Slučaj ličnih pratilaca u Bečeju: Pratioci na tri meseca na konkursu za javne radove

Roditelji dece sa invaliditetom, na osnovu mišljenja interresorne komisije opštine Bečej, godinama unazad su neuspešno tražili od lokalne samouprave da finansira lične pratioce za njihovu decu kako bi ona mogla biti uključena u predškolsku ustanovu i u osnovne škole. Od 2010. godine do septembra 2014. godine lokalna samouprava nije reagovala ni na jedan zahtev roditelja i nije obezbedila lične pratioce za decu sa invaliditetom uprkos tome što je to njena obaveza.

Krajem septembra 2014. godine predstavnici interresorne komisije i lokalne vlasti saopštili su da je lokalna samouprava u saradnji sa Školskom upravom u Novom Sadu i Ministarstvom prosvete uspela da obezbedi finansiranje dve osobe, koje su angažovane kao lični pratioci dece, a da u narednom periodu očekuju saglasnost od nadležnih ministarstava kako bi se angažovalo još tri pratioca. Umesto da se angažuju dva lična pratioca na puno radno vreme, koliko je odobreno, angažovane su četiri osobe na 50 procenata radnog vremena (4 sata): jedna u dečjem vrtiću i tri u školama.

Ugovori sa ličnim pratiocima istekli su krajem avgusta 2015. godine.
Početkom avgusta 2015. godine roditelji dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju nisu znali da li će njihova deca da nastave pohađanje predškolske ustanove ili škole, odnosno da li će od 1. septembra uopšte krenuti u školu, jer mesec dana pre početka školske godine nisu imali informacija o tome da li će njihovoj deci biti obezbeđeni lični pratioci.

Potom je, sredinom avgusta, saopšteno da je lokalna samouprava pilot projektom na konkursu za javne radove u oblasti socijalnih i humanitarnih delatnosti obezbedila novac za angažovanje 14 ličnih pratilaca za decu sa smetnjama u razvoju tokom naredna tri meseca. Na konkursu je obezbeđeno 1.080.000 dinara za angažovanje ličnih pratilaca. Pratioci u većini slučajeva imaju osnovnu školsku spremu i nisu obučeni za rad sa decom sa invaliditetom i smetnjama u razvoju. Jedina „obuka“ za njih održana je 28. avgusta, kada im je psihologica i predsednica interresorne komisije Margarita Berček plasirala osnovne informacije o tome gde su u sistemu, šta su njihova zaduženja, šta se od njih očekuje.
Mališani kojima su dodeljeni lični pratioci, različitog su uzrasta, od predškolskog do osnovnoškolskog, sa različitim vrstama smetnji.

Margarita Beček je istakla da „čini mi se da je pun pogodak i to što će nam se sada pridružiti i roditelji sa decom i po jedna osoba za kontakt, uglavnom će to biti neko iz stručne službe iz svake ustanove kojoj je određen lični pratilac za dete, i da napravimo individualni plan podrške od 1. septembra, jer od ove dece polovina je već u obrazovnom sistemu, a polovina tek sad prvi put ulazi u vrtić ili u školu. Sledeći sastanak planiramo za dve nedelje da vidimo kako to funkcioniše, jer mislim da nije lak zadatak i moguće je da će za ova tri meseca biti i određenih promena“.
Nakon dve nedelje funkcionisanja kakvog-takvog sistema ličnih pratilaca, održan je sastanak sa roditeljima i većina njih se izjasnila da je zadovoljna pratiocima, osim roditelja jednog deteta sa invaliditetom u predškolskoj ustanovi, koji nije želeo da angažuje ličnog pratioca za svoje dete preko javnih radova, jer smatra da ti ljudi nisu adekvatno obučeni i stručni da mogu da izađu u susret potrebama deteta sa teškim telesnim oštećenjem.

Na sastanku sa roditeljima ispostavilo se, međutim, da za pojedine mališane nije izrađen individualni obrazovni plan (IOP), a to je obaveza ustanove koju dete pohađa. Do 5. oktobra, recimo, za dete koji pohađa dečji vrtić nije izrađen IOP.
O tome šta će se desiti sa decom od decembra do kraja školske godine, naime, ličnim pratiocima, angažovanim za javne radove krajem novembra ističe ugovor, u prvoj polovini oktobra se nije znalo ništa. Ipak, situacija je jasna: ako deca nemaju pratioce, neće imati mogućnost da nastave da pohađaju obrazovne ustanove, a ako nakon tri meseca dobiju nekog drugog pratioca, to neće biti dobro za njihov razvoj.

U prvoj polovini oktobra nije se znalo da li će u narednoj budžetskoj godini prvi put od 2010. godine do danas biti predviđen novac u opštinskom budžetu za angažovanje ličnih pratilaca.
O „uvođenju reda“ u nepostojeći „sistem ličnih pratilaca“ u lokalnoj samoupravi Bečeja samo se priča, ali do oktobra 2015. godine ništa nije urađeno. Delimičan red bi bio uveden usvajanjem lokalnog pravilnika o dodatnoj podršci, koji je prema rečima predsednice interresorne komisije, predat lokalnoj samoupravi u oktobru 2014. godine. Godinu dana kasnije Berček je o tome rekla: „Predlog pravilnika o dodatnoj podršci je predat lokalnoj samoupravi prošlog oktobra, međutim, do današnjeg dana nije stavljen na razmatranje, ali do decembra bi trebalo, zato što usluga ličnih pratilaca spada u uslugu socijalne zaštite, a to jeste obaveza i odgovornost lokalne samouprave“.

O odnosu vlasti u Bečeju prema deci sa invaliditetom i smetnjama u razvoju govori slučaj ličnih pratilaca. Naime, vladajuće garniture od 2010. do septembra 2014. godine nisu našle za shodno da obezbede deci lične pratioce, a aktuelna vlast u poslednje dve godine to koliko-toliko čini, ali ne na adekvatan način. Moglo bi se govoriti i o eventualnoj odgovornosti interresorne komisije, čiji predstavnici, stiče se utisak, ne insistiraju dovoljno na tome u lokalnoj samoupravi da se pitanje angažmana ličnih pratilaca reši na sistemski način u korist dece. Doduše, članovi interresorne komisije nisu na vreme plaćeni za svoj rad, naime, u izveštaju o radu interresorne komisije u 2014. godini piše da honorari od aprila do decembra nisu bili isplaćivani, kada je isplaćen zaostatak.

Sve navedeno ukazuje na to da u Bečeju, slično kao i u drugim gradovima u Srbiji i Vojvodini, oni koji su odgovorni za ovu oblast nisu dovoljno zainteresovani, stručni i senzibilni da omoguće deci sa invaliditetom i smetnjama u razvoju to što im po propisima i pravilnicima pripada.
Posledice toga trpe deca, koja još nisu, a možda neće ni biti, u mogućnosti da se bore za svoja, na papiru, garantovana
prava.

Nema uslova za inkluziju

Uslovi za inkluziju dece sa invaliditetom na teritoriji opštine Bečej ne obezbeđuju se godinama unazad, te se, recimo, u školskoj 2013/2014. godini desilo da troje dece nije pohađalo osnovnu školu, koja je zakonska obaveza, jer im nije bila obezbeđena osoba koja bi ih pratila radi njihove i tuđe bezbednosti (lični pratilac, pedagoški asistent).
Interresorna komisija u Bečeju je od kraja 2010. godine do početka 2015. godine razmatrala oko 300 zahteva za procenu dece uzrasta od 2 godine do punoletstva, sa različitim smetnjama u razvoju i dala mišljenje o tim zahtevima kako bi deca mogla da ostvare svoja prava iz oblasti obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite. Samo u toku 2014. godine je interresorna komisija primila 117 zahteva za procenu dodatne podrške deci i učenicima.

R.M.

 Izveštaj o radu interresorne komisije u 2014. godini
Podrška deci sa teškoćama u razvoju u silaznom trendu

Interresorna komisija (Komisija za procenu potrebe za dodatnom obrazovnom, zdravstvenom i/ili socijalnom podrškom) bavi se sagledavanjem prepreka u okruženju za detetovo uključivanje i razvoj, kao i procenom potreba i određivanjem vrste dodatne podrške.
U izveštaju o radu bečejske interresorne komisije (IRK) u 2014. godini predsednica komisije, psihologica Margarita Berček navodi da je u toku godine komisija primila 117 zahteva za procenu dodatne podrške deci i učenicima. Komisija je u toku godine održala 64 sastanka. Individualne planove podrške i mišljenja komisije je predsednica IRK svaki put pojedinačno obrazlagala roditeljima. Evaluacija pojedinih predmeta i realizovanih individualnih planova podrške je bila kontinuirana kako je isticao period za evaluaciju za pojedinu decu i učenike. Kod svih podnetih zahteva je poštovan protokol prema Pravilniku o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku.

Procena potreba deteta za pružanjem dodatne podrške obavljao se po zahtevu roditelja, odnosno staratelja deteta, a često i po službenoj dužnosti – na inicijativu obrazovne, zdravstvene ili ustanove socijalne zaštite, odnosno pružaoca usluga socijalne zaštite (i tamo gde je ustanova dala predlog za pokretanje postupka, roditelji/staratelji su dali potpunu saglasnost i bili su sami podnosioci zahteva). Svaki član IRK je dužan da prati efekte izvršavanja predložene podrške za dete iz oblasti struke i sistema čiji je predstavnik. Najviše obaveza iz te oblasti ima svakako predstavnik sistema obrazovanja, pošto su i predložene podrške bile najviše iz te oblasti, piše u izveštaju o radu IRK.

„Važno je naglasiti da su obrazovno-vaspitne ustanove relativno redovno dostavljale izveštaje u realizovanoj podršci, posebno ŠOSO ’Bratstvo’ vezano za usluge stručnih tretmana u okviru podrške od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja RS, Centar za socijalni rad je dostavljao nepotpune izveštaje, a od ustanove zdravstvene zaštite komisija nije dobila nikada nikakav izveštaj. Komisija je obavezna da dostavlja redovne izveštaje o svom radu opštinskoj odnosno gradskoj upravi, kao i resornim ministarstvima o predloženoj i pruženoj podršci“, navodi Berček u izveštaju.

O finansiranju, to jest o nefinansiranju rada IRK predsednica Margarita Berček takođe piše u izveštaju: „Lokalna samouprava je budžetom predvidela za 2013. godinu 1,5 miliona dinara za potrebe funkcionisanja IRK i za potrebe pružanja dodatne podrške deci. Od toga su potrošena sredstva samo za honorare članova komisije, a ostala budžetska sredstva nisu korišćena usled toga što nisu stavljena u odgovarajući konto u opštinskom budžetu (što nije zadatak, niti propust interresorne komisije, a naglašavam da je tako bilo svake godine!). Tako su članovi komisije od sopstvenih sredstava kupovali potrošni materijal potreban za procenu dece, putne troškove su snosili sami članovi. Stručna literatura i testovi nisu kupovani.

Planirano je obezbeđivanje jednog broja mobilnog telefona umreženog sa ostalim brojevima u opštini i koji bi pokrivao celu opštinu i gde bi sve relevantne ustanove, pojedinci i roditelji mogli dobiti sve važne informacije u vezi inkluzivnog obrazovanja u toku radne nedelje u određeno vreme, ali ovo nije realizovano do sada. Od sredstava koji su planirani za direktnu pomoć razvoju inkluzivnog obrazovanja nije realizovano stručno usavršavanje na nivou opštine, asistivna tehnologija za pojedinu decu nije obezbeđena, niti su dvoje dece kojima je bio potreban pratilac tu uslugu i dobili, mada je to u nadležnosti lokalne samouprave. Za 2014. godinu IRK uopšte nije konsultovana vezano za budžet, nije tražen predlog budžeta, niti je komisija izveštena o tome koliko je sredstava izdvojeno za potrebe funkcionisanja komisije za ovu kalendarsku godinu, i za potrebe inkluzivnog obrazovanja u opštini Bečej.

