Pakao nisu drugi (XX) – Šta smo naučili jedni o drugima?

Često se kaže da je Vojvodina primer mirnog suživota različitih nacionalnih zajednica i da nikome nisu uskraćena (ljudska) prava. Često se, međutim, dešava da građani koji ne pripadaju većinskom narodu ne poznaju svoja prava, nisu im sva ni obezbeđena, a zaboravljaju i da nedovoljno poznaju jedni druge.

Obično „padamo“ na malim stvarima koje vremenom postaju velike.
Kako bi se tzv. manjinske zajednice suštinski integrisale – ne asimilovale – u društvo, potrebno je izgraditi kulturu poštovanja i uvažavanja manjinskih prava i jačanje međuetničke tolerancije. U tome važnu ulogu imaju mediji, ali ne ad hoc izveštavanjem o ekstremnim slučajevima, već temeljnim obrađivanjem različitih tema iz pomenute oblasti.
Pre devet meseci „Bečejski mozaik“ je uz podršku Norveške narodne pomoći započeo realizaciju dvojezičnog medijskog projekta „Pakao nisu drugi“ o manjinskim pitanjima u Bečeju i Novom Bečeju. U opštinama Bečej i Novi Bečej posebno je važno pitanje nacionalnih manjina, jer su obe opštine etnički mešovite (u Bečeju po poslednjem popisu stanovništva živi 16.832 Srba i 20.018 Mađara, a u Novom Bečeju 18.831 Srbin i 5.177 Mađara).
Mađarska nacionalna zajednica je u ovim lokalnim sredinama relativno dobro organizovana, ima snažnu nacionalnu svest, doživljava sebe kao autonomni interesni i politički subjekt. To neretko dovodi do etničke distance i nailazi na, u većini slučajeva manje-više potisnuto, nerazumevanje srpskih nacionalističkih snaga.
Ukoliko prihvatimo tezu da većina problema proizilazi iz straha – od nepoznatog i od drugačijeg – onda znamo da je rešenje prevazilaženje straha i upoznavanje drugih i drugačijih. Otud i naslov serijala tekstova o manjinskim pitanjima „Pakao nisu drugi“ (modifikovana rečenica iz drame „Iza zatvorenih vrata“ francuskog egzistencijaliste Sartra: „Pakao – to su drugi“).
U cilju „upoznavanja“ drugih koji su kao i mi, pisali smo o tzv. manjinskom identitetu, o manjinskoj i većinskoj kulturi, o multi- i interkulturalizmu, o manjinskoj politici i političarima, o nacionalizmu, o lokalnim samoupravama u etnički mešovitim sredinama, o primerima dobre prakse, o manjinskim medijima, o nacionalnim savetima nacionalnih manjina…
U toku devetomesečnog medijskog projekta nekoliko stvari postalo je jasno: da su mnogobrojni oni koji smatraju da ne treba posvetiti pažnju odnosima manjinskog i većinskog stanovništva, da manjine u Srbiji imaju prava kao i većinski narod, da između Srba i Mađara ne postoji etnička distanca, da ne treba stvari nazvati svojim imenom, jer to znači „raspirivanje mržnje“, da mađarska manjinska zajednica nedovoljno poznaje svoja prava, da su rezultati istraživanja sasvim drugačiji kada ljudi govore javno i kada se od njih ne traži da kažu svoje ime.
Za ovu temu – kojoj ne treba posvetiti pažnju, jer je sve baš kako treba – ipak je postojalo za lokalne prilike veliko interesovanje, jer je u tri ankete o položaju mađarske manjine koje su sprovedene u toku trajanja projekta, učestvovalo ukupno 652 ljudi. Upoređenja radi, godinu dana ranije, u sličnim anketama učestvovalo je samo 307 građana.
