Srbija, deset godina nakon promena: Valjevo – Nije, ipak, sve crno…

Najpre je novoizabrani odbornički sastav Skupštine opštine Valjevo, pod predsedništvom Tomislava Milanovića, na svojoj prvoj radnoj sednici, držanoj u jesen (radi istorije bićemo precizni – 24. novembra) 2000. godine, oduzeo Slobodanu Miloševiću zvanje počasnog građanina Valjeva. Time je, verovalo se onda, bar Valjevo za svagda raskrstilo sa Miloševićevom epohom u istoriji Srbije.

Sad nam se čini da se njegov duh docnije mnogo kad povampireno javljao, pribojavamo se da bi mogao da bude i u kakvom srodstvu sa nesrećnim Savom Savanovićem što ga je ovekovečio Milovan Đ. Glišić. A taj Sava, nastanjen u valjevskom komšiluku, učinio se, pre koji mesec, novostasalim promoterima valjevskih turističkih ambicija i mogućnosti srećnim predvodnikom u berićet. Učinio im se podobnijim i privlačnijim od pesnikinje Desanke i memoariste prote Matije, pouzdanijim od mnoštva nadaleko znanih i slavnih narodnih prvaka i mudraca poniklih u ovom podneblju. Prevideli su pri tome da ono što i te kako pristaje u Zarožju, zaturenom između planina, ne ide uz slavu Valjeva.
Mogla bi se, inače, napisati čitava knjiga o tome šta sve u vremenu od onog odricanja Miloševiću do ovog svojatanja vampira Save nije u Valjevu i u Valjevskom kraju (Kolubarskom okrugu) urađeno a moglo je i trebalo je. Tačnije – moralo je da se uradi. Okviri novinskog članka upućuju da se prostor za poklanjanje pažnje celovitije ispunjava ukoliko se okrenemo onome što je učinjeno. Na sreću – ima i toga. Ima ga i više nego što na prvi pogled izgleda. I ima ga i na onim stranama koje nam se čine sasvim zanemarenim.

Valjevo na listi izvoznika

Počinjemo od privrede. Na najnovijoj listi deset najvećih izvoznika iz Srbije na osmom mestu je kompanija „Vali“ iz Valjeva. Nastala je početkom ove decenije na jednoj prostranoj ledini kraj Valjeva, posluje u sastavu italijanskog koncerna „Golden Lejdi“, proizvodi žensku i poneku dečju i mušku laku odeću, ima oko 700 radnica i još toliko, ili i više, u svom ogranku u Loznici. Nekako u isto vreme, i opet na ledini, slovenačko „Gorenje“ je podiglo u Valjevu fabriku rashladnih uređaja, takođe sa više od 500 radnika. I na nju se nailazi u popisima većih srpskih izvoznika. Iz tog vremena je, nedaleko od valjevskog „Gorenja“, i nastanak „Austroterma“, po svemu znatno manja fabrika ali ni ona nije za potcenjivanje.
Na ledinama su tokom prošlih deset godina na ovim valjevskim prostorima iznikle i četiri fabrike vode – „Vujić voda“ u Petnici, „Voda voda“ u Vrujcima, „Gala“ u Ključu i „Raj voda“ u Rajkoviću. U banji Vrujci je nastao novi hotel „Kondir“ a uskoro će tamo biti završen još i višestruko veći i privlačniji hotel u sklopu vrujačke Prve nove banje koju stvara prof. dr Milisav Čutović. Iz temelja su rekonstruisani hoteli „Divčibare“ na Divčibarama i „Narcis“ u Valjevu.
Na temeljima nekada moćne pa potom sasvim zanemoćale „Podgorke“ u Osečini je nastala, sa većinskim austrijskim kapitalom, fabrika „Fruht“. Sličan preporod događa se i tamo gde je nekad bila Lajkovačka zadružna mlekara a odnedavno se odomaćila i već se razgranava „Vindija“ iz Varaždina. U selu Šušeoka je porodica Tomić podigla svoju fabriku za preradu voća „Agranela“ a na brežuljcima u njenom okruženju desetak hektara zasadila šljivom i drugim voćem.
Tokom ove decenije razrasle su se tri autentično valjevske građevinske firme – „Gejt“ Ace Mitrovića i „Greda“ Zorana Stankovića u oblasti visokogradnje, a „Ingrap Omni“ Teodosija Krstića kao graditelj puteva i pruga. „Greda“ se, uz poslove u Valjevu, afirmisala i u Beogradu visokim kvalitetom svoje stambene gradnje ali i poštovanjem svih propisanih uslova i zadatih rokova.
Očigledan procvat doživelo je i valjevsko štamparstvo. Pominjemo „Bosis“ Bogoljuba Pantelića, „Publik“ Miroslava Kraljevića, „Valjevo print“ D. Perišića i R. Matića i „Valjevac“ V. Jovanovića i J. Radovanovića, svesni da smo se u tom nabrajanju ogrešili o bar još toliko snažnih grafičkih firmi.
Lepu reputaciju stekle su dve valjevske turističke agencije, „Nacional“ Rada Marića i „Balkanik“ D. Zekavice i J. Bejatovića. U svojim poslovima to su postigli „ABC test“ Vlade Tanaskovića (prodaja i održavanje putničkih automobila) i „Europa bus“ Dragana Brdarevića u autobuskom (gradskom i međumesnom) prevozu putnika.