IRK opštine Bečej je proglašena za jednu od najboljih u Srbiji do sada (što se tiče stručnih kompetencija, efikasnosti i adekvatnosti pružanja dodatne podrške), a sa druge strane je situacija u samoj opštini vezano za stavove i podršku interresornoj komisiji i deci, kako u etičkom, logističkom, tako i materijalnom smislu u silaznom trendu. Komisija nije dobila nikakve zvanične informacije vezano za honorare za stalne članove komisije, ali se honorari od aprila do decembra nisu isplaćivali, kada je isplaćen zaostatak.

Stalni članovi komisije su bez prekida radili u interesu dece i učenika, jer njihove sudbine zavise od mišljenja komisije, ali nijedna komisija u Srbiji ne radi volonterski, s obzirom da se radi o visoko stručnom i odgovornom, kao i vremenski veoma zahtevnom zadatku (procena na terenu, sastavljanje mišljenja, objedinjenog zaključka, individualnog plana podrške, razgovora sa roditeljima i osobama od poverenja, evaluacioni sastanci itd. za jedno dete iznose od 8 do 10 sati za predsednika komisije, a da ne pričamo o ostalim volonterskim poslovima koji prate komisiju kao primer dobre prakse).

Napominjemo da IRK ni u decembru 2014. godine nije konsultovana, a čak ni informisana vezano za budžetsku stavku za 2015. godinu koja se tiče funkcionisanja same komisije i dodatne podrške vezano za decu (posebno se misli na sredstva za angažovanje ličnih pratilaca). Smatramo da Komisija obavlja veoma odgovoran posao, da to radi veoma profesionalno i savesno, ali ne sme biti usamljena da bi sama nosila celokupan teret inkluzivnog obrazovanja u opštini. Lokalna samouprava treba mnogo ozbiljnije da priđe pitanjima dece sa teškoćama u razvoju i da zaista stručno, sistematski planira ubuduće razvoj inkluzivne politike, inkluzivne kulture i inkluzivne prakse u Bečeju“. 

Roditelji ne znaju na šta deca imaju pravo

Uprkos zakonima i pravilnicima kojima je predviđena inkluzija i osnaživanje dece sa invaliditetom, o njima u velikom broju slučajeva ipak brinu porodice i socijalne ustanove i veoma često su ta deca nevidljiva za društvo. Posledice toga su izloženost diskriminaciji i (samo)„getoizacija“.
Mediji imaju i edukativnu ulogu, budući da su porodice u kojima žive deca sa invaliditetom upućena isključivo na uži krug ljudi i nedovoljno znaju koja su prava dece i kako da ih ostvare.

Naime, novinari Bečejskog mozaika su nakon anketiranja članova porodica u kojima žive deca sa invaliditetom u Bečeju, došli do poražavajućih činjenica: većina tih porodica ne raspolaže najosnovnijim informacijama o tome da njihova deca imaju pravo i mogućnost da pohađaju dečji vrtić i školu i da imaju pravo da dobiju besplatnu dodatnu podršku stručnjaka. Jedan od slučaja sa kojim se novinar Bečejskog mozaika susreo je slučaj dečaka od 12 godina koji ima cerebralnu paralizu, nepokretan je, nije pohađao dečji vrtić, a danas ne pohađa ni osnovnu školu (ni tipičnu, ni školu za decu sa smetnjama u razvoju), niti ide na terapije (fizikalna, defektološka itd.). Majka tog deteta – jer ga je otac napustio – ne zna da postoji interresorna komisija, koja može da pomogne detetu.

B.M.

U brojkama o deci sa invaliditetom u Bečeju
Više od 50 učenika sa smetnjama u razvoju i invaliditetom

Nepostojanje baze podataka o broju dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju u Bečeju (ali i na nivou Srbije) znači da ne postoji mehanizam za rano i sistematsko, jedinstveno registrovanje podataka o toj deci, o njihovom broju, uzrastu, težini smetnji, socijalnom položaju. To otežava, a u mnogim slučajeva i onemogućava da ta deca budu uključena u društvo.

Neuključenost u društvo, pa samim tim i u vaspitno-obrazovne ustanove, nije problem zanemarljivog broja građana (dece) u opštini Bečej.
Prema podacima popisa stanovništva iz 2011. godine, u opštini Bečej živi 37.351 stanovnik, od njih 3.214 ima invaliditet, to jest 8,6 odsto ukupne populacije. Po podacima iz popisa, broj osoba sa invaliditetom ispod 15 godina starosti je 62, a od 15 do 19 godina starosti je 35.

Međutim, po podacima takođe iz popisa stanovništva iz 2011. godine, u delu u kom su vrste invaliditeta navedene posebno, navodi se podatak da na teritoriji opštine Bečej živi 5.214 osoba sa invaliditetom, problemi su navedeni po kategorijama (od slabovidosti do teškoća u komunikaciji), a to je 13,9 procenata od ukupnog broja stanovništva. Prema tim podacima, u opštini Bečej živi 98 osoba sa nekom vrstom invaliditeta koji su mlađi od 15 godina i 44 između 15 i 19 godina starosti.

Statistika ukazuje na to da svaki deseti građanin opštine Bečej živi s nekom vrstom invaliditeta, mada je ta brojka nepouzdana, jer nisu sve osobe sa invaliditetom evidentirane, naime, podaci pokazuju da većina ne učestvuje u aktivnom životu zajednice i da su osobe sa invaliditetom – među njima i deca – višestruko češće izloženi diskriminaciji i nepoštovanju osnovnih ljudskih prava od ostalih građana.

Redakcija Bečejskog mozaika je, u pokušaju da dođe do približnog broja dece sa invaliditetom, prikupila podatke iz različitih izvora.
Po podacima iz izveštaja o realizaciji Lokalnog plana akcije za decu opštine Bečej u 2014. godini, na teritoriji opštine živi 7.134 maloletnika.
U opštini Bečej u 2014. godini 85 dece nije pohađalo školu, među njima ima i dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju. Ukupan broj učenika sa smetnjama u razvoju i invaliditetom je 53, broj učenika sa teškoćama u učenju je 169, a broj učenika iz socijalno-ekonomski nestimulativnih sredina je 168.

Deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju u najvećem broju pohađaju ŠOSO „Bratstvo“, njih 28, i OŠ „Petefi Šandor“, 15 mališana. U ostalim osnovnim školama đaka sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom ima manje od petoro ili ih nema uopšte.
Takođe je najviše dece u školi „Bratstvo“ sa teškoćama u učenju, njih 67, slede škole „Petefi Šandor“ (53), „Šamu Mihalj“ u Bačkom Petrovom Selu (24), „Svetozar Marković“ u Bačkom Gradištu (14) i „Šamu Mihalj“ u Bečeju (11). U ostalim osnovnim školama ima manje od desetoro dece ili ih nema uopšte sa teškoćama u učenju.

Broj učenika iz socijalno-ekonomski nestimulativnih sredina je najveći u školi „Bratstvo“ (90), slede škole „Petefi Šandor“ (42), „Svetozar Marković“ iz Bačkog Gradišta (17), „Zdravko Gložanski“ i „Šamu Mihalj“ iz Bečeja (sa po 7) i „Sever Đurkić“ (5). U ostalim osnovnim školama, po izveštaju LPA iz 2014. godine, nema učenika iz socijalno-ekonomski nestimulativnih sredina.

O tome da li sva deca, naročito iz socijalno-ekonomski nestimulativnih sredina i sa teškoćama u učenju, zaista treba da pohađaju školu „Bratstvo“ ili bi neko od njih uz malo truda obrazovnih ustanova, roditelja i zajednice moglo da pohađa tipične škole, zasad ne postoji istraživanje na teritoriji Bečeja.

U izveštaju tima za inkluziju „dece sa posebnim potrebama“ (termin „deca sa posebnim potrebama“ više se ne koristi, umesto toga se koristi deca sa invaliditetom i deca sa smetnjama u razvoju; prim. nov.) a u vezi sa radom sa decom sa smetnjama u razvoju u predškolskoj ustanovi navodi se da je 20. septembra 2013. godine dogovoren „plan rada za tekuću radnu godinu – da, kao i prethodnih godina, vaspitači koji u grupi imaju decu sa teškoćama, i psiholog izrade pedagoške profile i mere individualizacije, kao i da se nastavi uspešna saradnja sa IRK opštine Bečej“ (IRK je interresorna komisija; prim. nov.). U oktobru i u novembru je formiran spisak dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju u vrtiću, te su, kako se navodi u izveštaju, nakon posmatranja dece u toku septembra, primene skale procene razvojnog nivoa dece i konsultacija sa psihologom, formirani spiskovi dece kojoj je potrebna dodatna podrška (15 njih sa smetnjama i 13 sa teškoćama).

Krajem novembra su izrađeni pedagoški profili i definisane mere individualizacije za 11 mališana, za 6 njih je postojala procena interresorne komisije i za njih je tada bilo u pripremi IOP, tvrdi se u izveštaju. Zatim se navodi da je u aprilu mesecu 2014. godine urađena revizija pedagoških profila i predloženih mera individualizacije, a to je urađeno i u junu mesecu.
Opština nema dnevne boravke ili inovativne programe predaha za decu sa smetnjama u razvoju, uprkos činjenici da ih na njihovo otvaranje obavezuje zakonska regulativa. Razvoj ovakve vrste usluga, koje pružaju podršku porodici je jedan od važnijih prioriteta u primeni LPA u toku narednih godina.

O broju dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju u opštini Bečej ne postoji jedinstvena evidencija, piše u izveštaju o realizaciji LPA u 2014. godini. Međutim, tvrdi se da su od trenutka formiranja interresorne komisije krajem 2009. godine deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju izašla iz „senke“ i postala vidljiva za obrazovni sistem, a samim tim i za Opštinsku upravu. Od tada je veliki broj njih upisan u školu, u predškolsku ustanovu, ostvaruje pravo na besplatne logopedske tretmane, navodi se u izveštaju.

Po raspoloživim podacima iz Centra za socijalni rad, na teritoriji opštine Bečej 46 porodica prima dodatak za pomoć i negu drugog lica (dece), 19 porodica običan dodatak (nešto više od 9.000 dinara) i 27 porodica uvećan dodatak (oko 26.000 dinara). Iz Centra za socijalni rad je i podatak da je prošle godine identifikovano 188 dečaka i 166 devojčica (ukupno 354 osobe) sa smetnjama u razvoju na teritoriji opštine. Od 2010. godine se prati i broj mladih osoba sa invaliditetom, koje su napunile 18 godina, za sada je registrovano 148 muških i 137 ženskih osoba.

Podaci iz Dečjeg dispanzera pokazuju da u Bečeju ima 13 mališana do 18 godina starosti i troje preko 18 godina sa kombinovanim smetnjama u razvoju.
Broj dece sa smetnjama u razvoju koja su smeštena u stacioniranim specijalnim ustanovama prema podatku iz prošle godine je 23.
U Opštinskoj upravi ne postoji podatak o broju dece sa smetnjama u razvoju predškolskog uzrasta koja su uključena u programe rane rehabilitacije, niti o broju specijalizovanih programa rehabilitacije dece sa smetnjama u razvoju u lokalnoj zajednici.

Alarmantan je podatak da u opštini Bečej ne postoje arhitektonske mogućnosti da deca sa telesnim invaliditetom pohađaju neke od osnovnih i srednjih škola, a pristup učionicama i kabinetima, ukoliko škole imaju sprat, im je onemogućen; identičan je slučaj i sa predškolskom ustanovom, ali i sa Školom za osnovno i srednje obrazovanje „Bratstvo“ (škola za decu sa smetnjama u razvoju). Škole i predškolska ustanova u Bečeju nemaju ni prilagođena nastavna sredstva, te učenici sa senzornim invaliditetom pohađaju školu van Bečeja, ili ne pohađaju školu (identifikovana su 4 takva slučaja). Problem je i nepostojanje kućne nastave, jer neki učenici sa invaliditetom nisu u mogućnosti da idu redovno u školu i prate nastavu.

