trg_fontaneNastanak fotografije vezuje se za francuskog slikara Luja Žaka Dagera (1787-1851), koji je 1839. godine na posrebrenoj bakarnoj ploči, pomoću živine pare, napravio prvi snimak – dagerotip.
U Srbiji, zabeleženo je, prvi fotograf bio je akvarelist, litograf i crtač Anastas Jovanović (1817-1899). Pošto je XIX vek, a naročito njegova druga polovina, bio, uopšteno, vek naučne i tehničke ekspanzije, to se desilo i sa razvitkom fotografije, pa je ona postajala zanat sve većeg broja ljudi. Tako su se, pomoću fotografije, ljudi borili protiv zaborava, najvećeg „tamanitelja“ uspomena, čuvajući prošlost, a doživljavajući u sadašnjosti prohujala vremena.
Tim putem krenuo je i Blagoje Sretenović, fotograf ovdašnji, koji je više od trideset godina ovekovečavao Bečej i Bečejce.
Rođen je 7. februara 1929. godine, u dragačevskom selu Negrišori, opština Lučani. Otac Miloje i majka Nadežda, zemljoradnici, pored njega imali su sinove Miroslava i Dojčila i kćerku Branku.
Posle završene osnovne škole, shvativši da sredina ne obećava neku perspektivu, Blagoje je, uoči Drugog svetskog rata, otišao na izučavanje fotografskog zanata u Kikindu, kod strica Vasilija. Po okončanju rata, završio je zanat i položio majstorski ispit.
Pun energije i poleta, odlučio je da stvori sebi ime, ali to u Kikindi, zbog konkurencije, nije mogao, pa je svoje namere realizovao u Mokrinu. Njegove „mokrinske godine“, formirale su ga, doduše, kao fotografa, ali nisu zadovoljile ambicije mladog zanatlije. Tragajući za urbanijom sredinom u kojoj će se potpuno afirmisati, sredinom pedesetih godina prošlog veka obilazio je varošice i gradove u Srbiji, u nameri da nađe dobru lokaciju i malu konkurenciju. I, kao što je to davno zapisao Miloš Crnjanski, „slučaj komedijant“ uticao je na budući život Blagoja Sretenovića.
Naime, vraćajući se, neobavljenog posla, u Mokrin, svratio je u Bečej, da poseti druga iz vojske. Saznavši iz priče za čim Blagoje traga, njegov drug mu je preporučio lokal u Novosadskoj ulici (bivša Moše Pijade). Te, 1957. godine, fotograf Sretenović je okačio, iz Mokrina tek pristiglu, staklenu tablu s nazivom firme (za divno čudo, nije se razbila tokom transporta!) i odmah počeo da radi.
U početku je snimao engleskim fotoaparatom, onim s drvenim kućištem, kojim se fotografisalo na staklene ploče. Zatim uvodi fotografisanje s reflektorima, a krajem šezdesetih godina proteklog veka kupuje „Linof“ aparat, koji je radio „plan film“ i „rol film“. Cena tog aparata bila je jednaka ceni tada vrlo popularnog „fiće“! Idući u korak sa razvojem fotografske tehnike, sedamdesetih godina kupuje aparat marke „Mamija“, na principu rol-filma. Njime počinje da pravi studijske fotografije za kataloge i prospekte raznih preduzeća i ustanova. Vremenom je, „Foto-studio Sretenović“ počeo da stiče reputaciju, pored već afirmisanih fotografa Nače, Ćirića, Guelmino. U prilog tome svedoči i podatak da su brojni budući fotografi izučavali zanat baš u njegovom studiju, a među njima i budući vlasnik foto-studija „Balint“.
Kao ličnost, bio je miran, tih, staložen i odmeren. Blagoje Sretenović je voleo svoj posao, a obavljao je u skladu sa svojom ličnošću, polako i studiozno.
Kao fotograf, naginjao je studijskoj fotografiji, a posebnu naklonost je imao prema portretima. Napred je pomenuto da se godinama bavio industrijskom fotografijom, izrađujući naručene fotose za kataloge i prospekte raznih firmi. Ali, njegovi pravi dometi iskazivali su se u saradnji sa muzejima i galerijama u Bečeju i Novom Sadu, a naročito se ponosio saradnjom sa Maticom srpskom.
S posebnom pažnjom je pratio zbivanja u svojoj struci, a koja je, opet, zahtevala stalno usavršavanje. Zato je Blagoje Sretenović postao član tadašnjeg jugoslovenskog Udruženja samostalnih umetničkih fotografa (USUF). To mu je omogućilo postavke na izložbama u niškom Domu JNA, Beogradskom sajmu, u Sava centru, a u Zagrebu, u Društvu filmskih radnika Hrvatske… Izlažući svoje fotografije širom bivše države, stekao je zvanje „Majstora fotografije“, kao jedan od devetorice fotografa u Vojvodini s tim zvanjem. Pored učešća na različitim izložbama, USUF je svojim članovima omogućavao i organizovao usavršavanje u Nemačkoj, obično u Kelnu. Blagoje je to koristio da izloži svoje fotografije na Evropskom sajmu fotografija, upravo u Kelnu.
Naravno, bio je i član lokalnog „Udruženja zanatlija“, a izvesno vreme i njegov predsednik.
Za celokupni doprinos umetničkoj fotografiji i za svoj rad uopšte, nagrađen je „Zlatnom značkom Anastas Jovanović“, a povodom obeležavanja 150 godina fotografije u svetu.
Van posla, Blagoje Sretenović je bio poznat kao druželjubiv čovek, koji je voleo kafanu, ali i uljudno ponašanje. Iz kuće nikada nije izlazio bez kravate, a imao je zavidnu kolekciju kravata, svih boja i različitog dizajna. Komunikativan po prirodi, imao je veliki broj prijatelja i u Bečeju, i daleko van njega. Redovno je održavao kontakte i razmenjivao iskustva sa svojim rođacima Sretenovićima, takođe poznatim fotografima u Kikindi, Vrbasu, Srbobranu i Rumi.
Penzionisao se 1989. godine, posle trideset i dve godine provedene iza objektiva fotoaparata. Radnju je prepustio svom nasledniku, sinu Nenadu, a „Foto studio Sretenović“ je, posle četiri decenije na istoj lokaciji, preseljen na novu, u Zelenu ulicu (bivša Borisa Kidriča).
Blagoje Sretenović je umro početkom januara 2009. godine, uoči svog osamdesetog rođendana. Sa suprugom Nadom imao je sina jedinca, Nenada.
Ovaj tekst i fotografija uz njega, skroman su prilog sećanju na jednog vrsnog fotografa i dobrog čoveka.
Dušan Opinćal
