trg_fontaneRenomirani (u svetskim razmerama) slovenački filozof, Slavoj Žižek (među laicima poznatiji kao koautor dokumentarca „Pervertitov vodič kroz film”) kritikovao je pojam sreće dominantno prisutan na ovim prostorima a koji pretpostavlja nekoliko uslova: da hrane ima dovoljno ali da mesa (onog što baš volimo) ne bude za svaki dan; da živimo u demokratiji ali ne potpunoj (ljudi žele stalno moći upirati prstom i kriviti druge);
da je „obećana zemlja” kojoj smo se zaputili na primerenoj udaljenosti od nas. Upravo je treći uslov sreće danas naročito karakterističan – to je, konkretno, EU kao cilj (a propos, Crna Gora je upravo zadobila status pridruženog člana EU – naši mediji nisu bili raspoloženi da o tome posebno obaveštavaju; od „dva oka u glavi” jedno je očito postalo „šetajuće”).
Treći uslov, naime, aktivira arhetip srećne budućnosti, „zemlje meda i mleka” – devedesetih je, kažimo uzgred, podstican arhetip slavne (kosovske) prošlosti. Arhetipi su psihičke štake koje potpomažu čoveku (i ljudskim grupama) u životnom kretanju. Jedan od njih je i, narodski rečeno – „ne lipši magarče do zelene trave” (toj svrsi, možebiti, doprinose i hipnotički zvuci dok sat otkucava u zanovljenoj špici RTS dnevnika). Potrebno je, dakle, za ciljeve sreće, da „zelena trava” ne deluje isuviše udaljeno i nedostižno – EU je, ako niste primetili, uvek na svega četiri-pet godina od nas. Ni više, ni manje. Evo već čitavu deceniju. Raj (ono što mislimo da je raj), uopšte, ne sme biti nikada realno prisutan – inače bismo se zacelo mogli razočarati! Apstraktnost (neopipljivost) nebeskog raja, sa druge strane, čini da u njega malo ko zaista veruje (od čitave religioznosti preostala je tek smušena formula da tamo negde „ima nešto”).
Ipak, članstvo u EU nam i te kako treba (tada ćemo, uostalom, pred sebe moći postaviti novi cilj-štaku!). Prosečna ovdašnja porodica nije u prilici da tek tri ili četiri dana u mesecu ne jede meso (kako bi ostale dane imala videti kao ispunjene, sjajne) – ona apstinira od mesa mnogo duže. Mi, dakle, nismo naročito srećni. Ili smo srećni (u očaju zaplašeni) da ne bude još gore. Sličan, slobodno možemo reći, surogat sreće – kako ovih dana svedočimo – drčni su Grci sasvim prezreli!
Šta je, međutim, na mikro-nivou ova sreća? Šta se u Bečeju očekuje u narednom periodu, prema čemu upiremo oči? Šta nam se podmeće kao spasonosna štaka? Turizam – seoski (Poljanice), sportski (Sportski centar) i banjski (Jodna banja)?! Marketi? Razume se – sitni koraci u sadašnjici traže (zamišljene) krupne korake u budućnosti! – Ali tih, makar projektovanih, krupnih koračaja ovde nema. Cilj, nažalost, uopšte nije zadat!
Upravimo sada pogled još niže – na lični plan. Dramatičar Artur Miler u „Smrti trgovačkog putnika” iznosi egzistencijalnu situaciju prosečnog Amerikanca – „Voleo bih da jednom u životu nešto bude potpuno moje pre nego što se pokvari. Uvek se utrkujem sa starudijama. Tek sam isplatio kola a ona su već na izdisaju. Oni tempiraju te stvari.” Tu pojedinac, dakle, nikada nije u identitetu sa sobom. Nikada nije u savršenom, ispunjenom trenutku! Ili, šematski predstavljeno: šljakaš, potom dođeš malo sebi, dođeš do daha, osvrneš se za sobom i onda – imaš vremena tek da „baciš kašiku”!
Skloni smo držati kako su Amerikanci materijalisti, dok smo mi valjda – prema toj opoziciji – idealisti. Kakva je to uostalom gluparija? Naposletku, tu svakako nije reč o filozofskoj debati (da li je u temelju stvarnosti materija ili duh?) – materijalizam ovde sasvim kolokvijalno pomišljamo kao upućenost na grube, prolazne i ukvarive stvari kakve su novac, slava, seks, stomačni užici (Ameri su, inače, masne vreće dok smo svi mi odreda atlete!). Mi, međutim, ako smo i bili svoji – više to nismo, usled tzv. poameričavanja kome smo se zdušno prepustili (kao i priličan komad čovečanstva!). Setimo se „neopipljivosti” nebeskog raja (kao da je potrebno da ga sad okušamo prstima ili čak jezikom)! – Mi, uostalom, ne bismo prepoznali ideju (duh) ni da nas, kako se to humorno kaže, mlatne po nosu ili nam upadne u tanjir iz koga halapljivo žderemo paprikaš!
Ciljevi su, kako vidimo, postali iluzorni – sredstva se uzimaju za jedinu realnost! Život (pojedinaca i samog društva) odvija se između onoga što jesmo (sadašnjosti) i onoga što hoćemo biti (budućnosti). Život, takođe, počiva i na razmeđi sadašnjost-prošlost. Književnik Tomas Man je u „Čarobnom bregu“ izneo jednostavan ali fascinantan pogled na vreme i osećaj vremenitosti: kada smo učmali, kada ne radimo ništa ili činimo uvek isto, vreme sporo teče ali kada se osvrnemo za sobom ne vidimo ništa (jedan isti dan smo živeli!); kada, međutim, vodimo zanimljiv, bogat život tada vreme, doduše, brzo prolazi ali iza sebe imamo toliko toga i osećamo se ispunjeno.
Treba, naposletku, delati (vita activa) ali i promišljati i „proosećavati“ delanje (vita contemplativa). Osećaj promašenosti života (a to je ravno samoj promašenosti) i nastaje u neidentitetu onog „što jeste“ i onog „što treba“ (u prošlosti i budućnosti). Stoga, festina lente (žuri polako)!
Ivan Kovač
