trg_fontane
Umesto žive privrede, grad je dobio novi priliv nezaposlenih i poslodavce koji su jedva čekali da i ono malo radnika po slobodnoj volji napusti radna mesta, kako bi njima ostali objekti, površine, infrastruktura
Dok se cela Srbija menjala, u Prijepolju je 2000. godine koalicija SPS-JUL na lokalnim izborima ubedljivo osvojila vlast, 42 od ukupno 61 odborničkog mesta. Još četiri naredne godine, dok su se druge opštine otimale za novac donatora, Prijepolje je nastavilo sa svojom ksenofobijom, prkoseći promenama tako što je s „gađenjem“ gledalo na sredstva „stranih plaćenika“.
Rogovi u vreći
Industrijski gigant Tekstilni kombinat „Ljubiša Miodragović“ koji je 1999. godine zapošljavao 2.700 radnika dugovao je 10 miliona maraka po osnovu inostranih kredita, za poreze i doprinose državi dug je iznosio 42,5 miliona dinara, Fondu za razvoj Srbije 530.000 maraka, Fabrika obuće Limka sa 800 radnika teško je poslovala zbog sankcija, održavajući proizvodnju slabo plaćenim poslovima sa Italijanima. Posle višemesečnih štrajkova Limka se do danas nije oporavila. Industrija konfekcije Iris sa preko 1.000 zaposlenih grcala je u dugovima, radnicima nisu isplaćivane plate, uplaćivan staž i doprinosi. Tek pred kraj 2004. godine, država je radnicima uplatila doprinose za poslednjih šest i po godina u okviru socijalnog programa, da bi njih skoro 500 moglo da se penzioniše ili napusti preduzeće.
Izbore septembra 2000, Prijepolje je dočekalo kao devastirana opština u svakom smislu. Nova vlast, formirana od sasvim različitih i na prvi pogled suprotstavljenih partija (Sandžačka demokratska partija, DSS, DS, NS, Socijaldemokratija i GSS), nekako je složila „rogove u vreći“ i nešto se počelo dešavati. Sledeća vlast, sa prvim predsednikom izabranim na neposrednim izborima, konstituisana decembra 2004. godine, zatekla je rasturenu privredu, skoro isti broj zaposlenih (7.965) i nezaposlenih (7.304) i dotrajalu infrastrukturu.
Od 2005. do 2009. godine, samo u oblast infrastrukture na teritoriji opštine slilo se oko 550 miliona dinara. Gradile su se i rekonstruisale ulice, vodovodi, kanalizacije, sportski tereni, stočne pijace, a grad i prigradska naselja su zasijali novim uličnim rasvetama. Sa svih strana u grad se stizalo i stiže novim asfaltom a leva obala Lima, neprohodna i zarasla u šiblje, dobila je obaloutvrdu i postala stecište novih i atraktivnih manifestacija na reci. Opštinska vlast tih godina ostvaruje izuzetnu saradnju i postaje otvorena za donatore. Zgrada opštine dobija savremen i tehnički opremljen uslužni centar. Sa polovičnim uspehom i stara čaršija se rekonstruiše u poslovnu zonu, dograđuje se Muzej koji dobija letnju scenu, galerijski prostor i depo. Najveća sredstva koje je NIP dao za oblast kulture van Beograda, pripala su upravo ovoj ustanovi.
|
Srbija, deset godina nakon promena Serijal „Srbija, deset godina nakon promena“ predstavlja sagledavanje šta se promenilo u lokalnim sredinama tokom poslednjih deset godina kada je u pitanju demokratizacija društva, ekonomija i lokalna uprava, kroz 17 istraživačkih tekstova. U serijalu će učestvovati 17 redakcija: Vesti, Užice, Čačanske novine, Čačak, Vranjske, Vranje, Polimlje, Prijepolje, Borske novine, Bor, Somborske novine, Sombor, Grad, Kruševac, Naše novine, Odžaci, Bečejski mozaik, Bečej, Reč naroda, Požarevac, Takovske novine, Gornji Milanovac, Morava pres, Velika Plana, Lozničke novine, Loznica, Sremske novine, Sremska Mitrovica, Kolubara, Valjevo i TV Forum iz Prijepolja. |
Trbuh i kruh
I danas građani lome jezik i pogrešno izgovaraju imena donatora koji su odabrali baš Prijepolje i daju novac. USAID, UNDP, Mercy corps, MEGA, SCOPS programi, stiže pomoć od Evropske unije, norveške, holandske, danske vlade ali i iz državnih ministarstava.
Ali, koliko god se imalo uspeha u ovom segmentu, toliko vlast nije imala sluha za privredu. Umesto fleksibilne i žive privrede Prijepolje je dobilo novi priliv nezaposlenih i poslodavce koji su jedva čekali da i ono malo radnika po slobodnoj volji napusti radna mesta, kako bi njima ostali objekti, površine, infrastruktura… Od 14 preduzeća skoro sva su privatizovana neuspešno, u stečaju ili likvidaciji. Danas u onima koja su opstala radi oko 500 radnika, a bilo ih je preko 6.000. Negativni efekti privatizacije donekle su ublaženi razvojem malih i srednjih preduzeća, u kojima je zaposlenje našlo oko 1.000 radnika.
Kao posledica tranzicije došlo je do velike migracije stanovništva od čak 11 procenata i ovaj trend se nastavlja, tako da su ovde trbuh i kruh u najdirektnijoj vezi. S kraja 2009. godine u Prijepolju na svakog zaposlenog dolazi po 1,5 nezaposleni. Tačnije, na posao čeka 7.525 lica što je za skoro 2.000 više nego 2000-te godine. Zaposlenih je 5.788 od kojih 4.227 radi u privatnom sektoru. Verovatno da je ovaj sektor „usisao“ još radnika, ali ih nema u evidencijama.
U protekom periodu Prijepolje nije dobilo nijednog ozbiljnog strateškog partnera niti se strani investitor zainteresovao za ovaj grad. Svi dođu, kažu kako je grad lepo pozicioniran na dve reke, klima prijatna, ljudi ljubazni i srdačni a priroda božanstvena, a onda ispare. Ipak, odnekud se pojavila kanadska kompanija REV, zainteresovana da ovde uloži svoj kapital. Ali, nažalost, ne da razvije privredu i zaposli stanovništvo, već da crpi ono jedino što Prijepolje ima – prirodno bogatstvo oličeno u hidropotencijalu reke Lim. Već su dobili energetsku saglasnost za izgradnju dve visoke brane. Sa istim aspiracijama pojavila se i italijanska firma Enervoda.
I dok lokalne vlasti balansiraju, građani su podeljenih mišljenja. Jedni negoduju, svesni da će brane promeniti prirodnu sredinu i klimu i doneti opštini više štete nego koristi. Drugi u „zauzdanoj“ reci vide mogućnost za zaposlenje i prosperitet. Na državi je da odluči, ukoliko već nije.
Memnuna Cmiljanović