Medijski prostor za osobe sa invaliditetom

U istraživanju Nezavisnog udruženja novinara Srbije iz 2014. godine je navedeno da, kada bi se statistika prenela na medijski teren, osobe sa invaliditetom bi trebalo da imaju bar dva sata dnevnog televizijskog i radijskog programa ili nekoliko stranica u svakom broju novina. Toliko „sadržaja“ o osobama sa invaliditetom, međutim, nema u medijima, ni na lokalnom nivou, a kad mediji „pričaju“ o deci sa invaliditetom, te priče su u velikom broju slučajeva patetične, a retko se obrađuju teme kao što su zakonima i Ustavom garantovana prava na obrazovanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, itd.

R.M.

Predlog pokrajinskog ombudsmana opštinama
Da se obezbedi novac za finansiranje usluge ličnog pratioca

Laički rečeno u Srbiji, u Vojvodini i u Bečeju u obezbeđivanju usluge ličnih pratilaca vlada haos. Mnoge lokalne samouprave čak se ni ne trude da pokušaju da „nađu“ lične pratioce za decu sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, ne predviđaju novac u budžetima za ovu uslugu, ako i angažuju lične pratioce, angažuju ih na nekoliko meseci ili na godinu dana – a deci je ta usluga potrebna u kontinuitetu, više godina – i angažuju, u mnogim slučajevima, nestručne ljude, bez ikakve obuke i nedovoljno senzibilisane za probleme dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju. Odgovornost zbog toga bi trebalo da dele svi: ministarstva, pokrajinska administracija i lokalne samouprave. Uprkos navedenom, izgleda da niko od pominjanih ne oseća nikakvu odgovornost.

O problemima prilikom obezbeđivanja, to jest neobezbeđivanja ličnih pratilaca pokrajinski ombudsman je 2014. godine sproveo istraživanje koje je objavljeno 2015. godine. Podaci iz istraživanja su poražavajući.
Povod za istraživanje bile su pritužbe građana koji su se tokom 2014. godine obraćali ombudsmanu ukazujući na to da ne razumeju postupak angažovanja ličnog pratioca. Pritužbe su se uglavnom odnosile na nedoumice u vezi s tim ko može biti pratilac detetu i da li je pružaocu ove usluge predviđena određena novčana naknada.

U izveštaju piše da inkluzivno obrazovanje podrazumeva dostupnost redovnog obrazovanja svim učenicima. Inkluzivno obrazovanje nije usmereno isključivo na reformu specijalnog obrazovanja i na pružanje podrške deci sa teškoćama, već ono pre svega znači poštovanje i uvažavanje različitosti i međusobnu interakciju i međuljudske odnose zasnovane na ovim principima. U cilju dostizanja inkluzivnog obrazovanja, preduzimaju se različite mere i aktivnosti, od zakonodavnih promena do inovacija u praksi u radu obrazovnih ustanova. Budući da je reč o prilagođavanju sistema potrebama i mogućnostima svakog učenika, individualizovana nastava i individualni obrazovni plan postaju praksa obrazovnih ustanova.

Osim toga, preduzimaju se i mere uklanjanja svih vidova prepreka (arhitektonskih, tehničkih, promena ličnih stavova…) u školama i predškolskim ustanovama i obezbeđuju uslovi za nesmetano kretanje i aktivno učešće svih učenika i učenica u životu škole. Istovremeno, podrška razvoju inkluzivnog obrazovanja podrazumeva, ne samo podršku konkretnom učeniku/učenici, već školi, nastavnicima, roditeljima. Reč je o podršci koja nije isključivo u domenu obrazovanja, već obuhvata čitav niz aktivnosti i mera iz oblasti zdravstvene i socijalne zaštite.

Da li deca sa invaliditetom uživaju sva ljudska prava?

Jedan od vidova dodatne socijalne (pa posredno i obrazovne) podrške učenicima jeste i pravo na ličnog pratioca, odnosno osobu koja pruža podršku detetu u obavljanju svakodnevnih životnih aktivnosti (odvođenje i dovođenje iz škole, ishrana, oblačenje, odlazak u toalet i slično).

Lični pratilac nije isto što i pedagoški asistent. Lični pratilac obezbeđuje podršku isključivo jednom detetu, a pedagoški asistent je zadužen za to da, osim obrazovne podrške jednom broju učenika u skladu sa planom rada ustanove (pomoć u učenju, savladavanju gradiva), pruža podršku nastavnicima i stručnim saradnicima određene škole u unapređivanju njihovog rada sa decom (na primer, u komunikaciji s učenicima, prilagođavanju nastavnog sadržaja i slično). Obezbeđivanjem prava na ličnog pratioca detetu i učeniku neposredna podrška se pruža detetu omogućavajući mu da bude što nezavisnije u obavljanju svojih ličnih potreba, aktivnosti i obaveza.

Istovremeno, ovo je i posredna podrška roditeljima, porodici, nastavnicima, školi, utoliko što, pod uslovom da se obavlja adekvatno, olakšava njihov svakodnevni život i omogućava im da se u većoj meri posvete različitim ličnim i profesionalnim ulogama (roditelji mogu da se zaposle i da se više angažuju oko cele porodice, nastavnici mogu nesmetano da predaju i obavljaju školske dužnosti i obaveze i slično).

Član 7 Konvencije o ljudskim pravima osoba sa invaliditetom koju je Srbija ratifikovala 2009. godine, obavezuje države strane ugovornice da preduzmu sve potrebne mere kako bi osigurale da deca sa invaliditetom uživaju sva ljudska prava i osnovne slobode na osnovu jednakosti sa drugom decom, a u ostvarivanju tog prava biće im pružena asistencija u skladu sa njihovim uzrastom i vrstom invaliditeta.

Usvajanjem Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i Zakona o zabrani diskriminacije započete su korenite promene u pravcu inkluzivnog razvoja Srbije, a konkretne promene u obrazovnom sistemu uvedene su 2009. godine usvajanjem Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Zakonom su propisani opšti principi sistema obrazovanja i vaspitanja, pa tako i jednako pravo i dostupnost obrazovanja i vaspitanja bez diskriminacije i izdvajanja po osnovu pola, socijalne, kulturne, etničke, religijske ili druge pripadnosti, mestu boravka, prebivališta, materijalnog ili zdravstvenog stanja, teškoća i smetnji u razvoju i invaliditeta, kao i po drugim osnovama.

Sistem obrazovanja i vaspitanja svojom organizacijom i sadržajima obezbeđuje i mogućnost da deca, učenici i odrasli sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom, bez obzira na sopstvene materijalne uslove imaju pristup svim nivoima obrazovanja u ustanovama. Osobe sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom imaju pravo na obrazovanje i vaspitanje koje uvažava njihove obrazovne i vaspitne potrebe u redovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja, u redovnom sistemu uz pojedinačnu, odnosno grupnu dodatnu podršku ili u posebnoj predškolskoj grupi ili školi, u skladu sa ovim i posebnim zakonom. Imajući ovo u vidu, za dete i učenika kome je usled socijalne uskraćenosti, smetnji u razvoju, invaliditeta i drugih razloga potrebna dodatna podrška u obrazovanju i vaspitanju, ustanova obezbeđuje otklanjanje fizičkih i komunikacijskih prepreka i donosi individualni obrazovni plan (IOP, član 77 Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja).

Reč je o dokumentu kojim se planira dodatna podrška u obrazovanju i vaspitanju za određeno dete i učenika, u skladu s njegovim potrebama i mogućnostima, a sa ciljem da se obezbedi optimalni razvoj deteta i učenika, uključivanje u vršnjački kolektiv i ostvarivanje opštih i posebnih ishoda obrazovanja i vaspitanja, odnosno zadovoljavanja obrazovno-vaspitnih potreba deteta i učenika. IOP se izrađuje prema obrazovno-vaspitnim potrebama deteta i učenika i može da se zasniva na prilagođavanju načina i uslova izvođenja obrazovno-vaspitnog rada, prilagođavanju i izmeni sadržaja obrazovno-vaspitnog rada, ishoda i standarda postignuća i obogaćivanju i proširivanju sadržaja obrazovno-vaspitnog rada za dete i učenika sa izuzetnim sposobnostima.

IOP donosi pedagoški kolegijum ustanove na predlog stručnog tima za inkluzivno obrazovanje, odnosno tima za pružanje dodatne podrške detetu i učeniku, koji osim stručnog osoblja ustanove čine i roditelj/staratelj, pedagoški asistent i lični pratilac na predlog roditelja/staratelja. Ukoliko se donosi IOP 2, odnosno prilagođava i menja sadržaj obrazovno–vaspitnog rada, prethodno se pribavlja mišljenje interresorne komisije za procenu potreba za dodatnom obrazovnom, zdravstvenom i socijalnom podrškom detetu i učeniku.

Što se tiče usluge ličnog pratioca kao usluge iz oblasti socijalne zaštite, ovo pravo bliže je regulisano Zakonom o socijalnoj zaštiti. Članom 209 stav 1 tačke 2 i 3 navedenog zakona propisano je da se finansijska sredstva za dnevne usluge u zajednici i usluge podrške za samostalni život, kojima pripada i pravo na uslugu ličnog pratioca, obezbeđuju u budžetima jedinica lokalne samouprave. Jedinice lokalne samouprave biraju licenciranog pružaoca usluge socijalne zaštite u postupku javnih nabavki (član 64 stav 1) Naručilac usluge, u ovom slučaju nadležni organ jedinice lokalne samouprave, zaključuje ugovor sa odabranim pružaocem usluge socijalne zaštite.

Sam postupak za korišćenje usluge sprovodi centar za socijalni rad (član 69 stav 1). Na osnovu procene stručnih radnika centra za socijalni rad, ukoliko se proceni da postoji potreba za uslugom ličnog pratioca, korisniku se izdaje uput za korišćenje usluge (stav 2) kojim se on upućuje na korišćenje usluge kod ovlašćenog pružaoca usluge socijalne zaštite (član 70 stav 1). Uput za korišćenje usluge sadrži ime i prezime korisnika, vrstu usluge, pružaoca usluge, cenu usluge, podatke o licu koje učestvuje u plaćanju usluge i iznos učešća u plaćanju usluge, a izgled i sadržinu uputa za korišćenje usluge propisuje ministar nadležan za socijalnu zaštitu (član 71).

Zakonom je predviđeno da plaćanje usluge, u zavisnosti od socijalno-ekonomskog statusa korisnika, može biti u celosti iz sredstava korisnika (srodnika, trećeg lica), uz delimično učešće korisnika ili budžeta republike, pokrajine ili jedinice lokalne samouprave i u celosti iz budžeta državnih organa. Budući da je usluga ličnog pratioca u nadležnosti jedinica lokalne samouprave, one propisuju kriterijume na osnovu kojih se plaća ova usluga (član 72 stav 2). Zakon o socijalnoj zaštiti (član 77) predvideo je i tu mogućnost da korisnik, odnosno zakonski zastupnik korisnika neposredno odabere uslugu i pružaoca socijalne zaštite i da zaključi ugovor o korišćenju s njim. U ovom slučaju korisniku se ne izdaje uput za korišćenje usluge, a procenu potrebe korisnika za uslugom obavlja pružalac usluge.

Imajući u vidu i to da se pravo na uslugu ličnog pratioca, u širem smislu može smatrati podrškom porodici, član 9 stav 4 Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom propisuje da, osim prava definisanih ovim zakonom, opštine i gradovi mogu, ako su obezbedili sredstva, da utvrde i druga prava, veći obim prava od prava utvrđenih zakonom i povoljnije uslove za njihovo ostvarivanje.

