U bezmalo svakom domu, ma koliko moderan i urban da jeste, postoji ognjište. Danas se, doduše, nad ovim simboličkim kućnim središtem ne vari cicvara u bakraču. Pored obednog stola ili funkcionalnog kompleta sedišta/ležišta i tv aparata, koji su počesto de facto središte doma, postoji jedno drugo stecište, jedan drugi, dublji, prividno desakralizovani omfalos (pupak) kuće. To je vitrina, najčešće, ili kakav drugi slični nameštaj, na čijim policama iza zaštitnog stakla počiva mnoštvo sitnih predmeta, zamašne, međutim, tzv. sentimentalne vrednosti.
Savremeno ognjište sačinjavaju razne simpatične figurine, dopisnice iz dalekih krajeva, escajg za svečane prilike, češki kristal (takođe za svečane prilike – inače se „ne dira”), razne plakete, medalje, minijaturne ikone, čuvarkuća (privilegovano uskršnje jaje), fotografije ključnih trenutaka iz porodičnog života (mladenci, odojčad, maturske fotografije), te različite darovne ili suvenirne drangulije. Kakav je to impuls ponukao žene (mahom su to žene – domaćice, preciznije) da pobrojane predmete združe na jednom mestu, da odvoje prostor za njih, čak povlašćen – naglašeno transparentan – da ih aranžiraju i podvrgnu brižljivoj nezi? Sve te sabrane stvarčice (ređe raštrkane u grupicama po čitavoj kući) – uzgred, to sveto mesto privatnog kulta zameće se i profiliše sasvim spontano, bez prethodne odluke – povezuje, naime, poriv idealizacije i sentimentalizacije prošlosti i života u celosti. U vitrini je pohranjen idealni aspekt porodičnog života. To je zabran idealiteta. Mladić sa maturske fotografije se osmehuje, okončao je uspešno životnu etapu – svejedno, međutim, što je inače bitanga i što majci zadaje glavobolje. Dopisnice prizivaju uzbudljivu egzotiku dalekih krajeva – koje smo, ako smo ih i posetili, morali ubrzo napustiti. Ova je vitrina idealni apstrakt porodičnog života – dakako, sagledan očima domaćice. Tu počiva sve ono što simbolizuje ekskurs, što odskače, što nije trivijalna svakodnevica. Iz vitrine emanira (izvire) ne to kakav život jeste, već kakav treba da bude!
Domaćica (prvosveštenica kućnog oltara-ognjišta, svojevrsna vestalka) periodično otvara taj zavetni kovčeg, kako bi obrisala i ispolirala njegove svete predmete. Izvodeći ritual nege (pokatkad se figurice i predmeti jednostavno „protegnu” uzimanjem u ruku i vraćanjem na mesto, čime se, izgleda, regenerišu tj. energetski „resetuju”), ona, makar polusvesno, meditira o nepravilnostima, odstupanjima od idealiteta u životu porodice. Savremeno ognjište, međutim, ispunjava jednu od svojih bitnih svrha upravo kompenzujući ove anomalije. Domaćicama, kao odgovornim stožerima doma, ove posvećene vitrine predstavljaju simboličan supstitut same kuće, njenu umanjenu repliku koju, za razliku od realne, mogu sasvim uspešno držati pod kontrolom. Ali osim što predstavljaju kompenzaciju, ovi predmeti su i istinski votivi tj. zavetni darovi namenjeni božanstvu – domaćicino zdušno obećanje boljeg života. Pri tom, muškarci (muževi i očevi) jednako uživaju u plodovima ovih obrednih radnji.
Takođe, ove vitrine su počesto i pravi mali fundusi kiča (u smislu serijskih izrađevina stvorenih u isključivoj nameri da se dopadnu). Tu se pogledima izlažu porcelanske balerine koje izvode grand jete, različiti primerci staklene menažerije, ruske babuške, replike Faberžeovih jaja, minijaturni opanci itd. Uz pomoć kolekcionarstva, domaćice neguju svoj rudimentarni (zakržljali) osećaj za lepo, i vidaju neostvarenost kreativnih pretenzija.
Lari i penati (kućni duhovi-zaštitnici), ispod nekadašnjih pragova, iz sobnih budžaka, ognjišta i peći, premestili su se, kako vidimo, u vitrine našeg dnevnog boravka ili trpezarije. I tu borave, neočekivano, sasvim vitalni i srećni.
Ivan Kovač