Istraživanja novinara „Bečejskog mozaika“ su pokazala da, mada se sasvim drugačije misli, između Srba i Mađara ipak postoji etnička distanca u Bečeju i u Novom Bečeju. U prilog tome govore i rezultati anketa koje su sprovedene prošle godine u ova dva grada (mada uzorci nisu reprezentativni, ispitivanja su organizovali novinari „Bečejskog mozaika“, a ne specijalizovane agencije).
Naime, 54,7 posto anketiranih u Bečeju misli da između Srba i Mađara u Bečeju nema etničke distance, a 45,3 odsto njih smatra da ima. U Novom Bečeju je pak 60 posto anketiranih reklo da u tom gradu između Mađara i Srba postoji etnička distanca, a samo 39 odsto misli da ne postoji.  
Priča o etničkoj distanci je upravo sada aktuelna i na srbijanskom nivou, jer nedavno objavljeni rezultati istraživanja „Medijum Galupa“ i Univerziteta „Megatrend“ pokazuju da od naroda u regionu Srbi najnižu ocenu daju Albancima, -3,3 na skali od -5 do 5. Nisu im dragi ni Hrvati, koji su dobili -2, a negativno mišljenje imaju i o Bošnjacima i Romima koji su dobili -1,3, ali i o Mađarima, -1,6.
Istraživanje novinara „Bečejskog mozaika“ o tome da li građani misle da je u javnim ustanovama i institucijama u Bečeju i u Novom Bečeju potrebna primena dvojezičnosti takođe je dalo interesantne rezultate. Rezultati ankete u Bečeju govore da 74,20 posto ispitanika misli da ima potrebe za dvojezičnošću, a 25,80 posto da nema. U Novom Bečeju je drugačija situacija. Većina anketiranih, 52 posto, smatra da u javnim ustanovama i institucijama u Novom Bečeju nema potrebe za dvojezičnošću, a 47 posto misli da je potrebno korišćenje srpskog i mađarskog jezika u tim institucijama i ustanovama.
U stvarnom životu se pokazalo da nema dvojezičnosti na svim mestima gde je to propisano.
Naime, organi koji pružaju i naplaćuju usluge građanima u oblasti elektroprivrede, prodaje prirodnog gasa, komunalnih usluga, pošte i telegrafa, trebalo bi da obezbede korisnicima njihovih usluga i proizvoda obrasce računa, razne potvrde i obaveštenja višejezično, na srpskom jeziku i na jeziku (jezicima) nacionalnih manjina u službenoj upotrebi. Međutim, to se ne poštuje ni u Bečeju, ni u drugim opštinama u Vojvodini. U Bečeju samo nekoliko lokalnih javnih preduzeća ispostavlja razna obaveštenja građanima (a ne i račune) i na jeziku nacionalne manjine koji je u službenoj upotrebi.
O dvojezičnosti u pošti ne vredi ni govoriti – samo jedan šalterski službenik zna mađarski. Slična je situacija i u policiji, mada je u sklopu planirane reforme školovanja policijskog kadra predviđeno polaganje prijemnog ispita na manjinskim jezicima, učenje takvih jezika (Senta, Ada, Bečej i dr.), ali rezultati još nisu vidljivi. Pored toga, krajem prošle godine su se predsednik Skupštine Vojvodine Šandor Egereši i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić dogovorili da zajednički rade na afirmaciji i podsticanju većeg uključivanja pripadnika nacionalnih zajednica u rad policije, pa su najavili da će u nacionalno mešovitim sredinama biti organizovani jezički kursevi za policajce. Jedna od tih sredina trebala je biti i bečejska, ali u ovoj opštini još nema jezičkih kurseva za policajce.
U lokalnim samoupravama Bečeja i Novog Bečeja uglavnom je „na delu“ dvojezičnost, međutim, građani nisu u dovoljnoj meri obavešteni o svojim pravima.