Budući da je pravo na ličnog pratioca detetu i učeniku obuhvaćeno zakonima u vezi sa obrazovanjem i socijalnom zaštitom, bliže uslove u vezi sa obezbeđivanjem i ostvarivanjem ovog prava uređuju dva pravilnika: Pravilnik o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku i Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite. Bliži uslovi za procenu potreba za pružanjem dodatne obrazovne, zdravstvene ili socijalne podrške detetu i učeniku i sastav i način rada komisije za procenu potreba za pružanjem dodatne obrazovne, zdravstvene ili socijalne podrške detetu i učeniku (IRK) uređeni su Pravilnikom o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku.

Pravilnikom je, između ostalih vidova dodatne podrške detetu i učeniku predviđeno angažovanje pratioca za ličnu pomoć detetu radi lakšeg funkcionisanja i komunikacije sa drugima tokom ostvarivanja vaspitno-obrazovnog rada u predškolskoj ustanovi ili obrazovno-vaspitnog rada u školi, tokom celodnevne nastave ili produženog boravka, vannastavnih aktivnosti, izvođenja nastave u prirodi, izleta, ekskurzija, odmora itd. Sam postupak procene potreba deteta za pružanjem dodatne podrške takođe je uređen ovim pravilnikom.

Procena potreba vrši se po zahtevu roditelja/staratelja i po službenoj dužnosti, a pokretanju postupka prethodi stručni i savetodavni rad sa roditeljima radi pružanja potpunih informacija o oblicima dodatne podrške. Uz to, definisane su obaveze i dužnosti interresorne komisije i koordinatora komisije. Pravilnikom, međutim, nisu uređena druga važna pitanja, među kojima i postupak angažovanja ličnog pratioca detetu i učeniku. Shodno tome, lični pratioci su najčešće bili roditelji, srodnici i osobe koje su detetu bliske i koje dete poznaje, a sva druga pitanja u vezi s obavljanjem ove vrste podrške različito su rešavana od jedne do druge jedinice lokalne samouprave.

Pravilnikom o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite u okviru oblasti dnevne usluge u zajednici, uređeno je i pitanje ko može biti lični pratilac, koja je svrha njegovog angažovanja, koje su to programske aktivnosti ličnih pratilaca, kako se planiraju i realizuju njegove aktivnosti, te minimalni standardi angažovanja ličnih pratilaca. Ovim pravilnikom propisano je da navedenu uslugu pruža saradnik – lični pratilac deteta koji ima završenu obuku po akreditovanom programu za pružanje usluge ličnog pratioca, a koji ne može biti član porodičnog domaćinstva u kome živi dete, srodnik u pravoj liniji kao ni brat i sestra, odnosno brat i sestra po ocu ili majci korisnika.

Pravilnik uređuje neka prava i obaveze u pogledu angažovanja ličnog pratioca detetu i učeniku, ali ne i način obračuna naknade ličnim pratiocima. Osim toga, još uvek ne postoji akreditovani program za obuku ličnog pratioca iako Pravilnik predviđa da stručni radnik i saradnik (lični pratilac) ima završenu obuku po ovakvom programu. Pravilnik govori i o tome da je pružalac usluga (realizator programskih aktivnosti) pravno lice i da ima najmanje jednog stručnog saradnika. Lokalnim samoupravama predstoji da, ako to do sada nisu učinile, usaglase akta ili dokumente kojima je regulisano pravo na ličnog pratioca detetu i učeniku s Pravilnikom o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite.

Pravo na ličnog pratioca regulisano je odlukama samo u 7 lokalnih samouprava

Pokrajinski zaštitnik građana sproveo je istraživanje u jedinicama lokalne samouprave Vojvodine sa ciljem da ispita na koji način opštine i nadležne institucije obezbeđuju uslugu ličnog pratioca detetu i učeniku i kako prevazilaze probleme sa kojima se potencijalno susreću u praksi. Upitnik poslat lokalnim samoupravama sadrži 21 pitanje, a upućen je koordinatorima interresorne komisije, odnosno zaposlenima pri organima uprave jedinica lokalne samouprave nadležnim za obavljanje ovih poslova, imajući u vidu da je njihova dužnost i obaveza da organizuju i administriraju proces procene potreba za dodatnom podrškom detetu, kao i da vode evidenciju i čuvaju dokumentaciju o radu komisije.

Odgovore je dostavilo 35 od ukupno 45 jedinica lokalne samouprave. Pravo na ličnog pratioca detetu i učeniku u 7 lokalnih samouprava – Inđija, Kanjiža, Novi Sad, Sombor, Sremska Mitrovica, Subotica, Titel – regulisano je lokalnim odlukama o ostvarivanju prava u oblasti socijalne zaštite, a samo 6 opština imaju svoje pravilnike kojima je regulisano pružanje usluge ličnog pratioca deteta, to su Bačka Topola, Bački Petrovac, Inđija, Senta, Sremska Mitrovica i Temerin. Međutim, pravilnici se ne primenjuju u celosti. U opštinama u kojima pravo na ličnog pratioca nije regulisano lokalnim normativnim aktima, najčešće opštinsko veće ili predsednik opštine donose zaključak ili rešenje o određivanju ličnog pratioca na predlog ili zahtev interresorne komisije.

Prema dostavljenim podacima ombudsmanu, u Adi, Alibunaru, Apatinu, Vrbasu, Inđiji, Irigu, Kuli, Novoj Crnji, Pančevu, Staroj Pazovi i Subotici sistematizovani su poslovi koji podrazumevaju stručnu i administrativno-tehničku podršku interresornoj komisiji ali, uglavnom u okviru već postojećih radnih mesta. Najčešće su to rukovodioci ili zaposleni pri odeljenjima za opšte poslove i društvene delatnosti.

Opština Mali Iđoš jedina je navela da ima upražnjeno mesto koordinatora interresorne komisije. Ada, Bela Crkva, Bečej, Vrbas, Kovin, Mali Iđoš, Nova Crnja i Novi Kneževac ne obezbeđuju finansijska sredstva za potrebe angažovanja ličnog pratioca detetu i učeniku, a iz opštine Odžaci navode da finansiraju isključivo troškove putovanja za lične pratioce.

Lični pratioci su roditelji protivno propisima

Na osnovu podataka iz 35 opština, u 2013. godini podneto je ukupno 1.080 zahteva za procenu potreba deteta za pružanjem dodatne podrške, a u 2014. godini bilo je 1.326 zahteva. Roditelji su u oko 94% slučajeva podnosioci zahteva, a najviše zahteva po službenoj dužnosti podnose škole.

Potreba za angažovanjem ličnog pratioca prema proceni interresorne komisije razlikuje se od jedne do druge jedinice lokalne samouprave, a češće je ova potreba procenjena u većim opštinama i gradovima. U Novom Sadu, od 2012. godine zaključno sa 2014. godinom, komisija je procenila da postoji potreba za angažovanjem ličnog pratioca u 140 slučajeva, a angažovano je 135 pratilaca. Kao razlog zbog kojeg lični pratioci nisu angažovani u 5 slučajeva, navodi se da roditelji nisu bili zainteresovani za to.

Prema podacima iz Subotice, komisija je procenila da je usluga ličnog pratioca potrebna za 34 dece. U jednom slučaju lični pratilac nije angažovan, jer su roditelji odustali od toga. Iz Sente navode da je lični pratilac bio potreban za 20 dece i u svim slučajevima lični pratioci su roditelji.

Prema podacima iz opština Bečej, Alibunar, Pećinci, Inđija, Odžaci, Vrbas i Titel i grada Pančevo nedostatak finansijskih sredstava je razlog zbog kojeg neretko u situacijama kada komisija proceni da je potrebno angažovanje ličnog pratioca, ova usluga ipak ne bude realizovana. Što se Bečeja tiče, od oktobra 2014. godine usluga ličnih pratilaca je koliko-toliko obezbeđena.
Budući da nijednim dokumentom nije precizno utvrđeno na koji način se obračunava i isplaćuje novčana nadoknada za lične pratioce, kao ni to kakvim ugovorom se reguliše pružanje ove vrste usluge, očekivano je bilo da će jedinice lokalne samouprave na različite načine rešavati ova pitanja.

Pravilnikom o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite propisano je da pružalac usluge zaključuje ugovor o pružanju usluge. Opštine Pećinci, Novi Bečej, Kula, Titel i Bački Petrovac i gradovi Sombor i Sremska Mitrovica navode da se s ličnim pratiocima sklapa ugovor o radu na određeno vreme, s tom razlikom da, osim opštine Novi Bečej gde jedinica lokalne samouprave zaključuje ugovor sa ličnim pratiocima, u ostalim gradovima ugovor sa ličnim pratiocima zaključuju obrazovne ustanove.

Iz Bačke Topole i Rume navode da centar za socijalni rad zaključuje ugovor o delu sa ličnim pratiocima. Iz Subotice i Pančeva kažu da roditelji zaključuju ugovor sa pratiocima. Kada je reč o načinu obračunavanja i isplati novčane naknade za lične pratioce, ombudsman je izdvojio primere Novog Sada, Stare Pazove i Bačkog Petrovca zbog toga što su jedini dostavili odgovor na pitanje, dok su ostali uglavnom izveštavali o tome da se naknada obračunava po osnovu broja radnih sati.

„Cena“ ličnog pratioca

Visina naknade za rad ličnih pratilaca se razlikuje od grada do grada i kreće od 7.000 do 23.000 dinara mesečno u zavisnosti od broja ostvarenih sati rada. Opštine Senta, Irig i Odžaci izdvajaju isključivo sredstva za isplatu i regresiranje putnih troškova ličnih pratilaca.
Postupak izbora i angažovanja ličnog pratioca takođe se razlikuje od jedne do druge jedinice lokalne samouprave.

U Novom Sadu lični pratilac može da se angažuje na predlog roditelja, u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, po preporuci, a u pojedinim slučajevima lični pratioci detetu su njegovi roditelji, koji, u tom slučaju, nemaju pravo na naknadu. Opština Apatin još od 2004. godine sa svršenim studentima višeg i visokog obrazovanja sklapa ugovore o volonterskom radu radi sticanja radnog iskustva kao ličnih pratilaca.

U Somboru škola raspisuje konkurs u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje. Škola poziva zainteresovane na intervju kojem prisustvuju i roditelji, a kandidat donosi psihološku procenu koja se obavlja u Nacionalnoj službi. Roditelj svojim potpisom daje pisanu saglasnost za angažman konkretnog kandidata za ličnog pratioca.

U Rumi nema raspisivanja konkursa, već Centar za socijalni rad neposredno angažuje ličnog pratioca. Uspostavlja se kontakt deteta sa ličnim pratiocem koji prolazi i odgovarajuću edukaciju (trening). U Sremskoj Mitrovici nakon zajedničkog mišljenja interresorne komisije, u kojem se predlaže angažovanje ličnog pratioca i obrazovno-vaspitnom ustanovom, a uz konsultaciju gradske uprave za obrazovanje i roditelja, angažuje se lični pratilac.

U pojedinim slučajevima roditelj predlaže ličnog pratioca. U Subotici postupak angažovanja i izbora ličnog pratioca sprovodi roditelj itd. Jedinice lokalne samouprave koje su navele da se prilikom izbora ličnog pratioca vodi računa o stepenu i vrsti njegove stručne spreme su Apatin, Bačka Topola, Pećinci, Beočin, Novi Bečej, Temerin, Kula, Sombor, Sremska Mitrovica, Titel, Stara Pazova i Bački Petrovac.

