Tražimo odgovore na pitanja ko, gde, kada i zašto treba da prati decu sa smetnjama u razvoju: Inkluzija „hramlje“ jer se ne zna šta je čiji posao (5. deo)

O ulozi interresorne komisije u tranziciji dece sa smetnjama u razvoju iz predškolske ustanove u prvi razred tipične škole, o stavu škola i roditelja prema inkluziji, o detetu, „pokretaču“ stvari nabolje u školi „Zdravko Gložanski“ govori psihologica u toj školi i predsednica interresorne komisije u opštini Bečej Margarita Berček.

Kada interresorna komisija počinje da prati dete sa smetnjama u razvoju i invaliditetom? Bilo bi logično da to bude od trenutka kada se utvrdi smetnja u razvoju ili invaliditet.

– Interresorna komisija, generalno, prati decu od rođenja pa do njihove 18 godine, ali i dalje ukoliko su u pitanju deca sa smetnjama u razvoju. Pokazalo se, međutim, da se interresornoj komisiji podnosi zahtev kada deca uđu u predškolsku ustanovu. Vrlo često deca sa smetnjama u razvoju ulaze u obrazovno-vaspitni sistem tek u pripremno-predškolskom uzrastu, a to je kasno. Statistika pokazuje da zahtev interresornoj komisiji najređe podnose pedijatri, a oni predstavljaju prvu kariku i zato treba jačati njihovu ulogu kako bi deca sa smetnjama u razvoju što pre pojavila na proceni i da onda interresorna komisija predvidi sve što je potrebno pre škole u vezi sa dodatnom podrškom. Ukoliko interresorna komisija proceni dete u vrtiću, sva predviđena podrška prati to dete i u osnovnoj školi. To znači da ako je detetu predviđen lični pratilac već u vrtiću, ne donosi se novo mišljenje interresorne komisije prilikom prelaska u osnovnu školu. Ukoliko je za dete predviđen individualni vaspitno-obrazovni plan za koji ne treba saglasnost interresorne komisije, jer vrtić to ima kao obavezu po zakonu, s obzirom na to da u vrtiću ne postoji prilagođeni, izmenjeni IOP, tzv. IOP 1 ili IOP 2. Taj plan prati dete i u osnovnu školu. Veoma mnogo podrške koje dete treba odvija se bez mišljenja interresorne komisije. Planove tranzicije bi bile u obavezi predškolske ustanove da izrade, svakako u saradnji sa školom koju će dete upisati. Kako se upis obavlja negde u januaru ili februaru, roditelji i pre toga znaju gde će se dete upisati, dakle, ne kasni se ni u drugom polugodištu sa planom tranzicije, ali se svakako može početi i ranije, odnosno i pre decembra. Pogotovo ukoliko pričamo o odlaganju polaska u školu. Plan tranzicije podrazumeva neposrednu saradnju između dve ustanove. Preko projekta „Inkluzivno eksluzivni“ Bečej 1 i 2 smo izradili procedure koja dokumentacija se prenosi iz jednog obrazovnog nivoa u drugi i tu se misli na vrtić, osnovnu i srednju školu. Tu postoji procedura kako se prenosi dokumentacija uz saglasnost roditelja, ko sa kim uspostavlja kontakt, u kom periodu, kada se uključuju budući učitelji ukoliko se zna ko će biti učitelj, a kod dece sa smetnjama u razvoju je jako bitno da se zna ko je ta osoba. Važno je da deca posete novu ustanovu, da se upoznaju, uspostave kontakt, ali sama interresorna komisija tu ima ulogu u svega nekoliko podrški koja po zakonu ne mogu da se realizuju bez njenog mišljenja. U to se ubraja, iz oblasti socijalne zaštite uvećan dečji dodatak, iz oblasti obrazovanja upis dece u razvojnu grupu, potom upis dece u školu sa smetnjama u razvoju, izrada izmenjenog individualnog obrazovnog plana i programa koji ne može da se uradi bez saglasnosti interresorne komisije, dodatna podrška stručnjaka iz škole sa smetnjama u razvoju deci iz tipičnih ustanova i to po novim procedurama. Dobili smo nova uputstva kojima je precizirano kako škola za decu sa smetnjama u razvoju može da pruži podršku deci u tipičnim školama.

