbede adekvatne uslove u školama za svoju decu, ali postavlja se pitanje kako obezbediti i tih 2.000 dinara i ko će roditeljima dati „doprinos“ da prežive kad je većina bez posla? Neki ga već godinama nemaju, neki su nedavno ostali bez radnog mesta ili su u situaciji da rade, ali ne dobijaju platu, jer poslodavac ne može od prihoda da pokrije i dažbine državi i prema zaposlenima, i tako se pokreće lančana reakcija i otvaraju mnoga pitanja – šta i kako raditi, živeti i preživeti „krizu“ u ovoj državi?
LJ.M.
