trg_fontane
Krajem prošle nedelje održana je promocija novog broja časopisa „Tisa“ na kojoj je između ostalog urednik i pokretač časopisa Svetislav Travica rekao da je ovaj dvobroj teškom mukom ugledao svetlost dana.
– Svaki broj je izlazio uz dosta muke i to isključivo iz finansijskih razloga. Časopis nije skup, jer nema teret honorara i nekih drugih troškova. Autorske priloge dobijamo besplatno, rad i trud oko pripreme je takođe besplatan. Sve je zasnovano isključivo na entuzijazmu pojedinaca i na entuzijazmu ljudi koji žele da u ovom časopisu vide svoje radove. Ostaju samo troškovi štampanja i mi tražimo samo razumevanje da se časopisu omogući da se odštampa. Kada je reč o ovom časopisu, pokrajina je obećala 120 hiljada dinara, a mi smo dobili 100 hiljada pa smo morali malo da „skratimo“ obim. Inače, kada smo počeli sa izdavanjem „Tise”, bio je dogovor da će pola potrebnog novca dati lokalna samouprava, a pola pokrajina. To se poštovalo par godina a u poslednje vreme se to izbegava od strane opštine, kao da časopis izlazi u Novom Sadu, a ne u Bečeju. Međutim, časopis se dokazao da ima razloga zašto postoji. Poštovan je, ima svoju publiku. Onog momenta kada časopis izađe mi ga promovišemo u Beogradu, u Novom Sadu, Bečeju. Rado je čitan. Ima mnogo prevoda. Ono što karakteriše časopis je da smo mi uglavnom orijentisani na poeziju, jer je ona u našoj zemlji na neki način skrajnuta. Najviše prostora dajemo pesnicima i, naravno, prevedenoj poeziji i poeziji koja se piše ovde. Očekujemo da se promeni odnos prema časopisu, jer teško je da poverujemo da bi imalo smisla da se posle osam godina zaustavi nešto što je pokazalo opravdanost sopstvenog postojanja.
Šta je osnovni motiv tolikog posvećenja jednom časopisu?
– Motiv je to što se ja bavim tim poslom, pa sam mislio da to svoje oduševljenje podelim još sa nekim. Najpre sa svojim sugrađanima, a onda i sa mnogim ljudima širom zemlje i van zemlje. Ja sam ipak građanin ovog grada, ovde sam živeo, radio i mislio sam da Bečej može da bude neka tačka na kulturnoj mapi ove zemlje. Kao što je to bio i ranije. Ovde se nekad moglo videti i po desetak najboljih predstava koje su igrane u Beogradu u jednoj godini. Dolazili su poznati pisci koji su ovde držali književne večeri, predavanja, dolazili su i političari. Mislio sam da časopis u takvoj sredini može naći uporište. Kada sam počinjao mnogi su me pitali čemu to, šta će to nama, ko će to pisati, a ja sam skepticima odgovarao: „Ako nemate bazen, nećete imati ni plivače, ako nemate fudbalski stadion, nećete imati fudbala.” Sada u ovom broju imamo autora koji je objavio roman, a u časopisu je odlomak iz tog romana. I kada biste pogledali spisak svih Bečejaca koji su učestvovali na ovom projektu, on je prilično impozantan. I to je dokaz da je važno imati jedan ovakav časopis. Uloga ovog časopisa je i da uputi čitalaštvo šta je ono što vredi u kulturi, šta je ono što treba čitati, na šta treba obratiti pažnju. Danas je izdavaštvo trgovina, industrija. Ide se za zaradom. Ne ide se za kvalitetom već isključivo za zaradom. Danas se štampa laka literatura. Sinoć smo u Bečeju imali okrugli sto o tome šta kupuje biblioteka? Biblioteka je primorana da kupi ono što izdavači naprave, a izdavači štampaju ono što je lako čitljivo, tako da biblioteka umesto da formira ukus čitalaštva povlađuje njihovom ukusu.
Statistika kaže da od ukupne populacije na zemlji 4% čita. Da li se ranije čitalo više nego danas?