Kakva su ta uputstva?

– Malo su promenjene procedure i sada osnovne škole imaju mnogo veću obavezu u smislu pravljenja plana i praćenja deteta – kako i koliko sa kojim stručnjakom radi – i to se beleži u dnevniku rada osnovne škole.
Jedan od problema što se tiče upravo praćenja dece je da kada interresorna komisija napiše prvo, početno mišljenje o detetu i predloži dodatnu podršku, po pravilnicima i raznim propisima interresorna komisija nema obavezu da dalje prati to dete. To bi trebalo da rade ustanove koje pohađa dete, međutim, u realnom životu to nije uvek tako. – Izmiču se deca jer niko nema zakonsku, propisanu obavezu da prati tu decu.

Događa se, recimo, da je interresorna komisija dala svoje mišljenje pre tri godine, a ako nakon tog perioda se detetu smanjuju ili povećavaju potrebe za dodatnom podrškom, to se ne zna, jer niko ne prati dete. Šta se tada radi?

– U tom slučaju se podnosi novi zahtev.

Ko podnosi novi zahtev interresornoj komisiji, roditelj?

– Ne mora roditelj. Može da podnese i ustanova. Od prošle godine imamo tendenciju porasta u kojoj vaspitne ustanove sve više podnose zahteve. Međutim, pravilnik predviđa nešto što je nerealno, da komisija procenjuje efekte pružene podrške. To je praktično neizvodljivo, a nerealno je što se tiče vremena potrebnog za to. Svi ljudi u Srbiji koji rade u interresornim komisijama mimo toga imaju svoj bazičan posao. Generalno, kako je ceo koncept strukturisan, ne postoje kapaciteti da se ti efekti isprate. Ono što komisija eventualno može, a to smo i radili prošle godine, da se uskladi praksa i da komisija svakako isprati da li je podrška pružena ili ne. To je maksimum, ali i to se uglavnom sprovodi kroz međuljudske kontakte sa lekarima, psiholozima… Ipak, mi u mišljenju interresorne komisije uvek napišemo da je svaka odgovorna osoba i ustanova dužna da u određenom roku dostavi izveštaj komisiji. Mi takve izveštaje ne dobijamo. S druge strane, to nije obaveza interresorne komisije, nego je obaveza svake ustanove koja sprovodi podršku. Postoje podrške koje prate dete sve do kraja školovanja. Recimo, ako interresorna komisija predvidi IOP 2 možda će dete da napreduje pa da se vrati na IOP 1 i neće imati obavezu prema interresornoj, ali je to svakako podrška koja će pratiti dete do kraja srednje škole. Interresorna ne ulazi u kvalitet izrade IOP-a mada mi i to radimo. Bilo je tu dosta nesuglasica. Ako je, recimo, zaista smetnja velika, donese se IOP 2 već u prvom razredu, ali to je vrlo retko. Na primer izradi se iz maternjeg jezika i matematike, potom se pokaže potreba za Svet oko nas, u petom razredu potrebno je iz biologije, istorije itd i podnosili su zahteve roditelji, škole da se izradi IOP po predmetima. Dakle, interresorna komisija nije stručna, niti treba da proceni da li