04polaganje-venaca
Pored spomen obeležja žrtvama fašisticke racije na Tisi održana je komemoracija ubijenima u Velikoj raciji 26, 27. i 28. januara 1942. godine. U akciji koja je osmišljena u vrhu okupacionih fašistickih vlasti da se uklone „nepodobni“, ubijeno je više od 200 muškaraca, žena, dece i starih osoba. Svirepost zlocinaca koji su izvršili pokolj nadaleko prevazilazi granice razumnog, a o ljudskom ne treba govoriti. Bacanjem pod led zaledene Tise otvorena je rana sa kojom ce ova sredina morati da živi zauvek i da opominje sve generacije da se ovakav zlocin nikada ne ponovi. Tih kobnih januarskih dana stradali su Jevreji, Srbi, Romi i Madari. Stradala je tih dana u Beceju civilizacija, dostojanstvo, humanost.
Pomen žrtvama zapocet je kod Predškolske ustanove „Labud Pejovic“, gde je nekada bila jevrejska škola, polaganjem venaca, jer je 27. januara bio i Medunarodni dan žrtava holokausta.
Kod spomenika na Tisi gradanima su se obratili predsednik opštine Vuk Radojevic, predsednik Jevrejske zajednice u Srbiji Isak Asijel, predsednik Jevrejske opštine Novi Sad Goran Levi. U ime opštinskog SUBNOR-a govorio je novinar Dimitrije Boarov, ciji su preci stradali za vreme racije u Beceju, koji je na komemoraciji rekao:
„Poštovane Becejkinje i Becejci, teško mi je da govorim ovde gde se pre 74 godine dogodio veliki fašisticki zlocin nad nedužnim gradanima Starog Beceja, ne samo zbog toga što su reci na ovakvim tužnim godišnjicama uvek nemocne da verno opišu užas neshvatljivog pokolja, nego i zbog toga što su na ovom mestu stradali i moji najbliži preci, deda Mita Boarov, baka Zagorka i tetka Milena, koja je tada imala tek 17 godina. Ipak, nisam mogao odbiti molbu Saveza boraca NOR-a u Beceju, da ovde istupim u njihovo ime i u ime mog pokojnog oca Živka Boarova, koji je tom borackom krugu i pripadao.
Racija u Beceju, kako je poznato, izvedena je na kraju jedne velike genocidne akcije madarskih okupatora radi takozvanog `procišcavanja` Južne Backe, januara 1942. godine, tokom koje je u Novom Sadu i širom Šajkaške ubijeno, prema istraživanjima naših istoricara, 3.809 civila, nenaoružanih i nedužnih Srba, Jevreja, Roma, Ceha i drugih, pa i Madara koji su sumnjiceni da nisu dovoljno Madari. U samom Beceju, 26, 27. i 28. januara ubijeno je, prema istim izvorima, 215 ljudi, ali mnogi Becejci smatraju da je u ledenu Tisu na ovom mestu gurnuto i do tri stotine njihovih sugradana. Na ovom spomen obeležju su imena 208 ljudi, možda se nekima u tom krvavom haosu zameo svaki trag, pa njihova imena nisu ovde ubeležena.
Ono što najviše rastužuje baš u becejskom slucaju je to da je jedna grupa fašizoidnih, madarskih okupacionih gradskih funkcionera našeg grada upravo insistirala da se izvrši masakr nad njihovim sugradanima, pre svega srpske i jevrejske nacionalnosti, u danima kada je krvava, široka racija u Južnoj Backoj vec bila prakticno obustavljena. Trebalo je valjda, generalno govoreci, pokvariti ranije uglavnom dobre medunacionalne odnose baš u ovom gradu gde u to vreme gotovo da nije bilo Srbina koji nije govorio i madarski jezik, niti Madara koji nije govorio i na srpskom.
A taj famozni lokalni `legitimacioni odbor` koji je u zgradi opštine, bez suda i ispitivanja bilo kakve krivice, odlucivao o smrti ili životu ljudi sa kojima su se njegovi clanovi godinama sretali na ulicama, na pijaci i po trgovinama i kafanama Beceja, sacinjavali su takozvani `školovani ljudi`, beležnici, pravnici, trgovci, cinovnici. To samo govori koliko je svaki nacizam opasan i krvolocan, da ne pripada samo primitivnim slojevima i da je od svakog nacionalizma zlocinacki fašizam tek na jedan korak. To se po pravilu dešava kada neki ljudi svoje frustracije ili beznacajnost lece, uvelicavaju i ukrašavaju sjajem i velicinom nacije za koju se izjašnjavaju.
Pri tome hocu da naglasim da fašizam ni u jedan grad ne dolazi iznenada, samo na nekim tenkovima ili vozovima, kroz medijsku vest ili salonsku pricu. On se uvlaci medu nas postepeno, godinama, ako blagovremeno ne ustanemo protiv svake pojave koja ga najavljuje i priziva, protiv svakog govora mržnje i netrpeljivosti prema drugima i drugacijima, prema onima koji govore drugim jezikom, slave drugu veru, imaju drugacije poglede i mišljenja.
Na kraju Vas molim da još jednom na ovom ledenom stratištu iz 1942. godine kažemo – neka je vecit pomen žrtvama racije u Starom Beceju i neka je slava i hvala njihovom stradanju. Valjda cemo na tom secanju nešto važno i mi danas razumeti.“
Parastos stradalima služili su sveštenici Srpske pravoslavne crkve u Beceju, a molitve su govorili sveštenik Rimokatolicke crkve i glavni rabin.
Na spomen plocu vence su položili konzulka ambasade Izraela u Srbiji Šošana Bikler, sekretar ambasade Madarske Kristian Sas, pomocnik ministra za rad, boracka i socijalna pitanja Milan Popovic, potpredsednik Skupštine Vojvodine Milivoj Vrebalov, predstavnici porodica stradalih, SUBNOR-a, lokalne samouprave i gradani, a spušten je venac i u Tisu.
Pomen žrtvama racije završen je u Narodnoj biblioteci projekcijom amatersko-dokumentarnog filma „Naslede jevrejske zajednice u Beceju“ u produkciji biblioteke.
U varošici na Tisi, gde sada, kao i onda, gotovo svi gradani govore i srpski i madarski jezik, fašisti su pokušali da ubiju najvecu vrlinu ove sredine, toleranciju. Zagorka, Danila, Laura, Sava, Žigmond, Jožef… samo su neka od imena na hladnom spomeniku, u gradu koji nije ubijen.
S.T.
