trg_fontanePoznajem mladića, jednog dasu sasvim „na mestu”, koji novogodišnje veče već tradicionalno provodi osamljen u svom sobičku, iščitavajući Platonove dijaloge i pijuckajući pivo.
Zar nije simptomatično što pojedinci upravo u novogodišnjoj večeri zaziru od zabave? Zašto neki odlaze 31. decembra u deset na spavanje, ne dočekavši ni ono „Kejp Kanaveral” odbrojavanje? Nije li to najobičnija (besna) reakcija, a ne sticaj okolnosti da nam baš tada nije do zabave (reaktivnost je najočitija kod tzv. praznične depresije)?! Novogodišnje veče je izvanredna prilika da se „ode u štetu”, da se „otkači” – za „tango je potrebno dvoje”, a tom prilikom je mnogo više od dvoje orno, upravo podešeno za zabavu – uostalom, zar to nije „najluđa noć”?! Mnogi, suprotno tome, tvrde da je zapravo za „reprizu” (kakav šalabajzerski izraz!) najbolji provod – jer upravo ta „podešenost” i automatizam (kud svi, tu i mali Mujo), i taj imperativ da se zabavi, pa i kinta koja je data, svezuje mnogima pertle na njihovim plesnim cipelama.
Šta se, međutim, svetkuje u novogodišnjoj noći? Da li se slavi prethodni život (minula godina) ili budući život (iduća godina)? Ili, pak, život u celosti? Nova godina je granica (upravo kao i Božić čija je simbolika, bez obzira na hrišćanski omot, identična novogodišnjoj), a granica označava promenu. Razboritost nas tada poziva da načinimo bilans, da razmotrimo, summa summarum, šta smo tokom godine činili, ali i da „podvučemo crtu” i „okrenemo novi list”. Nova godina predstavlja svršetak jednog ciklusa i početak novog – pri tom, novi ciklus nije određen, mi imamo punu slobodu da ga projektujemo i stvorimo (nismo prinuđeni, a najčešće i ne želimo opetovati stari). Dakako, odvikavanje od pušenja možemo preduzeti i u četvrtak uveče, međutim, okolnost ponedeljka (ili prvog u mesecu) zaista može pridodati nešto od snage našoj odlučnosti da batalimo duvan – premda je, razume se, kvalitet ponedeljka bez pušačeve rešenosti sasvim uzaludan. Rođendan (šta proslavljamo rođendanom?) je neka vrsta lične, individualne Nove godine ili, što je isto, Nova godina je praznik kolektivnog rođendana – i tada, potpomognuti objektivnom konvencijom početka (zapravo, energijom arhetipa novog početka), vrlo često donosimo odluku da pristupimo čišćenju ličnih „Augijevih štala”.
Gašenje svetla prilikom „kosmodromskog” odbrojava-nja simbolično reprodukuje stvaranje sveta – iz haosa i pomrčine proizilazi obnova i uređenost (kosmos doslovce znači red, lepotu). Nova godina je upravo resetovanje! U prelomnim, graničnim trenucima pozvani smo da porazmislimo o sebi, da iznova uspostavimo samosvest i da, ukoliko je potrebno, revidiramo sebe (postanemo drugi!) – kako pesma kaže, „počnimo ljubav iz početka”. Da unekoliko falsifikujem izreku stoika – vreme vodi, drži za ruku one koji to hoće, a vuče one koji to neće. Onaj ko u deset 31. ode da knjava, onaj ko ne uživa u sopstvenom rođendanu – vrlo je mogućno – jeste neko koga vuče i pritiska vreme. On, naime, žudi da se zamrzne, da nabaci prekrivač preko glave, ali vreme neumoljivo prodire dalje, melje (mi „ulazimo” u 2011, makar i pri tom stajali ili onesvešćeni od pića skvrčili se u nekom budžaku). A šta ovde podrazumevam kad kažem vreme – upravo svest o onome „šta treba” (šta smo nameravali učiniti), koje se, međutim, sukobljava sa onim „šta jeste” (šta smo zaista učinili). U tom odnosu (antagonizmu) rađa se osećaj (ne)samozadovoljstva i, sledstveno, (ne)raspoloženost za rođendanska i novogodišnja „tresi-mesi”, „obori” i „udri, Mile!”.