je, na primer, profesor istorije dobro uradio individualizaciju, IOP 1, pa da li sada može IOP 2. Sve je to obaveza ustanove koje dete pohađa. Naglašavam da interresorna komisija daje mišljenje, a ne rešenje, i da je to jedan začarani krug, ali kada smo pričali o mogućnosti da to ipak bude rešenje, shvatili smo da to uopšte nije dobro zato što članovi interresorne komisije od 2010. godine nisu dobili nikakvu podršku. Neki članovi čak nisu dobili ni bazičnu obuku. A kako je izašao novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, predviđeno je da interresorna komisija radi praćenje, jer je predviđeno da u komisiji postoje četiri stalna člana, a ne tri, odnosno da postoji stručnjak određenog profila. Konačno će morati da se menja Pravilnik o dodatnoj podršci, koji će verovatno urediti i dodatni deo o evaluaciji ili bar osnovnog dela. Četiri ministarstva sada učestvuju toj priči. Konačno je uključena i lokalna samouprava, jer ona formira interresorne komisije, a postavljena je i baza gde sve izmene koje su se pokazale u praksi, stave u priručnik, a ono što je poenta ove moje dugačke rečenice je da se uspostavi telo kontrole rada interresornih komisija. To je važno jer od opštine do opštine praksa potpuno različita. Mi smo, u okviru dvogodišnjeg projekta dobijali stvarno svakakva mišljenja interresornih komisija, kada se videlo da ne idu na teren, kopiraju staru kategorizaciju, ne znaju koju podršku da predlože, niti šta sve interresorna komisija može da uradi, a bilo je i slučajeva koji se kose za zakonom, a to je da, na primer, dete ponavlja prvi razred osnovne škole. Vratila bih se na mišljenje ili rešenje interresorne komisije. Dobro je dok je mišljenje, jer ono daje mnogo veći dijapazon interresornim komisijama da predlože sve što je detetu potrebno. A praksa je pokazala da ne treba u mišljenju samo da se napiše ono što po zakonu detetu pripada, već treba napisati sve što dete treba da dobije i onda će se jasno videti šta i da li se može realizovati. Ukoliko ne može, to je signal lokalnoj samoupravi, pa i šire, jer interresorne komisije imaju obavezu da dostavljaju polugodišnje izveštaje i ministarstvu – ukoliko to neko uopšte i čita – da se uspostave nove usluge. S druge strane, kad se predvidi da je neko odgovorna osoba ili ustanova, interresorna komisija dostavlja mišljenje onima koji su tamo navedeni, a to znači da su ustanove ili stručnjaci dobili šta treba da rade. Na neki način, njihove više instance su u obavezi da ih kontrolišu, da li su uradili to što treba ili nisu. Da se baziram sad na roditelja, ukoliko je predviđeno da dete dobije fizijatrijski tretman, a roditelj nije uspeo da obezbedi, ima pravo, bez obzira na to što je reč o mišljenju interresorne komisije, da pita, prozove ustanovu zašto to nije realizovano.

