Podržite Bečejski mozaik

Dostupan za sve, finansiran od strane čitalaca

Arhiva |

Impresum |

Kontakt |

Pretražite

Logo Becejski

Profesorka razredne nastave u OŠ „Zdravko Gložanski“ Izabela Šormaz: Imati dete koje ima smetnje u razvoju je snaga, a ne slabost odeljenja (4. deo)

Profesorka razredne nastave u OŠ „Zdravko Gložanski“ Izabela Šormaz: Imati dete koje ima smetnje u razvoju je snaga, a ne slabost odeljenja (4. deo)trg_fontane

Javnost ne zna ništa o tranziciji dece sa smetnjama u razvoju iz obdaništa u priv razred osnovne škole, niti je jasno čiji je posao da „obavesti“, eventualno, predškolsku ustanovu kako su se deca „ukopila“ u prvi razred tipične škole. Da li imaju asistivnu tehnologiju, lične pratioce, pedagoške asistente? Da li postoje slučajevi kada deca posle izvesnog vremena, pređu iz tipične u škole za decu sa smetnjama u razvoju?

Da li iz škole Bratstvo deca pređu u tipičnu školu? Kakva, je u stvari, tranzicija? Da li je uopšte ima na način kakva bi trebalo da bude? O tome govori profesorka razredne nastave u OŠ „Zdravko Gložanski“ i predsednica Društva prijatelja dece opštine Bečej Izabela Šormaz.

– Pet godina nisam bila u nastavi, a baš kada sam odlazila na drugi posao počela je inkluzija, tačnije imala sam prvi i drugi razred po novom sistemu kada je 2009. godine donet nov Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i kada je uvedena obaveza da dete zaista bude u centru pažnje i da svakom detetu pristupimo u skladu sa njegovim potrebama. Tad smo prvi put išli i na obuke za izradu individualnih obrazovnih planova. Međutim, inkluziju i inkluzivni pristup poznajem od kada pamtim sebe kao učitelja. Od mentora sam te metode već učila, jer te metode nisu nove, one potiču još s početka 20. veka kada je Marija Montesori uvela i razradila baš pravi metod, jer je težila ka tome da svako dete dobije kvalitetno obrazovanje. Pravi nastavnici su te metode uvek primenjivali. Onaj ko je imao ka tome afiniteta i sklonosti, nije imao nikakve probleme u vezi s tim da se sve to i zakonom uvodi, da je to obaveza i da deca sa smetnjama u razvoju ne mogu sedeti u zadnjim klupama i da se ne bavimo njima. Suština priče je da se svi bavimo svakim detetom. Kada danas, posle pet godina, gledam na to, mislim da i mi u školama moramo da pristupimo maksimalnoj individualizaciji, jer svako dete ima svoje posebne snage i te snage treba da gradimo i jačamo, a treba planirati jačanje kompetencija koje su im slabije razvijene zbog raznih okolnosti. Smatram da treba da budemo profesionalni, ali ne u grču, već opušteni, jer deca su eksperti da osete naše ponašanje kao učitelja i sigurno je da rezultati neće biti toliko efikasni. Kad dobiješ kolektiv, koji broji u proseku dvadesetak dece, jer je to sad smanjeno zbog velikih migracija i pada nataliteta, treba da težimo tome da svako dete dobro analiziramo i tu podržavam izradu pedagoškog profila za svako dete. Ja sam i pre pet godina, kad je uveden zakon, praktikovala da uradimo pedagoške profile za svako dete jer se, recimo, nekad pokaže da deca za koju nismo mislili da imaju specifične potrebe, primera radi, imaju slabiju finu motoriku. Ako je ona slabija, zna se koje grafomotoričke vežbe treba raditi, ako je slabija verbalna kultura, a sada imamo veliki broj dece sa govornim poteškoćama, previše su sedela pored računara ili prosto roditelji nisu imali mnogo verbalnih kontakata i nisu stavljani u dramske situacije kad ona govore, potreban je logoped. U slučaju dece koja imaju problema u kretanju, treba im prilagoditi zgrade, ustanove, učionice… U školi „Zdravko Gložanski“ gde sam zaposlena, mislim da je od 2009. godine učinjeno mnogo u tom pravcu, ima mnogo napretka u smislu da je urađena sanacija zgrade, da se što više nastave obavlja u prizemlju, da se prilagodi potrebama dece i kod nas barijere ne postoje. Možda bi bio potreban jedan lift u školi kako bi kabineti na spratu bili svima pristupačni, ali svakako deca sada imaju pristup u oko 85 odsto prostorija u školi, i deca koja koriste kolica. Značajno je i to da je u školi uveden kombi i to je jako dobro jer imamo decu koju zbog određenih stereotipa roditelji ne žele da puštaju u školu, ili im je udaljena škola, plaše se mraka i po takvu decu ide vozač i uveče ih vrati kući. Obezbeđena je i ishrana u kuhinji za decu kojima to plaća Centar za socijalni rad. Urađeno je dosta toga na pribavljanju asistivne tehnologije, čini mi se da je 2010. godine bio realizovan projekat „Inkluzivno eksluzivni“ i tad je nabavljeno najviše učila u našoj školi, a kontinuirano se i posle nabavljalo. Postoji baza medijateke i pristupilo se i izradi učila. Takođe je veoma važno i da se vodi računa o kontinuiranom stručnom usavršavanju nastavnog kadra, a pre oko mesec dana je škola donela odluku da će svi profesori razredne nastave u nižim razredima, predmetni nastavnici i stručni saradnici pristupiti edukaciji o tome kako treba da primene elemente Montesori programa koji daje dobru osnovu za kvalitetan rad sa svakim detetom i daće dobru osnovu i za to na koji način možemo sami izraditi učila. To su zaista fantastična učila, koja su veoma skupa, ali kad izrađuješ replike u sopstvenoj režiji, onda je mnogo povoljnije. Imaćemo i otvorene dane sa budućim prvacima kako bi predškolci videli kako smo opremljeni i da prikažemo sa čim škola raspolaže.