Pratioci i sa osnovnom školom i sa fakultetom

U Apatinu je najviše svršenih studenata sa Pedagoškog fakulteta u Somboru, ali ima i diplomiranih psihologa i sociologa, u Bačkoj Topoli se angažuju ljudi sa višom stručnom spremom (vaspitači), u Pećincima sa visokom stručnom spremom (defektolog i učitelj), u Somboru osobe najčešće s četvrtim stepenom stručne spreme (prednost ima medicinska struka, ali ima i kandidata sa trećim stepenom i sedmim stepenom stručne spreme), u Beočinu je prihvatljiva srednja stručna sprema, u Novom Bečeju visoka, u Temerinu traže ljude iz medicinske ili obrazovne struke, u Kuli profesore razredne nastave, vaspitače, stručne saradnike, u Sremskoj Mitrovici osobe sa srednjom stručnom spremom, u Titelu medicinske tehničare, vaspitače, strukovne vaspitače pedagoške struke, defektologe, u Staroj Pazovi je prihvatljiv šesti i sedmi stepen stručne spreme (završene studije pedagogije, visoka škola za obrazovanje vaspitača, učiteljski fakultet, fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju i slična usmerenja), itd. U Bečeju su pak – mada u istraživanju ombudsmana nema podataka o tome kakav profil se traži u Bečeju, naime, prvi put su u Bečeju angažovani lični pratioci u oktobru 2014. godine – 2015. godine angažovani ljudi sa osnovnom stručnom spremom.

Ombudsman konstatuje da lični pratioci najčešće nisu obučeni za pružanje ove usluge. Jedino opština Ruma navodi da školski tim sa psihološkinjom koja je edukovana za rad sa decom sa smetnjama u razvoju obavlja obuku koja traje od tri do osam dana, a u opštini Titel obuku sprovodi stručni tim škole u skladu sa potrebama svakog deteta. Polovina broja jedinica lokalne samouprave koje su dostavile podatke ombudmsanu – Opovo, Irig, Nova Crnja, Bečej, Alibunar, Sombor, Čoka, Bela Crkva, Beočin, Novi Bečej, Odžaci, Kula, Pančevo, Novi Sad, Titel, Stara Pazova, Bački Petrovac – navodi da ima slučajeva da su roditelji ili srodnici lični pratioci detetu.

Opštine Kula, Stara Pazova, Bački Petrovac i Nova Crnja, te grad Sombor roditeljima koji su lični pratioci detetu isplaćuju novčanu naknadu kao i drugim ličnim pratiocima. Iz opštine Beočin navode da neki roditelji dobijaju novčanu naknadu, a da se drugima isplaćuju isključivo putni troškovi. Opštine Opovo, Irig, Odžaci, Apatin i Ruma isplaćuju roditeljima samo putne troškove.

Razlozi zbog kojih se, između ostalog, u većem broju jedinica lokalne samouprave roditelji angažuju kao lični pratioci dece su sledeći: opštine ne obezbeđuje potrebne uslove za angažovanje ličnih pratilaca (Pančevo, Titel), procena interresorne komisije je da je u nekim slučajevima u najboljem interesu deteta da se zbog postojanja smetnji u razvoju ili specifične situacije angažuje osoba koju dete poznaje (Stara Pazova, Bački Petrovac, Sombor), da roditelji najbolje poznaju potrebe i ponašanje deteta, te da se dete bolje i sigurnije oseća uz roditelje (Kula, Beočin, Alibunar).

Rezultati istraživanja, međutim, ukazuju na to da jedinice lokalne samouprave ne prepoznaju pružaoce usluga u smislu u kojem to propisuje zakon, te kao pružaoce usluge ličnog pratioca navode nezaposlene roditelje, braću i sestre, svršene studente pedagoškog ili učiteljskog fakulteta, fizioterapeute, medicinske tehničare, ali i osobe različitih struka koje nemaju nikakve veze sa zdravstvom ili obrazovanjem.

Rad ličnih pratilaca prati se uglavnom jedanput ili dvaput godišnje, ali i u ovom slučaju postoje razlike od jedne do druge jedinice lokalne samouprave u pogledu toga ko i na koji način prati rad ličnih pratilaca. U Subotici ističu da lični pratilac svakog meseca podnosi izveštaj o radu, u Bačkoj Topoli navode da roditelji imaju obavezu da sačinjavaju mesečni izveštaj o angažovanju ličnog pratioca, u Somboru obrazovne ustanove koje angažuju lične pratioce, organizuju i praćenje njihovog rada kroz redovne evaluacije itd.

Ombudsman je izdvojio zapažanja koordinatora interresornih komisija iz raznih opština u vezi sa angažovanjem ličnih pratilaca: nema akreditovanih programa za obuku ličnih pratilaca; do sada, u svim slučajevima, lični pratioci bili su roditelji, odnosno nije bilo potrebe za angažovanjem drugih ličnih pratilaca deci, u slučaju da se pojavi potreba za time, pratioci bi bili angažovani putem ugovora; kao lični pratioci dece angažovani su roditelji što dodatno otežava tim ljudima da se zaposle jer moraju biti uz decu, i u prepodnevnim satima; niska mesečna novčana naknada prouzrokuje nezainteresovanost za sticanje svojstva ličnog pratioca; nije usvojen pravilnik, nema finansijskih sredstava; nije tačno definisano pravnim aktom ko postavlja ličnog pratioca i koji su kriterijumi za pratioca, kao i naknada za pratioca i ko ga plaća; na osnovu dosadašnjih iskustava zapaža se da je umnogome angažman ličnih pratilaca olakšao učenicima sa smetnjama u razvoju adekvatnije i lakše uključivanje u zajednicu, vršnjačku grupu i školu, ali je takođe uočeno da ima slučajeva kada je neophodnije da neki učenik ima obezbeđenu podršku pedagoškog asistenta, za koga još uvek ministarstvo nije utvrdilo standarde i kompetencije koje bi bile potrebne za rad, pa su lični pratioci često, naravno neformalno, neka vrsta kombinacije ličnog pratioca učenika i pedagoškog asistenta itd.

Osnovni problemi: nedostatak novca i nedorečenost u propisima

U ovom trenutku izbor odgovarajućeg pratioca svodi se na improvizaciju, odnosno samosnalaženje roditelja. Drugi problem je odsustvo savetodavne podrške roditelju u smislu njegovog osnaživanja za prihvatanje potpunijeg, specijalnog školovanja za decu sa težim smetnjama u razvoju. Problem je i nepostojanje akreditovanog programa za obuku ličnog pratioca i nepostojanje organizacije koja bi obavljala kontrolu nad radom ličnih pratilaca. Lični pratioci preporučuju se za decu i učenike sa težim smetnjama u razvoju i invaliditetom, cerebralnom paralizom, mešovitim poremećajima u razvoju i slično, a u konsultacijama sa roditeljima. Samo u retkim slučajevima preporuka komisije je da ulogu ličnog pratioca obavlja roditelj.

Ombudsman smatra da je problem nepostojanje zakonskog okvira koji bi bliže uredio ulogu i klasifikaciju ličnog pratioca, jer određene smetnje u razvoju traže i određenu stručnost. Pojedinim odredbama kao što je Uredba o budžetskom finansiranju od 2014. godine, ustanovama se ograničava broj zaposlenih po ugovoru o delu do 30%, pa ustanove nisu u mogućnosti da angažuju lične pratioce za učenike sa smetnjama u razvoju. U praksi imamo problem da u pojedinim školama učenik teško dobije podršku jer se škola odluči da angažuje neko drugo lice za kojim postoje veće potrebe (vozač kombija, stručni radnik i slično) nego za ličnim pratiocem, piše u istraživanju ombudsmana.

„Imajući u vidu rezultate istraživanja, Pokrajinski zaštitnik građana potvrdio je polaznu pretpostavku da postoje značajni problemi i teškoće u primeni i ostvarivanju prava na dodatnu podršku detetu i učeniku u pogledu angažovanja ličnog pratioca.
Dva osnovna problema, iz kojih proizlaze i druge teškoće, jesu nedostatak finansijskih sredstava i nedorečenost u propisima. Pravilnik o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku i Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite uređuju određene segmente u vezi sa postupcima utvrđivanja potrebe za dodatnom podrškom i angažovanjem ličnih pratilaca.

Ono što nije definisano ovim dokumentima, prepušteno je snalaženju, kreativnosti, organizovanosti i mogućnostima jedinica lokalne samouprave. Istovremeno, samo sedam jedinica lokalne samouprave donelo je lokalne odluke u okviru kojih je, između ostalog, regulisano i pravo na ličnog pratioca detetu i učeniku, a samo šest jedinica je donelo posebne pravilnike kojim je bliže uredila isključivo pitanje angažovanja ličnih pratilaca i uskladila ih sa pravilnicima ministarstava. Na osnovu rezultata istraživanja, Pokrajinski zaštitnik građana procenio je da stručnjaci i institucije u jedinicama lokalne samouprave pravo na ličnog pratioca pretežno razmatraju sa stanovišta obrazovanja, a ne kao vid socijalne usluge kako je to propisao zakonodavac.

Uočeno je da pojedina lica koja učestvuju u neposrednoj primeni propisa u ovoj oblasti, ne razlikuju ulogu ličnog pratioca od uloge pedagoškog asistenta, a ugovore sa ličnim pratiocima češće zaključuju obrazovne ustanove iako je zakonom propisano da ugovor o plaćanju usluge sa obveznicima zaključuje ustanova socijalne zaštite, odnosno ovlašćeni pružalac usluga (ukoliko se usluga realizuje uputom centra za socijalni rad) ili neposredno korisnik (njegov zakonski zastupnik) i izabrani pružalac usluge socijalne zaštite.

Prema mišljenju Pokrajinskog zaštitnika građana, ključni problemi za kvalitetno i adekvatno obezbeđivanje usluge ličnog pratioca su sledeći: odsustvo planiranja i nedostatak finansijskih sredstava u budžetima jedinica lokalne samouprave za realizaciju usluge ličnog pratioca; najčešće nepostojanje lokalnih normativnih akata kojima je bliže uređeno pravo na ličnog pratioca detetu i učeniku; neusaglašenost lokalnih normativnih akata kojima je obuhvaćeno i pravo na ličnog pratioca sa pravilnicima nadležnih ministarstava; jedinice lokalne samouprave na svojim teritorijama nemaju ili nisu uspostavile saradnju sa pružaocima usluga socijalne zaštite, tj. organizacijama civilnog društva koje bi mogle da obezbeđuju uslugu ličnog pratioca, kao ni svim ustanovama i organima na lokalnim nivou razvijajući javno-privatno partnerstvo“.

Ombudsman smatra da su problemi na nivou države da još uvek ne postoji akreditovani program obuke ličnih pratilaca; nije propisan način na koji se obračunava iznos novčane naknade ličnim pratiocima; nisu propisani uslovi koje treba da ispunjava lični pratilac (stručna sprema, obrazovanje, lične karakteristike); nije propisano ko i na koji način prati rad ličnih pratilaca.

„Imajući u vidu zaključak i ključne probleme navedene u ovom tekstu, Pokrajinski zaštitnik građana predlaže jedinicama lokalne samouprave u Vojvodini da u najkraćem roku donesu i/ili izmene lokalne normativne akte u cilju obezbeđivanja usluge ličnog pratioca detetu i učeniku i da ih usaglase sa pravilnicima nadležnih ministarstava; da isplaniraju i obezbede novčana sredstva za finansiranje usluge ličnog pratioca; da uspostave saradnju sa lokalnim organizacijama civilnog društva i drugim pružaocima usluga socijalne zaštite koji bi pružali uslugu ličnog pratioca“, navodi se u istraživanju pokrajinskog ombudsmana iz 2014. godine.

R.M.

„Mi roditelji možemo najviše pomoći našoj deci“

Naša ćerka Nataša ima cerebralnu paralizu kao posledicu usled nedostatka kiseonika posle porođaja u 32. nedelji trudnoće. Nataša za mesec dana puni šest godina, ne hoda, priča veoma nerazgovetno, otežano izgovara usnene, zubne i prednjonepčane suglasnike, sve skoro slično zvuči. Međutim, kada vam se uho navikne na njen način komunikacije, shvatite da imate jednog malog huncuta za sagovornika. Ide u vrtić „Crvenkapa“ u Futogu od prošlog septembra. Koristi usluge servisa ŠOSO „Milan Petrović“, u Novom Sadu u okviru kojeg ima logopeda i defektologa dva puta nedeljno od po 45 minuta.

