trg_fontane
Pre desetak i više godina Požarevljani su imali industrijsku zonu. Mnogi se i danas živo sećaju reke radnika koje su svakog jutra pre 6 sati prelazile prugu na Beogradskom putu i slivale se u fabričke hale ondašnje „Moravke“ sa čijih su razboja silazili svila i fini tekstili, Mesne industrije Požarevac, čiji su mesari još u ono vreme radili na mašinama evropskog standarda…
U industrijskoj zoni Požarevca nalazio se i „Voćeprodukt“, fabrika za preradu voća i povrća, pa „Morava“ koja je proizvodila poljoprivredne mašine, i van granica naše zemlje čuvene prskalice za voće i vinograde. Posle „Bambija“ najjača po ostvarenom dohotku u to vreme bila je „Stižanka“, fabrika stočne hrane koja je hranila stočni fond čitavog Stiga, Podunavlja i Pomoravlja. Za njom nije mnogo zaostajala ni Mlekara u kojoj su svoje poslovne prijatelje umesto kafom služili voćnim jogurtom. Požarevljani koji su se iz pravca Beograda vraćali u Požarevac, uvek su vodili računa da se na putu kroz industrijsku zonu ne nađu u vreme kada se radnici vraćaju s posla. S mukom bi se tada probijali kroz gužvu. Tako je bilo nekada. Danas u toj i takvoj industrijskoj zoni posluje samo „Bambi“, sa daleko manjim brojem radnika nego nekada i „Litas“, saobraćajno preduzeće koje je posle privatizacije takođe značajno smanjilo radnu snagu.
Gde nestade ta armija neposrednih proizvođača? Po nekim podacima bilo ih je oko 10.000. Jedan broj njih je otišao u zasluženu penziju, druge je tranzicija i privatizacija posle 2000. godine odvela pred šaltere Službe za nezaposlene, a bilo je i onih srećnika koji su iskoristili stimulativnu otpremninu i sa njom pričekali još koju godinu do penzije. Na lokaciji nekadašnje industrijske zone ostali su prazni pogoni koje ruši zub vremena i nebriga.
Da Požarevac ne može da računa na neki razvoj ukoliko nema privredu, industriju, zaposlene radnike u proizvodnim halama, jednom rečju ukoliko nema industrijsku zonu, shvatili su svi nadležni pa se o novoj industrijskoj zoni, od pre godinu-dve dana, sve više glasno razmišlja.
I ne samo razmišlja. Već su preduzete i neke konkretne radnje. Pošto je utvrđeno da ne postoji planski uređeno područje koje bi omogućilo ponudu za razvoj male i velike privrede Požarevca, Gradska uprava inicirala je izradu Plana detaljne regulacije područja „Severni blok industrijske zone“. Plan je urađen i sada je izvesno da će se industrijska zona, površine 13 hektara, prostirati na potezu od Hipodroma do ulice Đure Đakovića odnosno da će se graničiti sa nekadašnjom industrijskom zonom. Plan uređenja koji podrazumeva jasnu podelu zemljišta, precizno definisanu namenu prostora i neophodnu saobraćajnu, energetsku i komunalnu infrastrukturu, ulazi u završnu fazu. Gradska vlast najavljuje da će poslovni prostor u industrijskoj zoni moći da dobiju samo oni preduzetnici iz zemlje i inostranstva koji se bave proizvodnim, a ne uslužnim delatnostima. U pogonima buduće industrijske zone, za početak, računa se na oko 1.000 novih radnih mesta čime bi se za toliko smanjio broj od oko 5.000 nezaposlenih u Požarevcu, Kostolcu i selima koja gravitiraju ovim gradovima.