To je prvi korak tranzicije iz predškolske ustanove u prvi razred osnovne škole?

– Da, jer je važno da se uspostavi kvalitetna saradnja sa predškolskom ustanovom, da mi kao profesori razredne nastave odlazimo kod njih, da njih primamo u goste i da decu naviknemo na novu sredinu, da što brže i lakše prihvate školu i učitelja. Tu je važno i da naše učionice liče na predškolske, jer je u tom pozitivnom, stimulativnom okruženju mnogo lakše raditi, a kako je važno da deca što jednostavnije prođu od prvog do četvrtog razreda, važna je i priprema dece za prelazak u 5. razred. Zato je značajna kontinuirana obuka svih prosvetnih radnika. Ja, kao učitelj 4. razreda imam mnogo aktivnosti kako bi tranzicija dece u više razrede bila što efikasnija.

Šta je sa individualizacijom?

– U učionici maksimalno primenjujem mere individualizacije. To znači da ako neko dete završi zadatak predviđen nastavnim planom, za svaki sledeći čas imam pripremljene posebne zadatke i po posebnom planu pratim decu koja mogu da urade više, a imam dete koje je na izmenjenom IOP-u koje prati standardno gradivo iz prvog razreda, a sada je u četvrtom, tako da to dete na određenim časovima radi ono što može, naravno sve po planu. S druge strane, to dete na časovima muzičkog, likovnog, fizičkog, srpskog jezika, engleskog jezika postiže odlične rezultate. Treba da jačamo dete tamo gde je ono i najjače. Ono što nedostaje u mom razredu je jedan pedagoški asistent. U mom razredu postoji IOP 2 i postoji saradnja sa defektologom iz škole „Bratstvo“.

Pretpostavljam da defektolog ne radi posao ličnog pratioca ili pedagoškog asistenta.

– Ne. Defektolog radi razvojne aktivnosti u školi za decu sa smetnjama u razvoju. To dete ima termin kada odlazi u „Bratstvo“ kod defektologa, međutim, to je veoma malo vremena, svega sat vremena nedeljno.

I to je upravo problem u Bečeju, deca ne dobijaju dodatnu podršku u potrebnoj „količini“, jer jedan čas nedeljno, recimo, s defektologom, ne znači mnogo.

