trg_fontane
Epitet najznačajnijeg događaja u Novom Bečeju, ove jeseni, svakako će poneti obeležavanje dvogodišnjice smrti Zagorke Jegdić – Zage.
Da se ime Zagorke Jegdić izgovara s pijetetom, poštovanjem i nadasve s ljubavlju, neraskidivo vezano s njenim najvoljenijim i najvećim postignućem, festivalom „Obzorja na Tisi“, koji se uz njenu budnu, neposustajuću organizacionu ruku i borben duh rađao, „otvarao“ i rascvetavao punih 15 godina, potvrđeno je i na večeri sećanja na Zagin rad, ličnost i aktivnosti, retko darovitog kulturnog poslenika, koji je ostavio „neizbrisiv trag na kulturnom nebu Novog Bečeja i svoju iskru kulture da nam zauvek svetli“.
Na dugom i napornom putu od amaterizma do profesionalizma, Zagorka Jegdić je od rane mladosti vodila svoje saradnike vešto, inteligentno, postupno, ali i u skokovima. Sve je u njenim organizacionim postupcima izgledalo lako, komunikacija s ljudima izvanredna, neposredna i iskrena, a sposobnost da za realizaciju svojih projekata zainteresuje i dobije pomoć državnih i gradskih institucija, kao i tada odličnog u poslovanju, novobečejskog „Poleta“, odnosno njegovog sjajnog, i za podršku kulturi, dugi niz godina zainteresovanog menadžmenta, velika. Kao majstoru „brzopoteznih“ odluka, pomagale su joj najznačajnije ličnosti iz našeg muzičkog života (akademik Dejan Despić, etnomuzikolog Dragoslav Dević, i, nažalost, nedavno preminuli, kompozitor Konstantin Babić), a njeni umetnički projekti, spoj različitih stvari, način života, kao i pragmatično shvatanje mnogih elemenata koji egzistiraju oko nas, uvek su privlačili značajnu pažnju. U nemogućim uslovima, pa i za vreme bombardovanja, kada je trebalo praviti festival „bez ičega“, Zaga je organizovala sedma po redu „Obzorja“, u obliku jednog uzbudljivog koncerta u Etnografskom muzeju u Beogradu. Uvek punih ruku posla, direktorka koja ingeniozno pronalazi hitna rešenja, uvek spremna da bezrezervno podrži mlade umetnike, brižno je, a naizgled ležerno i s lakoćom uspevala da im omogući boravak na festivalu, bilo da se takmiče na Otvorenom pevačkom takmičenju solo pevača, bilo da spremno izvode odabrane solo pesme bijenalnog Pozivnog konkursa za ovaj, zahvaljujući upravo njoj, ponovo oživljen umetnički žanr u našoj muzici.
O svim navednim aspektima Zagine delatnosti sažeto je govorio polučasovni film „Sećanje na Zagorku Jegdić“, snimljen povodom dvogodišnjice smrti, opisavši je kao ženu velikog srca, snage i duše, a autori, Milivoj Novaković, kao reditelj i Jožef Balo, u ulozi tehničkog realizatora, sklopili su ga kao spoj kaleidoskopskih sećanja etnomuzikologa Dimitrija Golemovića, legendarne vokalne umetnice Dubravke Nešović, Zagine saradnice Slavice Kovačev, slikara Tibora Nađa i Stevana Davidovića, načelnika za kulturu Opštine Novi Bečej. Iz podudarnih delova tako izgrađene koncizne priče o Zagorkinim postignućima na bogaćenju i širenju kulturnog prostora Novog Bečeja i Banata i na druge destinacije naše sužene zemlje, podsetili smo se i njenih uspeha u Beogradu, Novom Sadu i Negotinu. Upravo u mestu rođenja Stevana Mokranjca, zahvaljujući učešću malog hora Osnovne škole „Dositej Obradović“ iz Bočara, pod vođstvom Zagorke Jegdić, u oficijelnom programu festivala „Mokranjčevi dani“ (kao apsolutnog pobednika Republičkog takmičenja horova osnovnih škola u Vršcu), rođena je 1992. godine početna ideja o osnivanju „Dana Josifa Marinkovića“ u Novom Bečeju, odmah nazvanih „Obzorja na Tisi“, manifestacija koja će od 1993, pod njenim rukovodstvom, uspešno živeti narednih petnaest godina. I baš u tom festivalu, kojem se posvetila svom dušom, vidimo i najveće Zagorkino postignuće i njen značajan doprinos srpskoj kulturi, koja je tako obogaćena novim plodovima na stvaralačkom području solo pesme, ali i otkrila mlade pevačke talente. Stalno i duboko inspirisana panonskom ravnicom i rodnim banatskim tlom, Zagorka Jegdić je Novi Bečej, slavljenjem imena i dela Josifa Marinkovića, ali i drugim brojnim i raznolikim aktivnostima (poput Tiske akademije akvarela) koje je negovala u Domu kulture, upisala svoj gradić u umetničku mapu Srbije i sama otvorena za inicijative i skupove svake interesantne vrste, kao i promociju novih umetnika i ostvarenja, najzad i za sopstvene produkcije. Među njima se kao jedna od najzahtevnijih pokazala postavka dečje opere „Čovek koji se ničega nije bojao“, autora Dimitrija Golemovića, i ne manje značajno, osnivanje Muzeja hleba u Pećincima. Za posao radnika u kulturi koji ima plan i viziju, u Zaginom slučaju i rukovodioca, imala je i veliku izdržljivost, upornost, kao i neophodnu tvrdoglavost.
Od trenutka kada su ugledala svetlost dana, „Obzorja na Tisi“ su ostala, sa svoja dva srasla dela, Pevačkim takmičenjem i Kompozitorskim konkursom, prva i jedina takva manifestacija kod nas, te danas, u predvečerje osamnaestog festivala, ostaje ne samo veličanje njegovog gotovo dvodecenijskog zdanja, nego, pre svega, isticanje neophodnosti njegovog opstanka. I to ne samo zbog svojevremenog uspona naše vokalne umetnosti kojem su „Dani Josifa Marinkovića“ u mnogome doprineli, već i kao dug kulturnom pregaocu koji je umeo da od, u početku malih stvari, napravi nešto veliko, da animira ljude i iz njih, kao i iz sebe, izvuče maksimum. Idući uvek „korak dalje, ka novim izazovima“, kako je to lepo rekao njen saradnik i prijatelj, slikar Tibor Nađ, ispunjavala je i svoj i naše živote, osmehom, lepotom i radošću.
Omaž neraskidivom prijateljstvu Zagorke Jegdić i njenih saboraca na mukotrpnom putu osvajanja novih kulturnih vrednosti i prostora, ali i pohvalu znanju, umeću i veštini, uveličali su u Domu kulture i umetnici koji deluju u Muzičkoj školi „Josif Marinković“ u Zrenjaninu, koju je i sama pohađala. Verujemo da će i članovi Gudačkog kvarteta A. cord ( violinisti Vilma Dutina i Ervin Benak, violistkinja Sanja Milanov i violončelista Stevan Tajti) krenuti Zagorkinim putem snažne motivacije i kreativnosti, i iznad svega posvećenosti, a toga je ona imala „na pretek“. Kao i radoznali i istraživački duh, i želju da stalno proverava lične mogućnosti, ali i sposobnosti drugih, stvarajući i osvajajući na zajedničkom stvaralačkom putu brojne životne i umetničke prijatelje.
Marija Adamov
