trg_fontane„Osnivač Grupe za podršku gej muškarcima, Adorjan Kurucz, izjavio je da će nedelju dana pre Parade ’Da šetamo zajedno’ (10.10.2010. u Beogradu), biti održane njene promocije u Novom Sadu, Zrenjaninu, Bečeju i Nišu.“
Eto izvanredne prilike (nameće se! – nismo je birali) da „opipamo puls” našeg društva – Bečeja, u prvom redu. U ruke nam je, takoreći, tutnut lakmus papir (indikator, tester) – da sagledamo sopstveni tolerantni kvalitet („hladan k’o špricer“ i „dobar k’o lebac“ kvalitet) – koliko je teza o poslovičnoj vojvođanskoj toleranciji uopšte utemeljena. To je i svojevrstan mamac za prizivanje i registrovanje konzervativnih, pa i profašističkih, potencijala našeg grada (homoseksualnost je danas paradigma svih manjinskih identiteta).
Interkulturalnost nije, valja ovde istaći, multikulturalnost – interkulturalnost podrazumeva prožimanje, komunikaciju između kultura (a ne, naprosto, detektovanje razlika). To je, naime, društvu potrebno – a ne kojekakve tobožnje (autistične) promocije multikulturalnosti, i uopšte, različitosti (takozvani sajmovi multikulturalnosti na koje smo ovde svikli – crvene čizmice i opanci u „sitnom vezu“ kao tobožnja specifična razlika između Mađara i Srba). „Ja volim gulaš“, „Ja, pak, preferiram sarmu“, „A ja, vidite, volim istopolno dupe!“ E, to je razlika! Svetosavski bal i, recimo, bal homoseksualaca – sve to u našem milom Bečeju, bok uz bok (izraz „peder-bal“, uzgred rečeno, u ovdašnjem žargonu služi da ukaže na manjak devojaka pri nekom druženju, zabavi)! To je, dakle, prava prst-u-oko razlika s kojom čak ni najliberalnije glave nisu načisto, i ne znaju šta bi sa njom. Eto, upravo, prilike da se ostave po strani sve te „teoretske“ (pred-iskustvene, „na bazi vazdušnog pritiska“ naučene) sklonosti i nesklonosti ka homoseksualcima. – Hoće li, naime, pesnica nervozno zadrhtati kada budemo prolazili pokraj „kritičnog“ štanda (još nije poznato kakav će vid zadobiti promocija Parade u Bečeju), hoćemo li – brutalno isprovocirani njihovim „pederskim pogledima“ – biti prinuđeni da odreagujemo, da ih išaketamo, popljucnemo, ili da ih naprosto na pasja usta izvređamo (onako, za svoju dušu, en passant), nakon čega ćemo se u birtiji pošteno samoishvaliti kako smo ih naučili pameti, te da više nema bojazni za pleme, jer se „takvi“ u Bečeju više neće pomaljati.
Eto sjajne prilike i da lokalni vlastodršci iznova afirmišu svoju politiku podrške multikulturalnosti.
Parada ponosa je 2001. nasilno prekinuta (sveštenik je tu predvodio batinaše), prošle je godine otkazana, jer organizatori nisu prihvatili predlog policije da se manifestacija izmesti van centra, dok će ove godine, sva je prilika, biti održana. Posredi je, dakle, proces, sazrevanje naše građanskosti (pa onda i svesti o seksualnim slobodama) – a njegov je katalizator (ubrzivač) upravo promocija Parade u Bečeju i sama Parada – javnost, dakle, razmatranje različitih gledišta, samosvest! Ni (hipotetična) „tetka Evica“ više se „ne gadi toliko“ homoseksualaca – zato jer je konačno dopustila sebi da uopšte razmišlja o „takvima“ (potaknuta upravo javnim otvaranjem tog pitanja). Ali mi se rukujemo sa ljudima koji tim istim šakama pišaju, masturbiraju; ljubimo se sa devojkama koje tim istim usnama „svašta“ celivaju – i to je posve prihvatljivo.
A kakvi su zapravo „takvi“? Ljudi gotovo da nisu svesni kako i homoseksualci jesu nacionalisti (premda im njihov danas skrajnuti društveni položaj pospešuje identifikaciju sa drugim manjinskim skupinama), dupeglavci, odlični sportisti, srpski domaćini, škrtice, navijači Crvene zvezde, bilderi, doktori nauka. Prava je šteta, stoga, (čak taktički promašaj!) što borci za prava homoseksualaca, ili barem njihovi promoteri, u Srbiji nisu muževnijeg izgleda. – Feminizirani homoseksualci, transvestiti (recimo, znameniti Boki 13 – pevač, „šoumen“, učestvovao u Velikom bratu), iako medijski pripušteni, zapravo su sasvim benigni – više-manje tu su tek za našu zabavu i eventualni podsmeh; oni ne ugrožavaju našu muževnost, jer se niko živ sa njima ne uspeva identifikovati (moćan bi to katalizator bio da neko od homoseksualaca među našim poznatim sportistima, kakav mačo-rmpalija, „izađe iz ormara“). Nužnost je, međutim, da će naposletku i ova razlika postati tek puka „crvena čizmica“ ili „opanak“. – Homoseksualnost je za čovekovu bit upravo nešto drugorazredno. Stoga je biti homoseksualni pojedinac danas u Srbiji istinska ljudska tragedija – u društvenoj borbi i svakodnevnom naporu, on je prinuđen da se bez ostatka identifikuje sa sobom kao homoseksualcem (a to je tek jedna od njegovih osobenosti).
Pre dva meseca, povodom hapšenja osumnjičenog za ubistvo i silovanje devojčice iz okoline Novog Sada, Ivica Dačić je izjavio „da mu je žao što je ukinuta smrtna kazna jer je sigurno da nijedna predviđena kazna tu nije dovoljna“. Vidite, Dačić se tu našao da trtlja o smrtnoj kazni, on moralizira, čak pripoziva na linč (ali upravo tek onako, en passant) – zašto, međutim, SPS nije podnela inicijativu za izmenu Ustava? – To bi bilo sasvim korektno (jednako tako, narod nije trebao izglasati, ako to nije želeo, Ustav koji propisuje seksualne slobode). Ali Dačiću se taj psihopata (o kome on zapravo ne zna ništa!) fino namestio da se tu još jednom podiđe (razjarenom) raspoloženju naše svetine.
Preostaje, naposletku, pitanje – zašto je Bečej uopšte odabran za promociju Parade? Da li je naš Bečej krcat homoseksualcima, a da nama to nije rečeno? Ili je, naprotiv, prekrcan homofobijom koju treba razgoniti? Ili je, pak – a to je najizglednije – Bečej odabran kao sredina koja ima dovoljno pouzdanu tradiciju tolerancije (ovo je prilika – lokalni političari, izvesno je, već grozničavo razmatraju! – da se Bečej turistički preformuliše, i od fantomskog banjskog centra postane Meka za homoseksualce). U tu toleranciju imamo se i sami osvedočiti i, što je bitno, doprineti joj – već početkom oktobra.
Ivan Kovač