Uprkos gledištu da našu civilizaciju karakteriše linearno (pravolinijsko) shvatanje vremena, ciklusi i dalje igraju značajnu ulogu. A između ciklusa (tokom intermedijuma) dolazi do iskoračenja, uzmaka koji omogućuje obnavljanje snaga. Godišnji odmor dolazi nakon radnog godišnjeg ciklusa i predstavlja iskoračenje (i, upravo stoga, prisabiranje energije za naredni ciklus) – on ima reproduktivnu funkciju, u psiho-fizičkom smislu, upravo kao i vikend (kraj nedelje, doslovce na engleskom). Upravo stoga je i Nova godina tako značajna, i pored karakterističnog naivnog optimizma na kome se pri tom insistira – još više od vikenda i godišnjeg odmora, ovo je trenutak za duševnu obnovu, za novi doprinos samorazvitku. A iskorakom iz rutiniziranog vremena mentalne svakodnevice (ponekad upravo čamotinje) – usled novogodišnje karnevalnosti, „najluđe noći”, privremenog gubitka identiteta uz praznični štimung, gomilu, piće i muziku – čovek se zaista duševno obnavlja.
U novogodišnjem piru sve ima biti (ili bar odavati utisak) lepo i novo, bogato, čilo i veselo, jer – sasvim u skladu sa tzv. magijom početka – kako nam bude te večeri (gorespominjani imperativ da sve bude „cakum pakum”, a koji može remetiti spontanitet zabave), tako će nam biti čitave godine. S tim u vezi, nema nikakve (magijske) potrebe prvog januara razmahati se „briskom” i „praškom”, kako bismo čitave godine bili „pčelinje vredni”, jer vrednoća sasvim stoji do nas – mazati se rumenilom, sasvim neočekivano, ima (magijskog!) smisla jer zdravlje ne zavisi potpuno od nas.
Ljudi (pa i Bečejci) očito su miljenici, najdraži prijatelji – sa svih strana sipaju im čestitke i lepe želje (od predsednika opštine do mesnih zajednica, od pekara do vodoinstalatera). Ako su povodom novogodišnjih praznika čestitanja od strane različitih organizacija, firmi, tv spikera, političara, lep gest, ako ništa drugo, i prigodni u svrhu zametanja prazničnog duha, onda je sasvim lišeno smisla kada se to čini povodom religioznih praznika („menjačnica X vam želi srećnog Svetog Nikolu”). Bez ličnog, intimnog odnosa prema sadržajima vere, religiozna svetkovanja (Uskrs, Božić, slava) ostaju tek kolektivni porodično-bezazleni ili lumperajski praznici (slično onim budalastim, ako ne i otvoreno sumanutim, akcijama „besplatnih zagrljaja” što se udeljuju po gradskim trgovima – zamislite još da se „usluge grljenja”, sasvim bordelski, naplaćuju; zašto bi se, uostalom, bilo ko grlio sa potpunim neznancem – u bordel se ne ide po „romantične sentimente”). Niti onaj ko čestita ne misli ozbiljno, niti onaj kome su čestitke upućene – sve je tu, dakle, pro forma. „Pozdrav, komšija! Kako ste?” – „Uf, rđavo. Izgleda da su mi našli nešto na mozgu.” – „Ugh… baš mi je žao.” („Zaboga, čoveče, pa zašto me opterećujete?! Zašto mi pričate sve to – samo sam vas priupitao kako ste; zamislite kada bih sa svakim tako ‘emotivno investirao’, pa ja bih ubrzo pukao”). A kako bih i sam dao prilog prazničnom štimungu – sa punom svešću da unekoliko oporičem sebe i doprinosim opštoj otuđenosti, hehe! – umesto uobičajenih megaloman-
skih zaletanja i pretencioznosti („želim ti da u novoj godini to-to-to-to-a-bo-gami-i-to, a želim ti i sve što sam poželiš sebi”), moja je želja tek toliko da se lepo provedete u novogodišnjoj noći.
Ivan Kovač
