trg_fontane
Posle teških ratnih i poratnih godina, u vremenu obnove, obnavljao se i kulturni život. Živelo se kudikamo sporije i skromnije, ali se, nekako našlo vremena i za uživanje u muzici, posebno onoj tamburaškoj.
Iz takvog miljea potekla su i braća Sladić. Neki od njih su svoj porodični, profesionalni i muzički život vezali za rodni grad, a dvojica su afirmaciju stekli van Bečeja, stigavši do samog vrha, muzicirajući u velikim tamburaškim orkestrima.
Interesantno je da se navede da su četvorica braće Sladić bili sinovi tri brata. Vladimir i Svetozar su rođena braća, a Vujica i Ivan sinovi preostala dva brata.
Najstariji od njih četvorice bio je Vujica, zvani Bracika (1928-1984). Po zanimanju je bio tkački radnik, zaposlen u tadašnjoj Platnari (sada „Trikoteks“). Imao je svoju tamburašku bandu a svirao je čelo i kontru. Sa njim u orkestru je muzicirao i njegov brat od strica, Ivan (1938-2000). Ivana se Bečejci sećaju kao radnika nekadašnje knjižare „Đura Jakšić“. Pored braće Sladić, u orkestru su svirali, tek da se pomene, Braca Popov, Đorđe Prodanov, Ilija Pejaković… Od „rekvizita“ bilo je obavezno da imaju čistu, belu, ispeglanu košulju, nove žice na tamburi i rezervna pera. Ovaj orkestar je godinama uveseljavao Bečejce ali i meštane okolnih sela, raznim povodima. Najčešće na svadbama, kojih je ponekad bilo i 48 u toku godine. Bili su i česti gosti na salašima u okolini, nagrađujući svojom muzikom vredne i umorne žeteoce.
Vladimir Lala Sladić (1937-2000), svoj radni vek započeo je u Platnari kao farbar. U Bečeju je završio Nižu muzičku školu, a onda ga je životni put odveo u Sarajevo u kome je postao član Velikog tamburaškog orkestra RTV Sarajevo. Oni Bečejci koji su ga poznavali, imali su prilike da, od sredine 60-ih godina minulog veka, čuju i vide nekadašnjeg sugrađanina kako zvucima svoje tambure prati tada popularne pevače: Safeta Isovića, Dušicu i Nedeljka Bilkića, Bebu Selimović i druge.
Vladimir Sladić je imao sina Aleksandra, uspešnog i talentovanog muzičara, takođe člana sarajevskog orkestra, a kasnije i tamburaškog orkestra RTV Novi Sad. Nažalost, ovaj potencijalni naslednik porodične tamburaške loze umro je mlad, 2002. godine.
Svetozar Čiča Sladić je rođen 1939. godine, u Bečeju. Odabrao je stolarski zanat u skladu sa porodičnom tradicijom da je svaki zanat zlata vredan. Svoj prirodni muzički talenat formalizovao je završetkom Niže muzičke škole, u vreme kada je njome upravljao Isidor Hadnađev. Posle osnivanja Velikog tamburaškog orkestra RTV Novi Sad (1958), postaje njegov član. Sa ovim uglednim orkestrom imao je brojne nastupe na radiju, televiziji i koncertima.
U čuvenom orkestru „Osam tamburaša“ Janike Balaža, Svetozar Sladić je bio prvi bas prim-solista. Legendarni su nastupi ovih vrsnih muzičara na Petrovaradinskoj tvrđavi tokom više od 20 godina. A od Tvrđave put ih je odveo i u čuvenu parisku „Olimpiju“ i pred englesku kraljicu Elizabetu II i širom sveta. Posle smrti maestra Balaža, popularni Čiča je preuzeo Veliki tamburaški orkestar RTV Novi Sad, sve do penzionisanja.
Mada u penziji, Čiča i danas povremeno uzme tamburu u ruke, samo u izuzetnim prilikama.
U braku je sa Vukicom, koja mu je podarila sina Vanju i ćerku Snežanu.
Četvorica Sladića su, kako se to kaže, „pomoću svojih deset prstiju“ neospornog muzičkog talenta uspeli da porodicu učine prepoznatljivom ne samo u lokalnim okvirima.
Porodičnu tamburašku lozu održava Vujičin sin Dragan, poznatiji kao Miša. Od 1986. godine vodi svoj orkestar, nastavljajući tako porodičnu muzičku tradiciju.
Dušan Opinćal