Da bi učestvovala u svim aktivnostima u vrtiću ima pomoć ličnog pratioca, jedne divne devojke koja uskoro diplomira na Medicinskom fakultetu, biće defektolog. Pre dve godine kada smo prvi put konkurisali za vrtić u Futogu, kako mi to roditelji kažemo, „redovan“ vrtić, bili smo odbijeni. Tada nismo znali da postoji interresorna komisija, čemu ona služi, niti smo znali da naše dete ima prioritet prilikom upisa. Čuli smo da bismo trebali biti primljeni, ali nismo… Nismo se nešto previše ni trudili da saznamo zbog čega nismo primljeni, išla je tad u vrtić „Milan Petrović“. Nismo mi imali nikakve zamerke tokom njenog boravka tamo. Tokom boravka u vrtiću za decu sa smetnjama u razvoju, ona je napredovala.

Socijalizacija joj je bila bolja, rađena su dva IOP-a po kojem sam ja tačno videla baš taj napredak o kojem sam i pričala sa njenim defektologom tokom individualnog razgovora. Vodili smo je u vrtić i gradskim autobusom i automobilom, nije to baš tako ni blizu. Vremenom smo shvatili da usvaja brzo oponašajući drugu decu i da bi joj u okruženju drugara koji nemaju smetnje u razvoju bilo korisno i pomoglo bi joj u psihomotornom razvoju. Kada smo čuli za interresornu komisiju, otišli smo, tražili usluge ličnog pratioca u slučaju da krenemo u neki od vrtića u Futogu, tražili smo servisnu podršku u vidu logopedskih i defektoloških tretmana, hipoterapiju i bazen…

Posle godinu dana smo dobili rešenje u kom nam se sve odobrava. U međuvremenu smo primljeni i u vrtić u Futogu, trebalo je naći ličnog pratioca. Imala sam strah da će to biti teži deo posla. Nisam imala predstavu odakle da krenem. Probala sam preko društvenih mreža… Videla sam da tako i drugi roditelji rade. Javila nam se devojka koja završava defektološki fakultet u Novom Sadu. Dogovor je pao. Imala sam strah i od prihvatanja, od strane vaspitačice, drugara, roditelja drugara. Natašu smo upisali u poludnevni boravak a on je u Futogu u popodnevnim satima, tako da nam je i to odgovaralo jer je pre podne mogla da ide kod logopeda i defektologa, na jahanje, na bazen, da terapeut radi fizikalne vežbe kod kuće… Sve je to prošlo odlično.

Nataša je prihvaćena u grupi, vaspitačica se trudila da se sve aktivnosti prilagode i njoj, asistentkinja je pomagala da Nataša učestvuje u svim dešavanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Drugari su je pozivali na rođendane i odazvali se na njen peti rođendan! Nataša je u vrtiću jedno zadovoljno i voljeno dete. Vrtić joj puno znači. Fond reči joj se povećao. Više se igrala igara imitacije. Naučila je nekoliko pesmica. Fina motorika je i dalje loša ali rađe boji i uvek hoće da pravi nešto od papira i lepka. Vremenom je skinula i pelene. Više se trudi da se sama hrani i da sama pije vodu i sok bez naše asistencije. Nije rađen nijednom IOP, bar mene niko nije obavestio, niti pozvao na razgovor. Pričalo se nešto na tu temu na početku ali posle ne. 

Prošle godine po rešenju interresorne komisije Nataša je imala logopeda i defektologa pri inkluzivnom servisu samo jednom nedeljno od 45 minuta. To je nedovoljno. Bili smo prinuđeni da logopeda plaćamo privatno. Čas od pola sata je 1.000 dinara. Jahanje i bazen koji su nam pismeno dodeljeni od iste komisije nismo mogli nigde da ostvarimo, jer kada smo krenuli sa pitanjima gde i kako, svi su slegali ramenima, da to gradska uprava „ne finansira“ da smo mi prvi koji to tražimo i da ne znaju na koji način bismo to mogli da ostvarimo… Nastavili smo privatno i to…

Cena polusatnog jahanja je 1.300 dinara, a za bazen karta košta 500 dinara. Lični pratilac nam je bila iz Futoga jedno vreme, međutim, pred kraj školske godine ona je diplomirala i ubrzo našla „pravi“ posao, pa smo morali da tražimo drugog pratioca. Preporučila nam je njenu koleginicu sa fakulteta i ovaj put smo opet imali sreće sa asistentom. Međutim, ovaj put devojka je u Novom Sadu pa smo joj mesečnu kartu plaćali.

Od skoro, karta za lične pratioce se može izraditi na godišnjem nivou, mada i dalje nije jasno ko to finansira. Mi smo našem asistentu izradili 7. oktobra 2015. godine, košta 2.025 dinara i važiće do februara meseca, a onda se izrađuje druga godišnja karta. U gradskoj upravi su rekli da to treba da izradi i finansira vrtić, mada naš vrtić nije obavešten o tome…

Navodno je karta mogla biti na sličan način finansirana i do sada, ali nije važila ako dete nije uz pratioca. Kada smo postavljali pitanje o plaćenim putnim troškovima prošle godine, takođe su nas samo upućivali od vrata do vrata, da bismo na kraju mi plaćali. Ovog puta mi opet ne znamo ko je tačno zadužen za finansiranje putnih troškova ličnog pratioca, ali smo mi platili tu kartu do februara, računam dobro je i tako, jer toliko nas je inače koštala mesečna karta, pa je tu razliku novca bolje dati pratiocu nego JGSP-u.

Ove godine Nataša je predškolac. Nemojte me pitati da li će sledeće godine ići u školu i koja će to škola biti. Psihološkinja je na pregledu rekla da će to odlučiti interresorna komisija. Neće, jer po mojim saznanjima niko to ne može da odluči nego mi roditelji. Neću biti subjektivna, videću dokle ćemo dogurati. To što joj fina motorika nije sjajna i što ne priča najbolje, ne znači da je po automatizmu sprečena da pamti, čuje i nauči. Ima smetnje i te smetnje joj otežavaju da ispuni potrebe koje svi imamo. Uz prave ljude kao podršku ona može mnogo da nauči.

Od ove godine imamo i novu vaspitačicu. I toga sam se uplašila, međutim, vidim da nas zasad srećna zvezda prati jer je i ona otvorena i spremna za saradnju. Veoma je važno imati tim koji u startu nije ispred zadatka stavio gomilu prepreka, predrasuda i razloga zašto nešto ne može, nego je prionuo na rešavanje i na omogućavanje da Nale bude ravnopravni član njihove predškolske grupe. Učestvovala je i na krosu, gurao je drugar kojem, kako on kaže, „nije važno koji će biti, važno je učestvovati“.

Uvek bude i nekog kome smeta, pa je izvesni nastavnik fizičkog primetio da će „smetati“ ostalima, ali je Nale trku završila uz druga Đoleta. Niko nije nikom smetao. Svi su bili srećni!
Da bi dete sa cerebralnom paralizom napredovalo potrebna je kontinuirana fizikalna terapija, a zatim defektološki i logopedski tretmani.

Mi odavno ne koristimo fizikalnu terapiju pri Dečjoj bolnici u Novom Sadu, jer smo još dok je bila mala shvatili da je to gubljenje vremena. Nismo bili zadovoljni pristupom terapeuta a jednom kada vidite kako se radi Vojta kod Gavre, ne možete da trpite improvizaciju. Međutim, ni ta Vojta nije da se radi u nedogled. Nema inovacija u Dečjoj bolnici, a radna terapija se radi u prostoriji gde stalno neko ometa, ulazi i izlazi, dete nije koncentrisano, postaje i nervozno… Kada smo imali hidroterapiju, dešavalo se da zbog nečeg nema tople vode?! Uglavnom, putovali smo na relaciji Futog-Novi Sad sa malim bolešljivim detetom u gradskom autobusu i shvatili da gubimo dragoceno vreme. Terapeuti koji dolaze kući su skupi, oko 10 evra je jednosatno vežbanje.

Therasuit metoda u Novom Sadu je 1.200 evra, jeste skupo, ali vredi. U tamošnjem centru možete naučiti Cuevas Medek metodu, metodu po Masgutovoj, neurofidbek metodu, nešto će već dati rezultate u radu sa detetom. Ono što smo mi za ovih šest godina naučili da jedan metod nikada nije dovoljan. Daje rezultate do određene tačke ali posle toga je jednostavno potrebno nešto menjati. Hipoterapija je odlična. Nataša je ubrzo posle učestalog jahanja i plivanja počela da puzi, nepravilno, ali hej, to je napredak, mnogi tvrde da ako dete puzi ima nade za prohodavanje… O ceni jahanja i plivanja sam vam već rekla…

I mi kao i većina roditelja u jednom momentu smo morali da prosimo. Iscrpiš svu kreditnu sposobnost. Poznajem jednog privatnog veterinara koji svojim zaposlenima i volonterima uplati seminare u inostranstvu i zemlji da bi se edukovali. Ako to može jedan mali preduzetnik, strašno je da država i zdravstvo ne rade ništa po tom pitanju. Učaurili su se u znanju koje su stekli na fakultetu i kao da je tu vreme stalo za njih. O suplementima smo mi roditelji učili našeg neurologa.

U današnje vreme je mnogo lakše naučiti nešto jer je puno informacija dostupno putem interneta i tako skupljajući iskustva i motivisani, mi roditelji možemo najviše pomoći našoj deci. Stručnjacima u zdravstvu nedostaje entuzijazma i znanja. Većina doktora služi samo da beleži stanje, upisuju u svoje izveštaje dokle se doguralo i daju savete šta bi se dalje trebalo raditi (što opet uglavnom podrazumeva neke zahvate koji nisu obezbeđeni iz sredstava socijalne zaštite).

Tako smo operisani i u Tuli, u Rusiji, radili smo etapnu fibrotomiju po Ulzibatu. Odlična metoda. Nataši su posle nje spuštene pete kada se postavi na noge, i rezultati su još vidljivi i sada, posle godinu dana. Operaciju je potrebno ponavljati s vremena na vreme, jer kako deca rastu mišići se ponovo skraćuju i otežavaju hodanje, sedenje, puzanje… Cena je 2.250 evra ako idete u Rusiju sa svim putnim troškovima, letom, smeštajem, a skuplje ako idete u Ćupriju…

Mogla bih da vam još pišem o cenama lečenja, ali ako imate dete sa smetnjama u razvoju obavezno morate da probate još jednu metodu a to je (ako nema) da mu poklonite jednog brata ili sestru. Zagarantovano još manje sna, ali zato više nasmejanih sati!

Natašina i Sretenova mama Biljana Minić, Futog

Inkluzivno ili integrativno obrazovanje?!

Kad bi me neko pitao da mu ukratko objasnim na čega sve ima pravo u obrazovanju ako ima dete sa invaliditetom, bilo bi mi jako teško objasniti ukratko. Ali sve je to zakonski regulisano Pravilnikom o dodatnoj podršci kojim se reguliše rad interresorne komisije. To je prva stanica kojoj se treba obratiti. A ko se sve može obratiti? Najpre roditelj, što je najčešće, a onda i obrazovna ustanova ili pedijatar (ali uz obaveznu saglasnost roditelja).

Ja sam naterala da to uradi obrazovna ustanova (uz moju saglasnost) jer onda za svaku nepravilnost se obraćam prosvetnoj inspekciji ja kao roditelj, a ustanova je dužna da sprovede jer ako se obratim kao roditelj, onda se obično ne zna ni gde ni šta i pre će se nešto uraditi kad postoji neka nepravilnost ako se obrati direktor obrazovne ustanove nego ja kao roditelj.