Najveće promene u zdravstvu i obrazovanju

Očigledan probražaj u vremenu posle jeseni 2000. godine dogodio se u zdravstvu Valjeva i Valjevskog kraja. Po komforu i raspoloživoj dijagnostičkoj opremi ali i po mnogo čemu drugom ono je nadmašilo i poneke ugledne klinike. Početak tog preobražaja poklopio se sa dolaskom na rukovodeću dužnost u Zdravstvenom centru Valjevo primarijusa dr Ilije Tripkovića.
Preobražaj se lako uočava i u bar dve ovdašnje srednjoškolske obrazovne institucije – u Poljoprivrednoj i Tehničkoj školi – koje često porede sa koledžima na zapadu. Poneseni tom očiglednošću, članovi novinarskoj žirija Revije „Kolubara“ su za ličnost Valjeva protekle godine proglasili inženjera agronomije Milana Gajića, direktora valjevske škole koja stvara poljoprivredne stručnjake. (Pre Gajića to počasno zvanje ponela su još dvojica od ovde pomenutih ljudi – Aca Mitrović i dr Ilija Tripković.)
U stalnom usponu je Istraživačka stanica u Petnici što je pre godinu i po dana beogradsko „Vreme“ obavezalo da Vigora Majića, najzaslužnijeg za taj rast, promoviše u ličnost godine u Srbiji.
Ne posustaje ni Moderna galerija, o čemu dovoljno ubedljivo svedoči sadašnja velika izložba crteža Ljube Popovića, njenog tvorca i neprestano za ovu instituciju delotvorno zainteresovanog patrona. Već slavnom pariskom Valjevcu odličan ovdašnji asistent u tom poslu je Dušan Jovanović.
Valjevci su, čini se, najmanje bili zadovoljni prvom garniturom novijih gradskih vlasti, onom što je nastupila u jesen 2000. Valjda i otuda što su nam onda i očekivanja bila ogromna. Sad se vidi da je upravo u te prve četiri godine – dok je gradonačelnik bio Tomislav Milanović, predsednik opštinske vlade Žarko Kovač a upravom rukovodila Mira Stanić – najviše i urađeno. Tih godina je, između ostaloga, otpočela i toplifikacija Valjeva. Otpočela da bi se docnije, sa odlaskom iz vlasti te trojke, umrtvljeno sprovodila i napokon sasvim zamrla. Ali, to je već začetak jednog od poglavlja za nenapisanu knjigu koja nam se učinila mogućom na početku ovoga pregleda.

Zdravko Ranković