trg_fontaneNew-rich na engleskom ili „nouveau riche“ na otmenijem francuskom jeziku označava nove bogataše koji su se na brzinu izdigli ekonomski, ali kojima nedostaju društvene vrline koje krase one koji su oduvek bili bogati i materijalno i duhovno.
To su među ostalim vrlinama obrazovanje na uglednim univerzitetima gde su im se i preci najverovatnije školovali, dobar ukus i umerenost u svemu, uzdržanost, lepo vaspitanje i posvećenost porodici i porodičnom preduzetništvu.
Trash znači „smeće“ u osnovnom značenju, a u prenesenom smislu označava ljude koji nisu dostojni našeg dragocenog vremena. „New-rich trash“, dakle, označava skorojeviće nedostojne pažnje kulturnih i pristojnih ljudi.
Šta nam je činiti ako društvo ima samo takve bogataše, kao što je to u slučaju Srbije? Naime, bogate porodice sa (više)vekovnom tradicijom, ako ih je i bilo, odavno su napustile ove krajeve ili su jednostavno bile oterane od strane novih i još novijih vlastodržaca koji su zazirali i još uvek zaziru od svega što ima veze sa znanjem, obrazovanjem, vaspitanjem ili kulturom. Srbija nema intelektualnu elitu, a pogotovo ne bogatu.
U poljoprivredi je spas, kažu. Delatnost stara 10.000 godina i još uvek smo samo na tome. Riljanje zemlje je ovde na vrlo visokoj ceni. Znanje je bez veze, zahteva puno učenja i nije opipljivo kao, na primer, šaka blata.
Šta se dešava kada se novi bogataši zainteresuju za obrazovanje svojih potomaka? Po pravilu to nikada nisu ni prirodne ni tehničke nauke, jer na tim fakultetima ima mnogo matematike i fizike i ti predmeti su samo za blesave zanesenjake i štrebere. Postoji velika zainteresovanost za kompjuterske nauke sve do onog trenutka dok im neko ne objasni da je to kombinacija matematike i fizike. Naime, ovi predmeti podrazumevaju mnogo sistematskog truda i rada, jer se viša znanja nadovezuju na ranije savladana poglavlja debelih zbirki zadataka. Na medicini studije traju dugo i treba mnogo grejati stolicu. Pravni fakultet sa najmasovnijim brojem studenata je vrlo privlačna opcija, jer u ovoj zemlji svi žele da budu državni službenici ili pravnici. U ruralnim sredinama se advokati i dalje oslovljavaju titulom „doktor“ i ukazuje im se poštovanje kao nekada popovima.
Oni koji ne vole da vrte debele knjige, okreću se stranim jezicima i privatnim fakultetima. Međutim, na filološkim fakultetima prijemni ispiti su teški, što je donekle normalno, jer su skrojeni po meri budućih studenata koji su pohađali filološke gimnazije u koje po pravilu takođe teško upasti tek onako. Zatim sledi mnogo neprospavanih noći provedenih u čitanju lektira.
U nedostatku porodične tradicije u bilo kojoj oblasti ljudskog delovanja i pomalo razočarani što se diplome ne prodaju kao Nike patike, oni idu putem manjeg otpora. U praksi to znači privatni i on-line fakulteti za menadžment. Svi mogu da upišu bez uslovljavanja i teških kvalifikacionih ispita, treba samo imati dovoljno novca. Da ne bude nedoumica, na akreditovanim privatnim fakultetima rade sjajni predavači i uslovi studiranja su bolji nego na većini državnih fakulteta. Problem je u tome što oni neće da se smaraju mnogo sa učenjem, već žele samo neko zvanje uz minimalan trud. („Moj ćale ima samo osnovnu, pa je napravio milione“, ili „Od deset najbogatijih ljudi u našem gradu, samo jedan ima fakultet“, ili „Ako može nekako da ne moram ni da učim, ni da platim nešto mnogo, a da dobijem neku diplomu, imam vezu da se zaposlim u toplani samo mi treba neki papir“.) Papir???
Šta bi na ovo rekli studenti na PMF-u, na arhitektonskom, građevinskom, na mašinskom ili elektrotehničkom fakultetu? Nasmejali bi se cinično, jer znaju da su klasa za sebe, iako su debelo potcenjeni u ovom društvu. Žele samo da završe fakultet i da odu odavde zauvek.
Šta bi na ovo rekli studenti na uglednim svetskim univerzitetima? Šta bi rekli njihovi roditelji koji plaćaju stotine hiljada evra, dolara ili funti za njihovo školovanje? Ništa! Ne dotiču ih tričarije nekog polusveta ko zna gde. Oni znaju ko su i gde idu. Znaju da školovanje deteta u većini slučajeva počinje 50 ili čak 100 godina pre nego što se rodi i njihova deca uglavnom ispunjavaju taj uslov. Ne trude se da idu prečicama i ne „obrazuju“ svoje potomke zbog privida ili lagodne državne službe u nekoj lokalnoj samoupravi ili komunalnom preduzeću. Oni iza kulisa upravljaju globalnim sticajem okolnosti, pre svega u svoju korist i na našu štetu. Znajući našu „elitu“, teško ih je kriviti za to.
K.F.
