Poznati Bečejci 27: Uroš Vasin

Bečejska gimnazija (u daljem tekstu: Gimnazija) osnovana je davne 1925. godine, a prva generacija učenika započela je školovanje u tek završenom, namenski građenom prostoru, u zgradi u kojoj se i danas nalazi. U poratnom periodu, izvesno vreme je imala i naziv „Todor Dukin“, u skladu sa novim državnim ustrojstvom i društvenim promenama.

Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka doživela je sudbinu svih gimnazija bivše SFRJ, kada su u zlosrećnoj „Šuvarovoj reformi“ ukinute kao „elitističke“ škole. Tako je tradicionalna gimnazija postala „Centar za obrazovanje radnika u društvenim delatnostima“, a obuhvatala je već „usmerene“ učenike trećih i četvrtih razreda. Nova reforma od školske 1990/1991. godine rehabilitovala je tradicionalno gimnazijsko obrazovanje.
Tokom decenija, o kojima je ovde reč, dakle u prvih približno pedesetak godina postojanja, Gimnazijom je rukovodilo deset direktora. Poslednji njen direktor, Uroš Vasin, upravljao je njome i najduže, ravno 21 godinu, kao „prvi među jednakima“, kako se to obično kaže.
Uroš Vasin, sin zemljoradnika Anke i Save, rođen je u Čurugu, 1929. godine. Osnovnu školu završio je u mestu rođenja, a gimnaziju u Bečeju. Srpskohrvatski jezik i književnost diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1956. godine. Ubrzo nakon diplomiranja, dobija posao u svojoj bivšoj školi, Gimnaziji, kao profesor srpskohrvatskog jezika i književnosti, da bi, kao što je navedeno, postao njen direktor 1962. godine.
Gimnazija je u to vreme već imala gotovo četrdesetogodišnju tradiciju i zavidan renome među školama istog tipa. Pred novim, mladim direktorom, bio je dvostruko težak zadatak: da sačuva stečeni renome, i da, ako je moguće, poveća njen ugled. Ispunjenje cilja tražilo je odgovornu, radnu i analitičnu osobu, a ove kvalitete je, nesumnjivo, direktor Vasin imao. Sve što se odnosilo na školu, uz puno poštovanje zakona, sagledavao je svestrano i detaljno, pa zato nije bilo neobično što su sednice Nastavničkog veća bile dugotrajne, bar prema svedočenju bivših kolega, radnika Gimnazije.
U pogledu kvaliteta nastave, postavljao je visoke zahteve, a tome u prilog govori i podatak da je običavao da lično posećuje časove predmetnih nastavnika. I ne samo to, često je pozivao u posetu i tadašnjeg prosvetnog inspektora iz Novog Sada, a bivšeg direktora Gimnazije, znamenitog Čedu Potparića (videti prvu knjigu „Znameniti Bečejci“ od istog autora).
Iako autoritativan, umeo je da popusti, razgovara, da bude tolerantan prema drugima. Kada je to bilo potrebno, umeo je da podrži i održi autoritet profesora, da potvrdi njihove odluke. Kada bi u ljutnji povisio ton, a glas mu je bio bas u registru, sagovorniku, pretpostavljamo, tada nije bilo ni lako, ni prijatno. Ipak, kako kaže prof. Andraš Balog, „sa njim se moglo“, a u poređenju sa njegovim prethodnicima.
Današnjim đacima je verovatno teško pojmljiva nekadašnja distanca između direktora i učenika neke škole, gotovo nepremostiva. U kancelariju direktora ulazilo se samo po pozivu, retko, onda kada je bila u pitanju oštrija kazna ili poneka pohvala i nagrada. Gimnazijalci su, ipak, nekako osećali da ih direktor Vasin očinski voli i pored respekta koji je izazivao.
No, cilj Uroša Vasina nije bio samo održavati kvalitet obavezne nastave, već i brojnih vannastavnih aktivnosti, koje će, svaka na svoj način, doprineti porastu ugleda Gimnazije. U tom smislu značajno mesto su zauzimala ne samo razna takmičenja iz svih predmeta, već i sportske aktivnosti, pa i radne akcije, naročito u Goranskom parku.
Za svakog đaka neizostavni, ali i nezaboravni deo školovanja, jesu i ekskurzije. Uroš Vasin je ustalio pravce gimnazijskih ekskurzija, a svaka je imala i svoj jasni edukativni cilj. Učenici prvih razreda obilazili su manastire i znamenitosti centralne Srbije, učenici drugih Makedoniju, đake trećih razreda put bi vodio u Dubrovnik, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, a maturanti su odlazili u Hrvatsku i Sloveniju. Pošto su tada ekskurzije trajale pet ili sedam dana, svaki gimnazijalac bi na ovaj način, makar i površno, upoznao sve republike bivše SFRJ. A svaku organizovanu grupu je pred njen polazak, bilo na ekskurziju ili radnu akciju, ispraćao direktor Vasin svojim govorom, koji bi obavezno završavao strogom napomenom: „Čuvajte ugled škole“.

