trg_fontaneS obzirom da u reagovanju dr Velimira Mikalačkog objavljenom u prethodnom broju Mozaika na moj tekst „Da sam Mađar, pa još ateist“ ima svega i svačega, te da se autor nije potrudio da shvati šta sam hteo reći, a imajući u vidu celishodnost polemike, odnosno korist koju čitaoci eventualno od polemike mogu imati, u narednim redovima ću se skoncentrisati tek na nekoliko stvari koje smatram bitnim.
Pre svega, u svom tekstu sam, čini mi se, jasno naveo da „je problem zapravo u
današnjem, zloupotrebljenom Savi“. Dakle, istorijski Sava neka počiva u miru, na nebesima ili već gde, a na nama je da govorimo o tome šta za nas danas znači Sava i njegova zaostavština, odnosno šta smo od nje lepo/ružno napravili. Kada dr Mikalački primećuje da se, kako kaže, izrugujem svemu što ima predznak tradicionalnog, on, kao i ostala nadobudna i samozaljubljena narodnjačka tušta i tma u našem društvu, smatra da ima bogomdano pravo da određuje, upravo oktroiše, šta je to tradicija. Međutim, hvala dragom bogu, ako ga ima, naša je prošlost dovoljno bogata pa dozvoljava uspostavljanje različitih tradicija. Ne postoji, dakle, jedna, pravovaljana tradicija. Tradicija je naprosto izbor iz prošlosti koji u sadašnjosti vršimo shodno vrednostima koje zagovaramo, odnosno ciljevima koje nameravamo ostvariti. U svom tekstu sam, recimo, spominjao Dositeja, koji je, verujte mi, postojao, zaista ga nisam izmislio, a ni njegovu tradiciju, a mogao sam govoriti i o Vasi Pelagiću, Svetozaru Markoviću itd. Postoje tradicije i tradicije. Vi i ja, kao i samo naše društvo koje se upravo zbog toga previja u groznici, borimo se oko tradicije koja treba da prevlada, odnosno oko spomenutih vrednosti i ciljeva (upravo budućnosti!), što znači da to nije borba neke bogomdane, jedne jedine srpske tradicije protiv nekakve nesrpske antitradicije, nihilizma ili koječega već.
Zašto je Sava tek od 90-ih „avanzovao“ kod našeg naroda?! Zašto se, na primer, ne ističu i drugi, liberalniji glasovi u našem pravoslavlju (postoje, dakle, i u pravoslavlju različite tradicije!), recimo, delo jednog Radovana Bigovića, teologa i pre svega izvanrednog intelektualca, ili već spomenutog Pelagića koji je, iako socijalista, bio arhimandrit?! Zašto je kanonizovan jedan Nikolaj Velimirović?! Interesantno je primetiti, uzgred rečeno, da Velimirović zapravo nema nikakvo stvarno sledbeništvo u našem narodu, a ni među intelektualcima. Njega, na svu sreću, tek na rečima vole i svojataju, ali ga, sem ozloglašenih Dveri i Obraza, niko uistinu ne sledi u crkveno-nacionalističkom misticizmu, radikalnom antievropejstvu i antisemitizmu. Napokon, zašto su kanonizovani i, malo je reći kontroverzni, pljevaljski sveštenici Vukojičić i Šiljak u narodu poznati kao „popovi koljači“, koje su partizani osudili na smrt zbog ratnih zločina?! Pa zar SPC nema druge, manje kompromitovane kandidate, oko kojih se ne bi dizala tolika polemika, ali i kosa na glavi?!
Zašto je, međutim, sve to učinjeno? – Učinjeno je iz istog razloga zbog čega je Katolička crkva u Hrvatskoj proglasila jednog Stepinca za blaženog (kao korak ka sanktifikaciji) – naime, pre svega iz dnevnopolitičkih razloga, jer su bili teški nacionalisti i antikomunisti (iako je, treba reći, u Drugom svetskom ratu bilo i popova partizana!). Dakle, ne naprosto zbog njih samih, već pre svega zbog nas danas, naših sadašnjih vrednosti i ciljeva.
Naravno, i Savle se pokajao i postao veliki Pavle, ali ko je u današnjoj crkvi, dakle, među običnim smrtnicima, tako samouveren da može da sudi koliko je autentično, ako ga je uopšte i bilo, nečije pokajanje?! Meni se čini da je samo bog, ako ga ima, tu nadležan, odnosno da jedino on tu može arbitrirati. A s obzirom da to čine smrtnici, po prirodi stvari ograničeni i pogrešivi, nema sumnje da će poneki iz odabrane „svete“ družine, nakon revizije kod vrhovnog suca, završiti u paklenom kazanu, kao što će i neki od „zločinaca“ zaista završiti u raju. Naravno, moja tvrdnja stoji jedino ukoliko dr Mikalački nije doktorirao na grabancijaškim studijama tj. nekakvim magijskim paranaukama, pa ne potegne argument netruležnosti i mirotočivosti njihovih moštiju, kao i druga mambo-džambo čudesa, odnosno ne pozove se na zaista nenadmašnu naučnu metodologiju – slepu veru!