Kome se predaje zahtev za interresornu komisiju i da li postoji poseban obrazac za njega? Da, postoji. Može se naći na internetu ili se roditelj može obratiti koordinatoru interresorne komisije. E sad… često u nekoj opštini ni ne znaju ko je taj koordinator jer ga ni nema, a opština je dužna da ga ima. Tada taj zahtev treba predati preporučeno sa povratnicom na ime koordinatora, a ako ne odgovore u zakonskom roku, onda sledi, naravno, ombudsman, pa mediji, pa i tužba ako treba. Često se dešava i da interresorna komisija ne radi. Tako je bilo u Novom Sadu 2013. godine, ali je uz pritisak najviše roditelja, zatim medija ipak proradila jer bih tad verovatno ja kao roditelj tužila Gradsku upravu zbog toga, ali ipak nisam jer su krenuli da rade i tada su u Novom Sadu umesto jedne oformljene čak tri interresorne, mada je i to nedovoljno.

Koliki je zakonski rok da interresorna komisija napiše mišljenje? 45 dana. A pre toga vas moraju zvati i uraditi procenu deteta i šta mu je potrebno iz tri resora: zdravstva, obrazovanja i socijalne zaštite. Gde interresorna komisija treba da radi procenu? U detetovom prirodnom okruženju, što znači da treba da dođe u školu, vrtić, bar što se tiče obrazovanja, a ne da se dete posmatra van svog okruženja.

Obrazovanje

Šta bi trebalo da uradi obrazovna ustanova pre interresorne komisije i posle? Da oformi tim za dodatnu podršku i da taj tim stalno prati dete. Trebalo bi da se sastane tim za dodatnu podršku na čelu koga je stručni saradnik – psiholog. U praksi često tih timova nema i roditelj je prepušten sam sebi, kao i vaspitač ili učitelj. Jako je važno da postoji tim za dodatnu podršku. U taj tim su uključene sve osobe koje rade sa detetom i mogu biti psiholog, pedagog, logoped, defektolog, vaspitač ili učitelj, naravno roditelj i lični pratilac i – ili pedagoški asistent, a na zahtev roditelja može da bude uključena i osoba van obrazovne ustanove.

Sve je češća situacija da za takvu osobu roditelji zovu predstavnike raznih nevladinih organizacija i advokate, jer tu postoji gomila zakona i pravilnika koji se ne poštuju. Konkretno za moje dete neću dozvoliti da se taj tim sastane jer nema u njemu pedagoškog asistenta, pa ću tražiti pismeno od vrtića da se povodom toga obrati prosvetnoj inspekciji, Upravi za obrazovanje, Školskoj upravi i nadležnom ministarstvu, jer ako se ja budem obraćala, podneću tužbu da nisam bila pozvana na sastanak tog tima kao roditelj ili da je sastanak tima održan bez mene i bez pedagoškog asistenta, što je suprotno Pravilniku o bližim uputstvima za utvrđivanje prava na individualni obrazovni plan, član 8. 

Šta je IOP?

IOP ili individualni obrazovni plan je dokument koji je određen Pravilnikom o bližim uputstvima za utvrđivanje prava na individualni obrazovni plan. Pre toga je po pravilu potrebno napraviti mere individualizacije (to radi nastavnik, učitelj, vaspitač…) i pedagoški profil (roditelj učestvuje u izradi pedagoškog profila) u kome se naglašavaju detetove pozitivne i jake strane. Kakve vrste IOP-a postoje? IOP 1, IOP 2, IOP 3.

IOP 1 je namenjen deci kod koje je potrebno prilagoditi nastavu na način koji detetu odgovara. Tu se ne menja plan i program za predmete i nije potrebna saglasnost interresorne komisije. Npr. ako učenik sporije piše, treba da mu se smanji broj zadataka na kontrolnom ili dozvoli da ostane duže ili da odgovara samo usmeno. IOP 1 se pravi uz saglasnost roditelja.
IOP 2 je namenjen deci koja ne mogu da savladaju osnovni nivo za neki predmet. Za svaki predmet postoje tri nivoa: osnovni, srednji, napredni. Ako učenik ne može da savlada osnovni nivo, pristupa se izradi IOP 2 uz obaveznu saglasnost roditelja. Za IOP 2 je neophodno mišljenje interresorne komisije.

IOP 3 je obogaćeni IOP koji je namenjen talentovanoj, to jest nadarenoj deci za neki predmet. Meni je krivo što se nikad kad se spomene inkluzivno obrazovanje ne podrazumeva IOP 3 i deca kojoj je potreban takav IOP. Nije inkluzija samo obrazovanje koje uključuje decu koja se još uvek zvanično deklarišu kao „deca sa smetnjama u razvoju“, već inkluzivno obrazovanje treba da znači potpuno uključivanje svih. Često su i nadarena deca isključena i omalovažavana zbog svojih talenata.

Lični pratioci i pedagoški asistenti

Šta kaže zakon? Lični pratilac deteta je usluga iz domena socijalne zaštite i lični pratilac je fizička, tehnička podrška za dete. Ista takva usluga, ali namenjena odraslim osobama je personalni asistent. Rad i postojanje ove usluge socijalne zaštite je regulisan Pravilnikom o minimalnim standardima usluga iz socijalne zaštite. U njemu piše da lični pratilac ne može biti član domaćinstva, kao ni brat ili sestra po majci ili ocu.

Tako, primera radi, detetu koje ima isključivo teškoće prilikom kretanja treba lični pratilac, a ne pedagoški asistent.
Pedagoški asistent je usluga iz domena obrazovanja i namenjen je deci iz društveno-osetljivih grupa. Postoji i pravilnik o programu obuke za pedagoškog asistenta. Tako detetu koje ima problema sa praćenjem plana i programa za određeni predmet treba pedagoški asistent.

Šta se dešava u praksi? Što se pedagoških asistenata tiče, ima ih svega 181 u celoj Srbiji i pedagoški asistenti su uglavnom namenjeni deci romske nacionalnosti, mada po zakonu treba da su namenjeni deci iz društveno-osetljivih grupa na osnovu mišljenja interresorne komisije. Tako je česta praksa da posao pedagoških asistenata zapravo rade lični pratioci.

U vezi sa uslugom ličnih pratilaca treba reći da u praksi roditelj treba da bude srećan kad ga dobije s obzirom na to da je pedagoški asistent još uvek samo misaona imenica. Kao i pedagoški asistent, i lični pratilac mora da prođe obuku. Obuka često izostaje za lične pratioce. Lični pratioci često nemaju prijavu, ni plaćene doprinose, ne zna se kakav ugovor o radu imaju…

I tako roditelj kad njegovom detetu interresorna komisija predvidi ličnog pratioca (ako predvidi uopšte!) ide na ulicu, na internet i svuda ga traži… A i ako ga nađe, ta osoba ode čim nađe bolji posao jer se plaća veoma malo. Najviše do 15.000 dinara mesečno, a obično ga roditelj još doplati toliko koliko ga plaća Centar za socijalni rad, to jest lokalna samouprava. I šta onda bude? Roditelji umesto ličnih pratilaca i pedagoških asistenata sede u klupama u školi, jer eto, nema ih… A ja to neću da radim i tačka. Boriću se za svoj posao i da ga imam. 

Servisna podrška specijalne škole

Primenom inkluzivnog obrazovanja specijalne škole više nisu samo škole, već i resursni centri. Tako specijalne škole moraju dati svoje resurse svakom detetu na osnovu mišljenja interresorne komisije bez obzira na to da li je dete upisano u specijalnu školu ili ne. Logoped i defektolog su podrška koja se takođe može dobiti na osnovu mišljenja interresorne komisije, a učestalost te podrške određuje tim za dodatnu podršku.

Tako moja Dragana ima dva časa nedeljno individualni tretman logopeda i isto toliko reedukatora psihomotorike u vrtiću. Kad krenemo u školu, tad ću se boriti da bude u produženom boravku. Prostor za dodatnu podršku obezbeđuje ustanova koju dete pohađa, a samo u izuzetnim slučajevima je to specijalna škola. Ovo je regulisano Stručnim uputstvom od Ministarstva prosvete o načinu pružanja dodatne podrške i nije ga loše pročitati kako bi se roditelji informisali o svemu. Ja sam protiv ukidanja specijalnih škola, već smatram da se one postepeno treba da se pretvore u resursne centre za svu decu.

U rad sa decom može da se uključi i privatan sektor kao podrška i to je dobro. Na taj način se dobija veći kvalitet servisne usluge na osnovu mišljenja interresorne komisije po nižim cenama.

Da li imamo inkluzivno ili integrativno obrazovanje?

U zakonima piše da je inkluzivno, ali je u praksi još uvek integrativno s obzirom na to da izostaje dodatna podrška koja je uglavnom mrtvo slovo na papiru i jer vlada opšti haos i neprimenjivanje zakona i pravilnika, što zbog neznanja, što zbog nerada ili neizdvajanja sredstava iz budžeta, ili nekih ličnih ili političkih interesa… Planiram da tužim Ministarstvo prosvete zato što moja ćerka Dragana ima pravo na pedagoškog asistenta na osnovu mišljenja interresorne komisije, ali ga nema u praksi uz obrazloženje da ne može biti dodeljen jednom detetu?!

Pa kako se to onda inkluzija sprovodi? Svi samo klimaju glavom potvrdno i niko ništa ne sme nikom da kaže. Roditelji su tu po meni najveća snaga i treba najviše da se bore za inkluziju jer se za to neće niko osim njih samih izboriti. Takođe je strašno to što se na inkluziju gleda kao na trošak, a ne kao ulaganje i što se sredstva uglavnom troše iz resora socijale, a ne iz obrazovanja.

Pa da li moje dete treba da bude jednog dana obrazovano koliko-toliko ili socijalni slučaj, zatvoreno u nekom dnevnom boravku?! Ja ću se boriti za svoje dete po cenu svega, jer mi je dete najvažnije na svetu, ali to očekujem i od drugih mama i tata. Zato roditelji, stvarajte udruženja, čitajte zakone, pravilnike, pišite žalbe zaštitnicima građana i poverenicima za zaštitu ravnopravnosti, inspektorima, mašite im zakonima, presudama, obraćajte se medijima, jer ako se vi kao roditelj ne izborite za svoje dete, država vaše dete neće ni pogledati.

Marija Protić, Bečejka koja živi u Novom Sadu

Kafkin „Proces“ i asistenti

Objavljujemo odgovor Ministarstva prosvete udruženju „Klackalica“ iz Novog Sada o mogućnostima angažovanja pedagoških asistenata.
Predstavnicima „Klackalice“ nije jasno gde piše u zakonu da pedagoški asistent ne može biti namenjen jednom detetu i zašto se dodeljuje isključivo deci romske nacionalnosti, a ne bilo kom detetu koji po mišljenju interresorne komisije treba da ima pedagoškog asistenta.

„Poštovani,
Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja uputili ste zahtev broj 601-00-00179/2015-06, a koji se odnosi na obezbeđivanje podrške u nastavi koju pruža pedagoški asistent za područje grada Novog Sada.
Pravilnik o kriterijumima i standardima za finansiranje ustanove koja obavlja delatnost osnovnog obrazovanja i vaspitanja u članu 17 predviđa da škola koja obrazuje učenike kojima je potrebna dodatna podrška ima pravo na pedagoškog asistenta, uz saglasnost Ministarstva, u skladu sa zakonom.

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja u članu 117, stav 3 kaže da pedagoški asistent pruža pomoć i dodatnu podršku deci i učenicima, u skladu sa njihovim potrebama i pomoć nastavnicima, vaspitačima i stručnim saradnicima u cilju unapređivanja njihovog rada sa decom i učenicima kojima je potrebna dodatna obrazovna podrška. U svom radu ostvaruje saradnju sa roditeljima, odnosno starateljima, a zajedno sa direktorom sarađuje i sa nadležnim ustanovama, organizacijama, udruženjima i jedinicom lokalne samouprave. Dakle, pedagoški asistent se ne dodeljuje na ime pojedinačne dece, već obrazovno-vaspitnoj ustanovi za grupu dece.

