trg_fontane
Prva knjiga pesama Bečejca Tihomira Brankova „Moj svet“ predstavljena je sredinom maja u Kreativnom centru Gradskog pozorišta. Nisu to pesme današnjice, već su nastale pre više od 40 godina i danas su dočekale svoje „samostalno pojavljivanje“ jer je većina njih objavljena 1969. godine u zajedničkom pesničkom poduhvatu sa Dušanom Džigurskim.
„Ne pripadajući ni stvarno ni formalno tokovima srpske poezije svog vremena, Tihomir Brankov je svoju poeziju, svoj čisti ton i pesnički temperament, gradio isključivo iz vlastitog iskustva, iz sopstvenog osećaja sveta, iz jednog uznemirenog ali autentičnog ličnog stanja, bez oslonca na poetska i životna iskustva svoje sabraće po peru, ali po snazi i dometu ravnog njihovom, unoseći, možda intuitivno, sveže lirske tonove, zreo izraz, zgusnuti stih, stvaralačku dinamiku i moderna poetska rešenja, svojstvena već izgrađenim i potvrđenim pesnicima. Tihomir Brankov piše, žanrovski – ljubavnu liriku. U njoj uvek centralna tema postaje ljubav u svim svojim pojavama – srećna, nesrećna, već doživljena i ona u nastajanju. Otuda je ljubavna lirika jedan od najlepših žanrova koja slika začuđujući svet ljudskih osećanja i emocija“, rekao je pesnik Svetislav Travica na promociji knjige.
Tihomir Brankov nema „favorita“ među pesmama, ali izdvaja neke od njih, „Svetionik“, jer je to njegova prva pesma, „Izgubljenu nadu“, jer je po njegovom mišljenju možda najbolja i „Bićemo pepeo“, zbog tragičnog predosećaja.
Brankov je prve stihove napisao novembra 1956. u Kuli, gde je pohađao trgovinsku školu internatskog tipa. Svoje pesme objavljivao je u školskom listu, u zborniku „Izraz mladih” (1960, Paraćin), u pomenutoj zajedničkoj zbirci sa Dušanom Džigurskim (1969) i „U istom sazvežđu” (zbirka bečejskih pisaca, 1984).
Potom, kada je prestao da piše stihove, 16 godina je bio dopisnik novosadskog Dnevnika, a kasnije osnivač Bečejskog mozaika i urednik i novinar u ovom mediju desetak godina. Od 2005. godine je u penziji. Rođen je 1940. godine u Novom Sadu.
Podršku prijatelju na književnoj večeri pružili su bečejski pesnici i publicisti, a Travica je priču o zbirci pesama „Moj svet“ Tihomira Brankova završio pitanjima: „Na kraju ostaju pitanja bez odgovora – zašto je pesnik ostao na samo ovoj jedinoj ali darovitoj knjizi? Zašto ona nije dobila zasluženi nastavak? Šta je ovako hrabrog i talentovanog pesnika zaustavilo da krene i novu poetsku avanturu kada su mu svi putevi bili čisti i otvoreni? Teško da i sam pesnik ima odgovor na ova pitanja. Možemo samo konstatovati da je i poezija Tihomira Brankova jedna od neispunjenih šansi, u, kako je to neko lepo rekao, jednom pesništvu bogatom neispunjenim šansama“.
R.M.