Porođajne muke porodilišta
U vreme ministrovanja dr Leposave Milićević (resor zdravstva) Požarevljani su uz podršku svoje sugrađanke dr Mire Marković počeli da grade novu zgradu bolnice odnosno porodilišta. Bila je to dobra ideja jer je potreba za ovakvim objektom postojala ne samo u Požarevcu već i u susednim opštinama Braničevskog okruga. Na stranu što je investicija, uz svu njenu opravdanost, bila preambiciozna. Pa i pored toga, zahvaljujući zalaganju njenih „idejnih tvoraca“, ostvarena je skoro 80 posto što se građevinskih radova tiče. Kada je vlast od socijalista prešla u ruke DOS-a, sa radovima na završetku objekta se stalo. „To nam nije potrebno, zgradu treba srušiti!“, povikali su neki, gnušajući se svega što je imalo veze sa Mirom i njenim suprugom. Nije se naravno to desilo, ali porodilište, ni posle petnaestak godina od početka njegove gradnje nije privedeno funkciji. Doduše, bilo je razgovora i dogovora o njegovoj prenameni i neophodnosti da se zaustavi urušavanje, ali se dalje od toga nije otišlo. Sve do nedavnih susreta predstavnika požarevačkog zdravstva i bolnice iz Rešice u Rumuniji. Naročito posle uzvratne posete zvanične delegacije Zdravstvenog centra Požarevac županijskoj bolnici u Rešici. Cilj posete krajem aprila ove godine bio je dogovor o učešću u zajedničkom projektu sa kojim bi se konkurisalo za podsticajna sredstva predpristupnih fondova Evropske unije.
Reč je o finansijskoj podršci neophodnoj za realizaciju projekta prenamene nove zgrade u krugu bolnice u Požarevcu prvobitno planirane za porodilište. Direktor Dumitru Sečašan sa saradnicima izrazio je punu spremnost za zajedničko apliciranje u ovom projektu.
„Ovim vidom prekogranične saradnje, prema pravilima Evropske unije, mogli bismo da računamo na oko milion evra. Kolege iz Rešice spremne su da učine sve što je u njihovoj moći da zajednički nastup sa nama pred Evropskom unijom bude što uspešniji. S obzirom na njihova dosadašnja pozitivna iskustva u sličnim aplikacijama, nadamo se dobrom ishodu“, kaže dr sci. Miodrag Bogosavljević, direktor Zdravstvenog centra Požarevac.
Da li se nazire kraj dugim porođajnim mukama požarevačkog porodilišta? Naš narod kaže: Ono što nije počelo, neće se ni završiti. Ako su sve ove prohujale godine bile cena za skori, humaniji dolazak na svet novih generacija i uopšte za efikasnije lečenje Požarevljana i žitelja čitavog Braničevskog okruga, onda je vredelo strpeti se.
Stoličica za sva vremena
U kući mog prvog komšije Jovanovića, jedna neugledna drvena stoličica godinama već zauzima važno mesto. „Izbaci je već jednom“, opominje ga žena posle svakog velikog spremanja, ali uzalud. „Ima tu da stoji, da je niko nije pomerio, a kamoli izbacio“, isključiv je domaćin. Ne da stolicu, jer mu je potrebna i danas koliko i juče. U vreme Dafine i Jezde, na njoj je presedeo noći i dane čekajući na isplatu „zaslužene“ kamate. Odmarao je, zatim, noge u redovima za zejtin, pa šećer, benzin… I taman kada je pomislio da su redovi, sem onoga za Evropsku uniju, postali prošlost, ponovo je uzeo stoličicu pod mišku i krenuo. Vidim ga jednoga jutra u dugačkom redu ispred Policijske uprave. Sedi na stoličici i čeka. „Šta je sad komšija“, pitam ga. „Pa kako šta, zar ne znate da su ukinuli vize i sada možete bez tog dokumenta u inostranstvo. Narod pohrlio. Ali prethodno morate imati biometrijski pasoš“. A do pasoša se dolazi preko broja na koji se čeka od rane zore, od tri izjutra. „Nije mi teško, tu je stoličica“, kaže Jovanović preko koga su do broja došli svi njegovi ukućani, a i neki prijatelji. Svako vreme ima neki red. Bez obzira na to šta se čeka, stoličica je neizbežna. Eto zašto je tako brižno čuva vremešni Jovanović.
Svetlana Evkovski
