trg_fontane
Jedna od kontradikcija vremena u kome živimo jeste inkriminisanost prostitucije uz istovremenu neinkriminisanost, zapravo slobodu i sveprisutnu afirmaciju pornografije, filmske i fotografske. Trafike nude porno časopise i DVDijeve, kablovske televizije emituju porno kanale. Protagonisti ovih snimaka, međutim, jednako pružaju seksualne usluge za novac, odnosno drugu materijalnu nadoknadu.
Zapravo, kada se prostitucija na taj način odredi, sasvim uopšteno, a tako je jedino ispravno, mnoštvo praksi postaje upitno. Šta sve, naime, ne može biti seksualna usluga?! Pored ordinarnih prostitutki, sumnjivim postaju ne samo striptizete i plesačice u krilu, nego i go-go igračice, pa i same promoterke pića, koje uz žestinu u epruvetama vrlo često prodaju i flert. O sponzorušama da i ne govorimo, a katkad i sam brak vonja na prostituisanje. U tom smislu, da se našalim, i teta u trafici nudeći pornografiju postaje podvodač (uostalom, zar je ne odaje delatnost – trafiking?!).
Imajući u vidu kapitalistički ambijent gde važi (upravo pornografska) maksima „sve je na prodaju”, ovde nije reč o tome da se gorepobrojane pojave inkriminišu, već, naprotiv, da se prostitucija ne samo dekriminalizuje, nego i oslobodi posebne moralne stigme. Naime, s obzirom na stepen pornografizacije društva, odnosno svakojakog kurvarluka gde se na pazar ne iznosi samo seksualnost (estrada, reklame i sl.), već i štošta drugo, prava je sprdnja, a da ne kažem gadno licemerje, proganjati prostitutke. Štaviše, u svem tom prikrivenom prostituisanju i zamešateljstvu, prostitutke, one ordinarne, ne uzimaju učešće. Premda i same vrlo često priglupo čuvaju poslednja uporišta svoje moralne nedirnutosti tako što ne dopuštaju, recimo, da ih klijent poljubi u usta, ili sličnu neku besmislicu, one se makar ne izdaju za nešto što nisu.
Neke stvari uistinu nisu na prodaju, ili boljereći nijedna stvar nije (tržišna je vrednost, naime, u biti pervertirana). Svejedno, međutim, nije jasno zbog čega bi duh bio na prodaju, a telo ne. Pevači naplaćuju ulaz na koncert, slikari isto tako svoja dela. Posebno je to nejasno kada se ima u vidu da progon prostitutki sprovode upravo dušebrižnici, a ne oni zainteresovani za telo (crkva telesnost smatra tamnicom duše, zapravo običnom naslagom bez vrednosti u tom smislu). Razume se, nije ovde problematičan jedino, ili uopšte, novac koji se pruža u zamenu za seks, već promiskuitet. Leganje s jednim, a buđenje s drugim, međutim, nije predmet u koji liberalna država treba da zabada nos, a svedoci smo da širom sveta ona to brižljivo čini, ne pružajući zauzvrat smislenije objašnjenje.
Uopšte, inkriminisanost prostitucije je neprirodan reziduum, nešto anahrono, takoreći neistinito. Danas, u vremenu sveopšteg kurvanja (a zar nije kurvanje ne dozvoliti čoveku da uđe na pozorišnu predstavu jer nema novca – ako već ne kurvanje samih umetnika, a ono ekonomskog i društvenog sistema kao takvog?!), ispada da je žensko međunožje najvrednija stvar. Vrednija i od samog obraza. Stoga je potrebno dekriminalizovati prostituciju i njene delatnice/delatnike, čak ih i moralno rehabilitovati. Uostalom, strogo pravno i moralno uzeto, zar nije manje problematično rehabilitovati donje brade od onih gornjih?! Pri tom, neophodno je da to učinimo sami, kako ne bismo dočekali, kao što je to slučaj sa pravima LGBT populacije, da nas na to nedostojno prisile spolja.
Pravnu i moralnu rehabilitaciju prostitucije treba preduzeti pre svega u cilju oslobađanja seksualnosti. Naime, današnji je čovek seksualno uskraćen, a istovremeno brutalno prenadražen pornografskim panoptikumom koji ga, implicite ili eksplicite, bez prekida okružuje. A to (zarobljena seksualnost) je ne samo izvanredno efektan način da se roba proda, već i način da se osujeti, upravo izvitoperi normalan psiho-fizički i društveno-politički razvoj čoveka.
Ivan Kovač