U proteklom periodu pedagoški asistenti su radili isključivo sa decom romske nacionalnosti. Zakonom je stvorena mogućnost da pedagoški asistenti pružaju dodatnu podršku i deci i učenicima iz drugih osetljivih grupa. U planu je izrada novog Pravilnika o pedagoškoj asistenciji kojim će se regulisati preciznije uslovi i kriterijumi za njihovo angažovanje.

Kao što ste dobro primetili, postoji neusklađenost Pravilnika o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku sa Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Naime, ovaj pravilnik u članu 4, stav 1, paragraf 4, predviđa angažovanje pedagoškog asistenta u obrazovno-vaspitnom radu, prema potrebi (tokom celog dana ili samo za neke predmete ili aktivnosti), što često interresorne komisije predlažu kao vid podrške na ime deteta.

Mera podrške predviđena kao podrška pojedinoj deci je angažovanje pratioca za ličnu pomoć detetu radi lakšeg funkcionisanja i komunikacije sa drugima tokom ostvarivanja vaspitno-obrazovnog rada u predškolskoj ustanovi ili obrazovno-vaspitnog rada u školi, tokom celodnevne nastave ili produženog boravka, vannastavnih aktivnosti, izvođenja nastave u prirodi, izleta, ekskurzija, odmora i slično. Ova usluga spada u usluge iz domena socijalne zaštite i u zajednici čime se zadovoljavaju prava korisnika na život u prirodnom okruženju, optimalan razvoj potencijala i integraciju u socijalnom okruženju. Nadležnost za uspostavljanje i razvoj i obezbeđivanje usluge lični pratilac deteta je u domenu jedinice lokalne samouprave.

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja formiralo je, u okviru Sektora za razvoj i visoko obrazovanje, Grupu za socijalnu inkluziju čiji je jedan od prioritetnih zadataka rad na izmeni Pravilnika o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku i izrada Pravilnika o pedagoškoj asistenciji, kao i drugih pravilnika i uputstava koji će doprineti unapređivanju dostupnosti i kvalitetu vaspitanja i obrazovanja za svako dete i učenika.
Očekujemo da ćete se kao partneri uključiti i dati doprinos u realizaciji zadataka koji su pred nama.
S poštovanjem,
Ministar, Srđan Verbić
Beograd, 8.09.2015. godine“

Priča hraniteljke dvoje dece sa invaliditetom
„Ponosna sam što sam deo pozitivnih promena u sistemu zaštite dece“

Volim decu, oni su mi sve u životu. Poznato je da hraniteljstvo u Srbiji ima dugu tradiciju. Davno sam imala motivaciju postati hranitelj, ali nisam mogla da pohađam obuku koja je predviđena za hraniteljsku porodicu. Pre sedam godina sam dobila podobnost za hraniteljstvo i potvrdu nadležnog centra za socijalni rad za bavljenje hraniteljstvom i saradnju sa stručnjacima iz socijalne zaštite.

Tada sam dobila dvoje dece, stariji brat je pohađao drugi razred osnovne specijalne škole, a mlađi je bilo predškolskog uzrasta i upisali smo ga u vrtić. On je po završetku predškolske ustanove upisan u tipičnu osnovnu školu. Bila su dobra deca, lepo smo se slagali i dobijali su nekoliko pohvalnica za postignute uspehe na natecanjima. Boravili su 14 meseci u mojoj porodici. Nakon toga sam dobila jednu bebu iz Centra za socijalni rad grada Novog Sada iz „Sigurne kuće“. On sada ima 5 i po godina.

Dete je rođeno slepo i ima još mnogo drugih dijagnoza. Tako sam dobila priliku da se dokažem, da pokažem koliko znači ljubav porodice i saradnja sa stručnim timom za dete sa smetnjama u razvoju. Dete je postiglo veoma dobre rezultate: govori dva jezika, srpski maternji i jezik sredine, mađarski, a uči i engleski. Ide u vrtić već tri godine. Naredna godina je pripremna za školu, a upisaće se i u muzičku školu, jer ima dar za muziku.

Veliki problem je da se ne možemo izboriti za protezu, koja je njemu neophodna, kako bi se lobanja pravilno razvijala, rasla. Kao beba je to imao i nosio dve i po godine, ali je izrastao. Otkad nema tu protezu počeli su problemi. Trebalo bi uraditi i manju operaciju na očnom otvoru, ali to ne uspevamo da izborimo u Zavodu za zdravstveno osiguranje.

Imam podršku i od moje dece, sin i mlađa ćerka žive sa mnom u domaćinstvu i složili smo se da tražimo još jedno dete, da ovaj moj mališan ima društvo. Nedavno me je Centar za socijalni rad iz Bečeja obavestio da bih mogla da primim jednog starijeg dečaka sa invaliditetom. Prihvatila sam da brinem i o njemu. Lepo se uklopio u našu porodicu, on je inače mentalno zdravo dete, ove godine pohađa 6. razred tipične osnovne škole.

Postignuto je mnogo toga, premda me čeka još niz izazova. Ovaj posao me čini veoma ponosnom i podsticaj je za dalji rad i trudimo se da u naš rad ugradimo najbolje što znamo, svesni da stalno moramo da učimo. Ponosna sam što sam deo pozitivnih promena u sistemu zaštite dece u našoj zemlji. Verujem da možemo više i bolje.

(Ime hraniteljke iz opštine Bečej ne objavljujemo, jer kaže da hranitelji ne bi trebali da javno istupaju)

„Nas je naša Goga spojila toliko da kada jedno od nas pada drugo ga podiže“

Već nekoliko dana razmišljam kako i odakle bih počela, ali mi ne pada na pamet ništa čime bih ulepšala ovaj tekst. Ne želim da kažem kako je moj, to jest naš život tužna priča, jer ja na to ne gledam tako. Naša Goga rodila se kao potpuno zdrava devojčica sa dve desetke na rođenju, međutim, u četvrtom mesecu života, posle vakcine DiTePer (difterija, tetanus, pertusis) se razbolela i od tada počinje naš život da se menja iz korena. Počinju razni pregledi, ispitivanja, snimanja, da bi se najzad postavila dijagnoza: West sindrom, to jest dečja epilepsija (jedan od težih oblika). Naravno, uzrok se ne zna, sumnja se da je posledica vakcine.

Nažalost, naše dete je 100 % invalidno i potpuno je zavisna od naše pomoći. Probali smo sve antiepileptike koji su u tom trenutku bili dostupni jedan po jedan, zatim kombinacije po dva, pa čak u jednom trenutku i tri, međutim, rezultata nije bilo jer je Goga i dalje imala epileptične napade. Pored toga, kreću vežbe po Vojti, pa zatim po Bobatu i još mnoge druge fizikalne terapije u bolnicama, banjama, ali i kod kuće. To traje i danas. Imamo razna pomagala, strunjaču, loptu, komplet za hidromasažu… Pored zvanične medicine probali smo sve i svašta, pretpostavljam kao i većina roditelja u nadi da ćemo na neki način uspeti da pomognemo svom detetu.

Išli smo kod raznih travara, bioenergetičara, pili razne čajeve, pokušavali razne vrste ishrane itd. Bili smo očajni, ali smo uporno gurali dalje i išli gde god smo čuli da postoji nešto što bi joj pomoglo. Tako smo 2000. godine krenuli na terapije aminokiselinama kod poznatog profesora Hohlova u Moskvu. Tu je bilo malog pomaka, ili bar mi mislimo da je bilo. Te terapije trajale su do 2006. godine. Prošli smo ukupno 12 terapija, a svaki naš odlazak koštao je oko 5.000 dolara. Ako želim da budem iskrena, ni danas ne znam odakle i kako smo to finansirali, jer sam ja nezaposlena. Moram da naglasim da je to isključivo moja odluka i moj izbor, jer ima ljudi, to su „nazovi prijatelji“, koji kažu da ja moram da budem kod kuće i oni me razumeju, ali oni to ne bi mogli. Nikada čovek ne zna šta može da ga zadesi u životu i zato smatram da ne treba komentarisati tuđ život.

U toku lečenja Goge pokrenuli smo nekoliko akcija za pomoć lečenja deteta i prikupili smo novac za nekoliko terapija od pojedinih firmi, organizovan je i koncert „Đida“, pa žurka na Tisi, čak nam je i opština uplatila 20.000 dinara, ali to je bilo za jednu ili dve terapije. Ulazili smo iz kredita u kredit i tako ukrug. Posle terapije aminokiselinama krenuli smo na laserske masaže kod jednog doktora u Leskovac, išli smo skoro svakog meseca dok nam se nije rodila druga ćerkica 2012. godine i kada smo trebali da nastavimo terapije, naš doktor je, nažalost, preminuo.

U celoj našoj priči koja je vrlo teška i naporna, postoji i lepša strana, kada smo putovali i upoznali neke divne ljude sa sličnim problemima, sa kojima smo ostvarili prijateljstva koja traju i danas. Takođe smo kroz ta druženja saznali i koliko pomoći i povlastica deca poput našeg deteta imaju u drugim zemljama, a mi, nažalost, od naše države nemamo skoro ništa sem tuđe nege i pomoći i pelena, 180 komada za tri meseca, a to je dovoljno za dva meseca.
Mi, naravno, nemamo ličnog pratioca, niti bilo kakvu pomoć tog tipa jer, nažalost, naša Goga nikada nije pohađala vrtić, niti školu, jer u vreme kada je ona bila u tom uzrastu nije ni postojao individualni obrazovni plan.

Živimo na drugom spratu u zgradi bez lifta, a naša Goga je visoka 173 centimetara i ima 50 kilograma, tako da nju još jedino tata može da nosi na sprat i sa sprata, a pošto on od 1. maja ove godine radi u međunarodnoj špediciji skoro nikada nije kod kuće osim vikendom i mi smo osuđene na to da smo stalno u kući. Mlađa ćerkica je, hvala bogu, zdravo dete, u septembru je krenula u vrtić što je za nas velika radost i presrećni smo, ali i tu nam se pojavljuje problem, jer je ja vodim u vrtić i idem po nju, a za to vreme Gogu uglavnom ostavim sa komšinicom, bakom, tetom, pa ponekad i samu.

Naravno, sve mi to uspešno odrađujemo. Mišljenja sam da svako od nas koji imamo ovakav ili sličan problem mora da ga prihvati i da nauči da živi sa tim, jer samo tako može pomoći svom detetu. Mi se prema Gogi ponašamo kao prema potpuno zdravom detetu, mi sa njom razgovaramo, puštamo joj muziku, čitamo, Milicu koja je u naš život unela toliko lepih promena i radosti posle 15 godina, jer tolika je razlika između njih dve, takođe smo naučili da voli svoju seku i da se prema njoj ponaša kao prema drugoj deci. Doduše, ona je još uvek mala i nije dovoljno svesna situacije, ali se jako lepo snalazi. Veoma ih je lepo gledati kako zajedno jedu, maze se, igraju, spavaju. To je zaista divno.

Naša borba i nada još uvek traju i nismo odustali, a verujem da će nada trajati dok god smo živi. Imamo u planu neku terapiju matičnim ćelijama jer smo ih sačuvali od Milice na rođenju i iskreno se nadam da će to pomoći njenoj seki… Sve u svemu, za ovih 18 godina upoznali smo mnogo ljudi koji su se razveli, propili, pobegli čak i od svoje dece, međutim, kod nas se desilo suprotno, mislim da je nas naša Goga vezala i spojila toliko da kada jedno od nas pada drugo ga podiže i pokreće. To nije lako, ali mi smo tako naučili da funkcionišemo.

Žaklina Češljević iz Bečeja

 Objavljivanje dodatka omogućilo je Ministarstvo kulture i informisanja