Postojala je i druga, neformalna strana ličnosti Uroša Vasina. Ona se ispoljavala prilikom proslava banketa, ili neobaveznog druženja uopšte. Tada je bio opušten, izrazito društven i emotivan. Tokom maturskih večeri, obavezno bi tražio omiljenu staru pesmu „Milkina kuća na kraju“ uz koju je umeo i da zapeva. Valjda je zato, u skladu sa svojom prirodom istinskog veseljaka, razvijao društveni život i profesora i đaka. Otprilike desetak godina u Gimnaziji je negovana tradicija proslave Nove godine, posebno za đake, a posebno za zaposlene.
U inače uspešnoj i dugoj direktorskoj karijeri, najbolniji trenutak Uroša Vasina bila je, po rečima njegove supruge, pomenuta reforma obrazovanja, tj. uvođenje tzv. „šuvarica“. Hrabro je digao glas protiv tog svojevrsnog obrazovnog svetogrđa, što je polovinom sedamdesetih godina bilo ne samo nepoželjno, već gotovo i opasno suprotstavljanje. Izvesnu satisfakciju, istina zakasnelu, doživeo je povratkom gimnazija u obrazovni sistem.
U penziju je otišao 1987. godine, pošto je poslednje četiri godine svog radnog veka obavljao dužnost direktora bečejskog Doma kulture.
Međutim, to nije bio ni prvi, ni jedini „pogled iznutra“, u ovu instituciju kulture. Naime, uporedo sa radom u školi, Uroš Vasin je punih 36 godina volontirao kao predsednik Upravnog odbora Gradskog amaterskog pozorišta, odnosnog potonjeg Doma kulture. Pored toga, oprobao se i u glumi, pa je učestvovao u nekoliko amaterskih predstava lokalne pozorišne grupe. Kao što je već napred navedeno, imao je zapažene glasovne mogućnosti, što nije promaklo Milenku Šustranu, dirigentu Bečejskog hora, pa je prof. Vasin izvesno vreme bio i član ovog, tada već proslavljenog hora.
Deo svog slobodnog vremena posvetio je i svojoj tihoj ljubavi – istoriji, predano sakupljajući i zapisujući sve ono što je bilo povezano sa istorijatom dve žarišne tačke njegovog života – Čurugom i Bečejom.
Raznorodna interesovanja i angažmani Uroša Vasina nisu ostali bez odjeka, što je rezultiralo i nagradom – Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.
Profesor Vasin je umro 2003. godine, ostavši u sećanju brojnih generacija gimnazijalaca, kolega i kulturnih poslenika. Bio je oženjen Ljiljanom, takođe profesorom jezika i književnosti, sa kojom ima sinove Miroslava i Radoslava.         

Dušan Opinćal