trg_fontane
„Iz Skupštine Srbije stižu najave da bi prvi zakonski predlog u redovnom zasedanju ove godine mogao biti Zakon o restituciji. U prioritete Srbije za 2011. godinu predsednik Boris Tadić uvrstio je i donošenje ovog zakona“.
Još od 2000. godine, sa nastupom tzv. demokratskih promena, uobičajila se neprijatna olakost u davanju ocena povodom poratne nacionalizacije – govori se, naime, o „otimačini“ od strane „crvene bande“. Cilj ovog teksta je da ukaže na nužnost promatranja društvenog konteksta. A s obzirom na kontekst blaženopočivšeg našeg socijalizma jedino su tzv. crveni buržuji, pored „regularnih“ mazni-pa-kidaj kriminalaca, bili istinski otimači (označeni kao sistemske štetočine, bili su predmet kritika koje su radikalizovane tokom „lipanjskih gibanja“, studentskih protesta s kraja šezdesetih). Pravno-etičke implikacije otimanja ili, bolje, oduzimanja, nemaju univerzalno važenje. Da li su današnje banke mesta zločina, kriminalne jazbine gde se zavlače same žrtve da bi im se otelo? Ne, nažalost. Da li je najčuveniji književni zelenaš, Šajlok iz Šekspirovog Mletačkog trgovca, danas najobičnija poetska kreacija čija brutalna kamatarska delatnost više ne podrazumeva značajniju etičku problematiku? Da, nažalost. Nema, dakle, opštevažećih moralnih vrednosti – one su društveno-ekonomski determinisane (a zakoni su, uostalom, uvek na strani više klase – dakle, bogatih i moćnih). A mi ako i haluciniramo da smo prihvatili sistem „univerzalnih vrednosti“ (hrišćansku etiku, recimo), to činimo tek načelno, a u konkretnim situacijama – ukoliko uopšte želimo živeti (srećno) u sadašnjem društvu – mi gledamo da te „univerzalne vrednosti“ više ili manje zaobiđemo tj. da ih ostavimo da mirno počivaju u vitrini naše dnevne sobe. Ali šta bi sa onim „oprosti nam (bože) dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim“? – „Ma to je prigodna fora, nisi va-ljda podetinjio da uzmeš to zaozbiljno?! A ako si baš zapeo, uzmi samo prvi deo rečenice“.
Eksproprijacija jeste prisilno oduzimanje imovine od privatnih lica u opštem interesu. Takav poduhvat nikako ne može biti prijatan onima koji pri tom spadnu „s konja na magarca“ – on je upravo suprotan njihovim vrednostima, ali vrednostima koje pripadaju prošlosti, odnosno drugom sistemu (uzgred rečeno, agrarnih reformi je bilo i u kraljevini Jugoslaviji). Oštećeni pri tom nisu zainteresovani da poklone pažnju pitanju da li će taj „opšti interes“ zaista biti zadovoljen ili će oduzeta dobra biti pretočena u škembe (ako je reč o stoci) i džepove (ako je reč o dragocenostima) pojedinih istinskih otimača, ogrezlih u samoživosti i pokvarenjaštvu, a takvih je svakako bilo.
Kako vidimo, govoriti o otimačini, o „otetom-prokletom“ – na tragu aktuelnog Amfilohijevog odapinjanja prigodno blagdanskih strelica anateme – stvar je pobrkanih lončića. Naime, teški je nesporazum upoređivati vrednosti koje su imanentne različitim društvenim sistemima – u najmanju ruku je nefer, da ne spominjem glupost kojom se pri tom ističe, na poredak socijalizma primenjivati kapitalističke aršine. Te stvari su neuporedive. I Amfilohije, kao i bukači koji traže povraćaj „očevine i dedovine“, poteže nebesa, ono univerzalno, za svoje parcijalne ciljeve (božanstvo će ga slediti samo ako on pucne prstima!). Spomenuti bukači društveno-etičke vrednosti karakteristične za kapitalistički poredak, nastoje promovisati u prirodne, samorazumljive – upravo u opšteljudske tj. univerzalno valjane principe. Privatna svojina, međutim, nije prirodna više nego društvena ili državna (ona je prirodna upravo s obzirom na određeni društveni kontekst).
Napokon, govori se o nekakvom diskontinuitetu građanskih (kapitalističkih) tekovina u nas, a koji je nastupio usled „poluvekovnog komunističkog mraka“. Da li je, međutim, način sticanja bogatstva pre Drugog svetskog rata u Srbiji, a s obzirom na današnje nazore, uopšte prihvatljiv – postoji li tu uistinu ikakav kontinuitet (držim da je o brutalnosti tadašnjeg pravno-političkog poretka – feudalnog, pseudokapitalističkog – srpski književni realizam dovoljno izrekao)?! Ovde osećam potrebu da skrenem pažnju na izvesnu nepriličnost. Mi sasvim nekritički govorimo o socijalizmu, čak o jugoslovenskom ili sovjetskom komunizmu, od sadašnjih političara jednako smo nekritički preuzeli kategoriju demokratije – međutim, od građanske revolucije, demokratije i komunizma, ovde smo mogli videti tek stidljive naznake! Demokratiju smo sasvim nezasluženo naružili, gotovo ogadili, neotesano je povezujući sa društvenim haosom u Srbiji poslednje decenije (o aktuelnoj partitokratiji govoriću u nekoj od narednih kolumni).
Interesantno je još zapitati se hoće li tih ogorčenih 140 hiljada ljudi (pretpostavlja se da je toliko onih koji čekaju povraćaj imovine) biti dosledno i vratiti, recimo, novac koji je država obezbedila za njihovo školovanje i lečenje tokom godina socijalizma – budući da se svakako gnušaju socijalističkih vrednosti? Radi li se tu uopšte o principijelnosti?! Takođe, da li će ova armija „oštećenih“ pozvati potomke prognanih „Švaba“ da se vrate u svoje tople vojvođanske kuće? (Pre)oteto prokleto?
Ivan Kovač