– Čitalo se više jer nije bilo drugih stvari koji će ih zameniti. Postoji jedna interesantna stvar na tu temu – jedan političar, kada smo krenuli sa idejom oko ovog časopisa, rekao je „šta će to vama, tu nema ni 100 ljudi koje će to zanimati i koji će to čitati“. A onda sam ga ja pitao šta da radimo sa tih 100 ljudi? Da ih iselimo? Smatram da se ne može tako reagovati. Mi smo tu da zadovoljimo potrebe i tih 100 ljudi. Ovaj časopis je na neki način ulaznica u svet, jer on kad ode u Pulu, Zagreb, Skoplje i tad se vidi da je iz Bečeja, sam grad dobija svoju drugačiju dimenziju.
Pored toga što si urednik časopisa, što pišeš pesme, prevodiš, ti si i aforističar. Pišeš aforizme koji se, između ostalog, od samog početka objavljuju i u Bečejskom mozaiku koji je zabeležio svoje sedamstoto pojavljivanje pred čitaocima. Da li možeš da napraviš paralelu kako izgleda Bečejski mozaik s početka, jer si bio svedok stvaranja Bečejskog mozaika u ovom novom izgledu i formatu za koji si pisao i kolumne, i kako sada izgleda Mozaik?
– Prvo bih želeo da vam čestitam taj 700. broj. Kada sam dobio poziv za ovaj razgovor, prisetio sam se da sam ja u Mozaiku praktično od prvog broja. Moglo bi se reći da sam jedan od suosnivača, jedan od onih koji je pokrenuo tu ideju. Mozaik je bio ozbiljan list i u to vreme bio je vrlo značajan za našu sredinu. Bio je opozicioni list, što je i sada na neki način, ali sada je opozicija legitimna. Onda je to bilo zabranjeno. Bilo je pretnji, hapšenja, decu su nam uznemiravali. Ta vremena su bila mnogo teža. U to vreme uz „Libero“, gde je dominirala izgovorena reč, Bečejski mozaik je bio svetionik gde je bila pisana reč. To su bila dva orijentira gde su ljudi mogli da se snađu i da čuju i neku drugačiju misao, da pročitaju neku drugu ideju, da se susretnu oni koji su imali tada hrabrosti. Nisu tada svi imali hrabrosti ni da uđu u „Libero“, niti da čitaju Bečejski mozaik. Tajno su čitali. Pisao sam kolumne koje su mi mnogo značile i žao mi je što nikada nismo imali sredstava da se od tih kolumni napravi neka knjiga. Mislim da bi imalo smisla.
Često pišeš političke aforizme, ali i takozvane životne aforizme u kojima neretko oni koji te poznaju mogu da zaključe da se odnose na tebe samog. Šta misliš o kritici i samokritici?
– Mislim da pravo na kritiku ima samo onaj ko je samokritičan. Možda sam i najbolje aforizme napisao na svoj račun, kao i najbolje viceve i šale na svoj račun. U svakom u kom vidim tu vrstu samokritike i ko voli da se našali na svoj račun vidim širinu duše, ljudsku dobrotu. Aforističar sam takođe postao sasvim slučajno. Mada ne vidim da je teško biti aforističar u ovoj zemlji. Teško bi bilo biti aforističar u, recimo, Švajcarskoj. Tamo voz kasni jednom godišnje, pa treba čekati da napraviš aforizam. Ovde ti svi nude aforizam. Gde god se okreneš vidiš temu za aforizam. Mi smo zemlja u kojoj je lako napraviti aforizam. Naravno, to treba i prepoznati, imati trunku talenta, ali nismo bez ponude. Dovoljno je doći na miting neke stranke i napraviti brdo aforizama.
A kako vidiš kulturnu politiku u našoj zemlji?
– Nema kulturne politike. Imao sam promocije ruskog pesnika i u Beogradu i u Novom Sadu, i u Bečeju. Najviše publike je bilo ovde. Hoću da kažem, ako pesnici ne dolaze na promociju svojih kolega, onda ne mogu da očekuju da će neko doći da ih sluša. Svi su oni sada zauzeti samim sobom, a ne shvataju da su svi zajedno gurnuti u drugi plan i da ih više nema, jer praktično ne postoji ni kulturna politika. Tome u prilog ide jedan moj aforizam: „Kad se ministru Tasovcu pomene kultura, njemu se diže kosa na glavi“. I onaj koji je zadužen za kulturu od nje beži. Da ne govorimo koliki je budžet za kulturu. Potcenjivački. Smatram da neko mora da nađe taj prostor koji su svojevremeno zauzimali pesnici, glumci, književnici… Sad je to rijaliti šou.
V. Filipčev