Kako se prema vašim saznanjima odvija tranzicija dece sa smetnjama u razvoju iz predškolske ustanove u prvi razred osnovne škole? Da li se tranzicija u većini slučajeva odvija bez problema, uz rešive probleme ili postoje i slučajevi gde su svi nemoćni?

– Dete sa bilo kojim stepenom smetnje je uključeno u vaspitni sistem kada se, naravno, dođe do saznanja o tom detetu. Sigurno postoje deca sa smetnjama u razvoju koja nisu uključena, ali to su deca koju sistem nije prepoznao. Što se tiče planova tranzicije, u Bečeju od prošle godine smo imali obuke prosvetnih radnika. Tad smo pričali o tranziciji iz vrtića u osnovne škole, iz četvrtog u peti razred i u srednju školu. I onda smo se prvi put suočili s tim da je to zaista potrebno raditi i to ne samo ad hoc, već da se sve stavi na papir i da se precizira ko će šta da radi. Vrtić radi, ali moram dodati da i tu deca promiču.

Taj sistem koji bi trebalo da „vidi“ decu sa smetnjama u razvoju je pre svih pedijatar u Domu zdravlja, jer kad-tad sva deca odu kod lekara.

– I Dom zdravlja, ali ono što vrlo često zaboravljamo, a svake godine podsećamo, jeste da zakon predviđa da je lokalna samouprava ta koja prikuplja podatke o deci stasaloj za osnovnu školu i dostavlja podatke školama. To se do sada nije nikad desilo, već vrtić dostavlja svoje podatke i izvinjava se ukoliko je neko dete izostalo sa spiska, jer nadležni u vrtiću nemaju saznanja o detetu. To nije obaveza vrtića, već lokalne samouprave. Mi ni do danas nismo otkrili ko bi to trebao da radi u opštini. Kada bismo to rešili, ne bi promaklo nijedno dete i to bi se uspostavilo kao sistem, kao zakonska obaveza. Moram da izrazim veliko zadovoljstvo radom vrtića i to u smislu upoređenja bilo koje dokumentacije koja prati decu, i tu mislim na pedagoške profile, individualne vaspitno-obrazovne planove, individualizaciju koja prati IOP, koja je vrlo detaljno razrađena u vrtiću. Za sedam godina rada u interresornoj komisiji mogu odgovorno da kažem da naš vrtić radi i detaljno i vrlo posvećeno. Koliko to oni sprovedu u praksi, u to nemam uvid. Imam uvid ukoliko odem i vidim dete u prirodnoj sredini kako funkcioniše. Ostalo bi trebalo da radi Školska uprava koja bi trebalo da prati rad ustanova.

Da li imate informacije o tome koliko je dece sa smetnjama u razvoju u poslednjih nekoliko godina prešlo iz tipične u školu za decu sa smetnjama u razvoju?

– Po našim podacima taj broj je vrlo mali.

Da li postoje obrnuti slučajevi horizontalne tranzicije?

– I tu je vrlo mali broj dece. Sada zakon predviđa da je i prilikom  prelaska iz škole za decu sa smetnjama u razvoju u tipičnu školu potrebno mišljenje interresorne komisije. Ranije to nije trebalo. Roditelj je mogao bez ikakve procedure da dete prebaci u tipičnu školu. Imali smo jedan primer da je dete u višim razredima prešla iz škole za decu sa smetnjama u razvoju u OŠ „Zdravko Gložanski“, odnosno menjala je hranitelja, te je dete iz socijalno nestimulativne sredine, ali bez smetnji u razvoju, prešla u tipičnu školu i zaista je dobro to prihvatila.

Da li interresorna komisija ima podatke o broju dece sa smetnjama u razvoju u školama na teritoriji opštine?

– Nema, jer nema obavezu da ima te podatke. Možda dete koje i ima smetnje, nije se pojavilo na interresornoj komisiji. To znači da mi za tu decu ne znamo, ali Školska uprava i prosvetni inspektori prikupljaju te podatke, tačno po smetnjama i po IOP-ima.

Prosvetni inspektor trebalo bi da ima te podatke?

– Naravno. I stanje na početku školske godine i završne podatke. U okviru već spomenutog projekta smo formirali lokalnu mrežu inkluzije koja nije profunkcionisala, jer svi su hteli, ali niko nema inicijativu. Mi smo tad prikupljali podatke i svaka ustanova je izlistala svoje podatke. Tada smo shvatili da je to varljivo, da deca kojima treba IOP nemaju ga, ili im je lakše da ne pišu IOP, a da ne pričamo o IOP 3 koji je za nadarenu decu. Mi nemamo podatke o takvoj deci i po tome izgleda da nemamo nadarenu decu. Mislim da je škola „Zdravko Gložanski“ i tada je bila, a i sada je jedina ustanova koja ima IOP 3, a ubeđena sam da bi moglo biti i više. Da se vratim na tranziciju, vrlo važan je lik učitelja, ali je takođe veoma važno predvideti šta će detetu biti potrebno, a tu mislim i na resurse.

Kolica, asistivna tehnologija, prilagođavanje prostora?

– Tačno. Potrebno je sam prostor prilagoditi, važan je i raspored sedenja, lični pratilac, pedagoški asistent, ili i jedno i drugo. A sve to prvo treba sistemski raščistiti, jer nisam za to da lični pratioci obavljaju posao pedagoških asistenata.

Da li ima pedagoških asistenata u Bečeju koje obezbeđuje nadležno ministarstvo?

– Nema. Ne ovde, nego nigde u državi. Ima nešto manje od 200  pedagoških asistenata ali samo za decu romske nacionalnosti.

Da li bečejske škole uopšte potražuju pedagoške asistente? Kako to funkcioniše ukoliko uopšte funkcioniše?