Uostalom, za državu, pa sledstveno i za Gimnaziju Bečej, ne postoji nikakav Sveti Sava, već jedino Sava. On je svet jednoj određenoj grupi ljudi, pravoslavnoj pastvi, kao što su Avgustin i Franja Asiški sveti katolicima. Atribut svetosti je naprosto crkvena, dakle, ljudska konvencija, i, ako je potrebno da istaknem, nije aterirao s nebesa. Takođe, u sekularnoj državi ne može postojati nikakva školska slava, baš kao što u zgradi predsedništva Srbije ne može biti organizovan magijski obred o Božiću sa pravoslavnim žrecima, a što je naš dični PREDSEDNIK SVIH GRAĐANA ipak učinio.
Dr Mikalački me u svom reagovanju optužuje da nemam poštovanja prema državi. Moram priznati da za mene država zaista nije, kao što pretpostavljam da za dr Mikalačkog jeste, nekakvo očinsko nadlice, moralno superiorna, nadzemaljska instanca, već najobičnija društvena organizacija, za koju teško da mogu negovati poštovanje, posebno kada je nastoje ustrojiti kao liberalnu, dakle, gde se ne smatra da država treba da obezbedi besplatno školovanje i lečenje, socijalnu zaštitu i slično, odnosno gde svaki, pa i najbespomoćniji pojedinac treba sam za sebe da se postara, a posebno ne tamo (dakle, ovde, u Srbiji!) gde životi bolesne dece zavise od broja poslatih sms-ova.
Druga stvar koju smatram bitnom je pitanje jezika u spominjanom Medićevom „divnom epskom delu“, kako kaže dr Mikalački, a ja bih rekao otvoreno fašistoidnom (uzmite samo odeljak Zaveštanje grobova i kostiju koji počinje patološkim slavljenjem smrti, rečenicom „Grobovi, čedo moje, grobovi i kosti čine narod“), dakle, delu koje se naveliko potura kao Simeonovo, koje je ovaj navodno na samrti na Savino uvce oporučio svom narodu. Ovde, naravno, uopšte nije u pitanju to da treba čuvati jezik kojim govorimo, što se podrazumeva, nego šta to uopšte znači, a to već treba malko i promisliti. Tu se kaže, ponoviću, da je „bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik“. Ne samo da se sa tim ne slažem (uostalom, zar nam evo ne čupaju „srce iz nedara“, našu „kolevku“, pa svejedno niko ne kreće na Kosovo sa sabljom i kremenjačom, nego se zadovoljavamo salonskim/kafanskim laprdanjem; što znači da se i većina drugih sa mnom slaže), nego još jednom postavljam pitanje na koji to jezik misli Pseudo-Simeon? Na tadašnji, kojim je on sam govorio, a koji mi danas ne bismo razumeli (što, valjda, znači da smo ga izdali, a sa njim i sebe!)? Ili današnji jezik? Ili, možebiti, neki sutrašnji – pa ako naš narod nastavi da usvaja tuđice, posebno anglicizme, kao što je to nažalost aktuelni trend, pa dovede jezik kakav je danas do neprepoznatljivosti, Simeon će nas izgleda u tom slučaju opominjati da upravo taj jezik (engleski, dakle) čuvamo?! Naravno, jasno je, ipak, da Pseudo-Simeon misli na tadašnji jezik jer kaže „ne uzimajte tuđu reč u svoja usta“. A to, ako dobro razabiram, znači ili da nikada ne bismo sa drugim narodima mogli (trebali?) da razgovaramo, osim rukama i nogama, ako oni sami ne govore „naški“, ili da ne bismo u sklopu našeg jezika smeli koristiti tuđice (što znači, ako je tako, da je dr Mikalački svojim izdajničkim tekstom, jer je prepun tuđica, naterao suze na oči Pseudo-Simeonu i priredio mu nečuven duševni bol).
Naravno, u pitanju je zloupotreba Simeona i Save, takoreći svetosavlje Save Savanovića, posebno imajući u vidu i instrumentalizaciju od strane Nikolaja Velimirovića, gde, na kraju krajeva, od hrišćanstva nema ni traga, jer kada se spoje vera i nacionalizam, od vere ne ostaje ništa, premda nacionalizam dodatno podivlja. U svom tekstu sam se usprotivio upravo tradiciji zloupotrebljenog, vampirizovanog Save.
Uostalom, da je našem jezikočuvaru tj. bogougodnom, Tradiciji odanom i državotvornom dr Mikalačkom zaista stalo do jezika valjda ne bi uspeo da napiše toliko neuredan i, zapravo, nepismen tekst. Osim ukoliko u pravedničkom gnevu, pod naletom istinoljubive žuči, dr Mikalački nije pohitao da reaguje na svetogrđe sa Mozaikovih stranica (što pozdravljam jer je to način da se makar zamreška kulturna žabokrečina bečejske palanke!), te brže-bolje seo za tastaturu i poslao odgovor, a da ga prethodno bar jednom nije pročitao.
Da zaključim. Prigovoreno mi je da vređam i rugam se tradiciji i državi. Ipak, da li je mene (bilo koga) neko upitao da li me vređa kada odem na Svetosavsku akademiju (koju organizuje škola, državna institucija na dan školstva), na taj često otužni trening patriotizma i pravoslavlja?! U tekstu na koji je dr Mikalački reagovao naprosto sam se zapitao kako je jednom Mađaru, i to još ateisti, kada dođe na Svetosavsku akademiju, kada se organizuje na način kako se organizuje, a sada tom pitanju pridodajem još jedno: zašto učenici i profesori mađarskih odeljenja u bečejskim školama uzimaju tek neznatno učešće na akademiji, odnosno zašto ih tako malo bude u publici? Nisam siguran da je jedino njihova lenjost razlog.
Ivan Kovač