– Škola „Bratstvo“ nema dovoljno osposobljenog kadra na mađarskom jeziku da bi to dete svih pet dana moglo da dobije kvalitetnu uslugu. Mi tu ipak dobro usaglasimo plan, vidi se šta radimo u školi sa učenikom, ali je generalno problem što ne mogu tom detetu da se posvetim više od 10 minuta na časovima mađarskog jezika i matematike, kada mu je najviše potrebna individualizacija. Maksimalno se trudim i na svaki čas dolazim sa već pripremljenim materijalom, kako za to dete, tako i za drugu decu, jer je svakom detetu potrebno različito vreme za savladavanje zadataka i zato naši časovi izgledaju kao košnice. Zbog toga bi nam jako dobro došao pedagoški asistent koji bi izvežbao individualno sve ono što smo defektolog i ja već predvideli planom. Na kraju na red dolazi i porodica. Deca i kod kuće moraju da vežbaju. I tu imamo dosta prepreka. Nisu svi roditelji zainteresovani i spremni da pomažu detetu. Jedan od razloga za to je i da nemaju uslova, pa se škola trudi da obezbedi uslove u produženom boravku, gde učitelj vežba sa decom gradivo od tog dana. Takođe je važno da postoji i lični pratilac u razredu gde je to potrebno, ali, recimo, imali smo slučaj u školi kada je dete imalo ličnog pratioca i on je previše bio sa tim detetom i ono se nije dovoljno osamostalilo. Zato su uvedene aktivnosti koje dete mora samostalno da uradi, sa učiteljem, sa vršnjacima, a lični pratilac se povlači kako detetove kompetencije jačaju.

Da li je tranzicija dobro rešena – govorimo isključivo o deci sa smetnjama u razvoju?

– Mislim da mi u školi „Zdravko Gložanski“ radimo zaista na pristojnom nivou i to, pre svega, timski.

Ta škola, kao i druge škole u Bečeju, nema pedagoške asistente.

– Da, ali škola ima aktivnosti kada ih kroz javne radove angažuje, ali to svakako nije dovoljno. Ipak, i sredina i predrasude koje vladaju u našoj sredini mnogo utiču na sve u vezi sa decom sa smetnjama u razvoju. Imati dete koje ima smetnje u razvoju je snaga odeljenja. Nikad ne mislim da je to slabost odeljenja. Takvo dete jača kompletnu grupu u tom smislu da deca pre svega postaju kvalitetniji ljudi, senzibilnija su, osetljivija na različitost, sasvim drugim očima gledaju neke pojave. Baš sam posmatrala decu iz mog razreda na izložbi o Ani Frank kako su rezonovala, kako su povezala prošlost i sadašnjost. Deca su veoma duboko doživela tu izložbu i smatram da je greška što je malo dece iz nižih razreda posetilo tu izložbu, jer interesantno je da su sama došla do zaključka, kod dela izložbe o migrantima, da mi sada moramo biti pažljiviji da ne bi prošli kao sa Jevrejima. Deca od 10 godina su sama izvela zaključak da ne smemo dozvoliti da dođu teroristi, a sa druge strane ne smemo da dozvolimo da se sa migrantima postupa kao što se postupalo sa Jevrejima.

Oslikali ste idealnu sliku rada sa decom, ali je činjenica da deca u tom dobu – 10-11 godina – počinju da budu surova prema onima koji su različiti, koji imaju mentalni ili fizički invaliditet, a pohađaju tipičnu školu. Kako se to može preduprediti?

– Važan je dobar razgovor, saradnja predškolskog osoblja, roditelja, stručnih saradnika, učitelja, tima za inkluzija i šire zajednice – partnerstvo. Postoje brojne aktivnosti. Članovi smo i projekta Saveta Evrope, kroz nastavu uvodimo elemente kako bi razred postao osetljiv na sve različitosti. Moja deca su, na primer, reagovala na to zašto imamo toliko štiva gde su dečaci glavni junaci. Tu već mnogo učite. I časovi odeljenskog starešine su odličan teren za razne aktivnosti, radionica kroz koje otkrivamo i formiramo svoju ličnost, tu se otkrivaju i različite, slične ili iste osobine đaka, a to je takođe veoma važno. Takođe, sa kolegama radimo dvojezične predstave.