Saveti i „mi i oni“

Poslednjeg dana avgusta prošle godine usvojen je zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, a do 9. marta su se građani upisivali u posebne manjinske biračke spiskove (tada su birački spiskovi privremeno zatvoreni, ali sada postoji mogućnost daljeg upisivanja građana). U junu ove godine će biti izabrani nacionalni saveti nacionalnih manjina. Takve savete pojedine manjine – i mađarska nacionalna zajednica – su formirale još 2002. godine, ali im je odavno istekao mandat.
Upravo je priča o Zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjina i način stvaranja manjinskih biračkih spiskova bila jedna od glavnih tema ovog serijala, jer se u vezi sa tim pokazalo kako se mađarske nacionalne partije bore oko vlasti, kako jedni žele da je zadrže i u novom Mađarskom nacionalnom savetu koji treba da se izabere 6. juna, a drugi takođe žele (želeli su) svoj deo političkog kolača. Podsetimo da Savez vojvođanskih Mađara (SVM) vlada Mađarskim nacionalnim savetom od 2002. godine, što znači da vlada i neprivatizovanim medijima na mađarskom jeziku.
S druge strane, u vezi sa stvaranjem mađarskog manjinskog biračkog spiska, što je preduslov za direktan izbor nacionalnog saveta, najjača mađarska partija – SVM – se nije ponašala u skladu sa propisima. Na to su ukazivali i novinari „Bečejskog mozaika“ još u novembru mesecu prošle godine, kada je svečano objavljeno na koji način SVM u Bečeju sakuplja potpise građana. Aktivisti ove partije su, naime, posećivali domaćinstva u kojima žive građani mađarske nacionalnosti kako bi ih naveli da traže upis u manjinski birački spisak, bez obzira na to što po Zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjina birač sam podnosi zahtev za upis u poseban birački spisak organu lokalne samouprave.
Na ovu pojavu su prilično kasno, tek u februaru 2010. godine, kada je SVM već sakupio potreban broj potpisa mađarskih birača, reagovali Rodoljub Šabić, poverenik za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, i predsednik DZVM-a Šandor Pal.

Šabić je upozorio na to da pri formiranju posebnih biračkih spiskova treba obezbediti potpunu zaštitu podataka o ličnosti:  „Za organizovanje i sprovođenje izbora za nacionalne savete nadležni su Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i organi lokalne samouprave. Samo nadležni državni organi su ovlašćeni da se bave obradom podataka o ličnosti koju formiranje posebnih biračkih spiskova podrazumeva. Nezakonito je da bilo ko drugi, pod firmom pružanja pomoći, obrađuje podatke o ličnosti, prikuplja i formira evidenciju biračkih ili drugih spiskova lica koja se upisuju u posebne biračke spiskove“.
Međutim, sve je ostalo na „upozorenju“ i sva je prilika da „sakupljači“ tuđih potpisa neće snositi nikakvu odgovornost.
Upravo zbog predstojećih izbora za nacionalne savete manjina napukla je i „koaliciona tikva“ između Demokratske stranke i Saveza vojvođanskih Mađara.
Predstavnici SVM-a su optužili predstavnike DS-a da ova stranka namerava da zbriše SVM sa političke scene kako bi ostvarila kontrolu nad Mađarskim nacionalnim savetom koji će se birati na direktnim izborima.  
Potpredsednik DS-a Bojan Pajtić je demantovao tvrdnje funkcionera SVM-a da demokrate imaju nameru da preuzmu Mađarski nacionalni savet. Rekao je i da DS ima veliki broj članova i funkcionera koji su pripadnici različitih nacionalnih zajednica, te ova partija ne ograničava nikog da učestvuje na izborima za nacionalne savete. „U tom smislu, ne znam da li će iko od članova DS-a učestvovati u izborima za Nacionalni savet Mađara, ali pretpostavljam da će ih biti. I naravno da nam ne pada na pamet da im uskratimo pravo da se pozicioniraju unutar svoje nacionalne zajednice“, rekao je Pajtić.
Bez obzira na to da na izborima za nacionalne savete mogu da učestvuju samo partije manjina i civilna udruženja, niko ne može zabraniti građanima koji pripadaju bilo kojoj manjinskoj zajednici, a nisu članovi manjinskih partija, da registruju grupe građana i da učestvuju na izborima za nacionalne savete. Ukoliko bi se to ipak desilo, još jednom bi se pokazalo da Srbija nije demokratsko društvo. Jer niko ne bi smeo da ima „tapiju“ na manjine. Ma koliko to želeo.
Ubrzavanje događaja se tek očekuje i, po svemu sudeći, još jednom će se pod plaštom pravedne političke borbe i većinski i manjinski nacionalizmi pokazati u punom sjaju.
To će doneti i nešto dobro, naučićemo mnogo više jedni o drugima, pokazaće se da se „manjine“ i „većina“ ne razlikuju previše što se tiče želje za društvenim i političkim uticajem. A sve što je važno – manjinska kultura, informisanje i interkulturalnost – a time smo se bavili u okviru serijala „Pakao nisu drugi“, kao i mnogo puta do sada, ostaće u zapećku. Osim ako će građani kojima nije važan samo politički uticaj, ovoga puta naterati svoje političke predstavnike da razmišljaju glavom, a ne partijom.

Kristina Demeter Filipčev
(Kraj serijala)