– Vrlo teško. U prvom naletu smo predviđali lične pratioce, pa smo otkrili da oni obavljaju posao pedagoških asistenata. Sada lične pratioce predviđamo samo za decu kojima je potrebna pomoć u kretanju, za ishranu, za socijalizaciju, odnosno samo ono što zaista treba da radi lični pratilac. Tu smo naišli na nezadovoljstvo ustanova, jer smo im oduzeli pedagoške asistente koje nisu ni imali. Bar to tako ispada. Međutim, shvatili smo da ni škole nisu raščistile svoje obaveze. Neke škole ni danas ne znaju da treba da se podnosi zahtev ministarstvu bez obzira na to što ministarstvo ne obezbeđuje pedagoške asistente. Mi smo u naš zahtev ugradili i cenu pedagoških asistenata na srpskom i mađarskom jeziku. Nismo ih dobili, ali uporno šaljemo zahteve svake godine. Nekoliko puta sam objašnjavala da lični pratilac ne može da sedi na nastavi, odnosno može, ali u izuzetnim slučajevima, ali svakako ne može da obavlja posao pedagoškog asistenta. Iz svega toga se vidi da mi ne znamo ko i šta treba da obezbedi, ali postoje brojne mogućnosti koje škole ipak mogu da iskoriste. Na primer, postoje volonteri, stručna praksa preko Nacionalne službe za zapošljavanje, ali te mogućnosti škole ne koriste. Bilo je prilike za angažovanje preko javnih radova, pa je naša škola predvidela tri pedagoška asistenta koji su, u stvari, učitelji na poslovima pedagoških asistenata. To su osobe koje svakako imaju veze sa nastavom. Ima situacija, ima dece koja ne mogu da rade na nastavi bez „jedan na jedan“. To su zaista teški slučajevi i veliki izazovi za nas što se tiče kompletnog usklađivanja, ali mi nekako „plivamo“. Važno je pre svega pripremiti i ostale roditelje i decu – to je, u stvari, plan tranzicije. Na prvom roditeljskom sastanku potrebno je predočiti i objasniti roditeljima šta je smetnja u razvoju, šta je IOP i to je postavljanje temelja za to kako će ostala deca odnositi prema tome.

Da li ima situacija da roditelji, pa onda i njihova deca, odbijaju da prihvate svakog ko je drugačiji?

– Mogu da kažem da su to pojedinačni slučajevi. Inkluzija nije od juče. Uvek je bilo dece sa smetnjama u razvoju u sistemu, ali možda nisu bila toliko vidljiva. Sada drugačije pratimo i prepoznajemo decu po kretanju, po načinu držanja olovke, po komunikaciji, da li ne komunicira ili ispušta neke glasove i mi i druga deca koja se suočavaju sa različitostima. Mnogo zavisi i od stavova roditelja, ali što se tiče naše škole, mogu da kažem da skoro nije bilo situacije da se neko žalio da je njegovo dete možda uskraćeno za nešto zbog deteta sa smetnjama. Imamo sada situaciju da se jedan učenik vrlo teško uklapa zbog smetnje u razvoju, ali razred ipak nekako funkcioniše, deca su se navikla. Ima, naravno, roditelja koji imaju gard, ali se oni odluče da svoje dete upišu u neki drugi razred. Imamo mi u školi primer koji stalno navodimo, to je naš Atila. On ima 19 godina i završava osmi razred, koristi kolica i ima višestruke smetnje. Tu će biti veliki izazov naredna tranzicija. UNICEF je spontano napravio kratak film o njemu gde su deca tako otvoreno pričala o njemu da su i novinaru UNICEF-a i meni krenule suze na oči. Neke od izjava su: „On je mnogo hrabriji. On je inteligentan na svoj način. On je mnogo bolji…“, dakle, nijednu negativnu izjavu nismo mogli da čujemo i to je svakako odraz onog čime odiše to odeljenje. Mislim da ukoliko ne postoji nekoliko ljudi i kritična masa koja veruje u inkluziju kao vrednost i način života, vrlo teško može sve to da se sprovede. Atila je bio taj kada je 2010. godine došao u našu školu koji je zapravo pokrenuo sve te promene nabolje.

K.D.F.

Projekat „Ničija zemlja – tranzicija dece sa smetnjama u razvoju iz predškolske ustanove u osnovne škole u Bečeju“sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.