Da li je bilo neprijatnih situacija, ophođenja tzv. zdrave dece prema deci sa smetnjama u razvoju?

– Postoje slučajevi, pogotovo kada su ta deca (sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom; prim nov) nedovoljno negovana. Imala sam slučaj takve vrste. U tim slučajevima se mora ozbiljno razgovarati sa roditeljima. Nažalost, imali smo slučaj gde smo mi morali da okupamo dete, operemo mu veš kako bi ga uveli na nastavu. U tom slučaju roditelj koji je deo tima za zaštiti učenika ima zadatak kroz IOP da svaki dan šalje dete čisto. Jasno je da tu roditelj mora da se uključi, ima zakonsku obavezu da uradi svoj deo obaveza. Zato je jako važan IOP, jer tu sve napišemo i vidimo i na taj način znamo kako da radimo i delujemo. Na taj način je i kolektiv uključen u to, svi su upoznati sa situacijom i verujte mi da onda nemamo prepreka u radu. Vršnjačka komunikacija i saradnja su takođe dobri u prevazilaženju prepreka.

Postoje i primeri, o jednom je Bečejski mozaik i pisao, da se događa da se roditelju deteta sa smetnjama u razvoju „između redova“, takoreći diskretno savetuje da izabere drugu školu za svoje dete. To je diskriminacija. Jedan od problema su upravo nastavnici koji još uvek ne žele da prihvate da svako dete ima pravo da pohađa tipičnu obrazovnu ustanovu. Da li po vašem mišljenju ima pomaka ili postoje nastavnici koji to nikada neće prihvatiti i naučiti?

– Ako to što ste rekli postoji, to su jasni elementi diskriminacije. Ti elementi će se pojaviti i ako nekog volimo ili ne volimo, simpatičan nam je ili nije, a takve stvari su zakonom zabranjene. U zakonu jasno postoji koja institucija i kakve korake treba da preduzme u takvim slučajevima.

Osim, ako se radi na način da ne može da se dokaže diskriminacija, ali se stvori atmosfera i jasno se oseti da dete nije dobrodošlo u razred.

– Veoma je jasno da roditelj ima pravo da upiše dete gde želi. Ovde moram da istaknem da ako govorimo o deci sa smetnjama u razvoju, u Bečeju postoji interresorna komisija koja ima zakonsku obavezu da da mišljenje o psihofizičkom razvoju deteta a, iako na kraju roditelj donosi odluku, verujem u profesionalnost članova komisije da predoče najbolji interes deteta. Ukoliko roditelj dobro objasni detetove specifičnosti, interresorna komisija može da da savet gde bi tom detetu bilo najbolje.

Da li ima slučajeva da iz tipične škole, u ovom slučaju iz „Zdravko Gložanski“ dete sa smetnjama u razvoju pređe u školu za decu sa smetnjama u razvoju i ima li obrnutih slučajeva?

– Ne znam, jer dugo nisam bila u nastavi. Ponovo se vraćam na interresornu komisiju koja mora dobro da proceni dete. Ako proceni da je određenom detetu bolje u specijalnoj školi, onda neka da takvo mišljenje, ali znam da škola „Bratstvo“ nema dovoljno stručno edukovanih kadrova i da u mnogim slučajevima učitelji i vaspitači rade sa decom sve, jer nema dovoljno defektologa, logopeda i čak i onih koji odgovaraju potrebama dece na mađarskom jeziku i na srpskom jeziku. Smatram da određene smetnje kod deteta će se možda negativno ispoljiti u tom okruženju različitih smetnji. Za školu „Milan Petrović“ sigurno znam da su odeljenja profesionalno sastavljena u skladu sa najboljim interesom deteta i tamo su deca sa smetnjama u razvoju drugačije grupisana, a kod nas su sva deca u jednom razredu. Mislim da to nije podsticajno za svako dete.

R.M.

Projekat „Ničija zemlja – tranzicija dece sa smetnjama u razvoju iz predškolske ustanove u osnovne škole u Bečeju“sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *