trg_fontane
Ženska mreža G17 plus je u utorak u maloj sali opštine organizovala tribinu o nasilju nad ženama. O ovoj temi su govorile Jadranka Beljan Balaban, poslanica u APV i potpredsednica Ženske mreže G17 plus Srbije, Miomira Mašić Ostojić, predstavnica nevladine organizacije BIG, Marina Kovačev, predstavnica nevladine organizacije BUM, Marijana Đaković, članica predsedništva Omladinske mreže G17 plus, Svetlana Gagić, direktorica Centra za socijalni rad i Eva Hadnađev, koordinatorka Ženske mreže bečejskog odbora G17 plus.
One su zainteresovanim građanima pokušale da približe pojam nasilja nad ženama, kao i da ukažu na neke od načina njegovog suzbijanja. Eva Hadnađev je naglasila da je „moralna obaveza da se ova tema ponovo inicira u nadi da će lokalna samouprava dati veću podršku onima koji se sa ovim problemom svakodnevno suočavaju.”
Marijana Đaković je govorila o „16 dana aktivizma u borbi protiv nasilja nad ženama”, rekavši da je „to kampanja koja se ne sprovodi samo u opštini Bečej i u Srbiji, već je to kampanja koja je aktivna na svetskom nivou. Ona se dešava već 20 godina”. Đaković je objasnila ciljeve ove strategije, a to je „prvenstveno podizanje svesti o ovom problemu, davanje veće podrške, demonstracija solidarnosti svih žena sveta koje su ujedinjene”.Ona je istakla da se svake godine posvećuje posebna pažnja nekom od potproblema, a ove godine je tema odnos između nasilja nad ženama i militarizma: „Za Srbiju i zemlje okruženja je militarizam posebno karakterističan, kao kultura straha, podržavanje straha i nasilja prilikom rešavanja bilo kakvih problema i sukoba, i on se ne vezuje samo za ratnu zonu niti se završava sa njom, on je zamena za diplomatiju u državama, a u porodicama je zamena za razgovor”.
Miomira Mašić Ostojić je govorila o nasilju nad ženama sa aspekta nevladinog sektora i objasnila je da „postoji veliki broj nevladinih organizacija koje imaju svoje projekte koji se realizuju na nacionalnom i na međunarodnom nivou. Svima je najpoznatiji projekat Sigurna kuća koji je dobio velike razmere”. Njenu priču je nastavila Marina Kovačev koja je temu svela na lokalni nivo, odnosno na nevladinu organizaciju čija je ona predstavnica. Kovačev je rekla da i BUM edukuje srednjoškolce putem interaktivnih radionica, ali „nažalost nismo uspeli da uklopimo svoje akcije u aktivnosti povodom ’16 dana aktivizma’, ali će se radionice održati, a tema će biti nasilje u porodici, jer postoji mišljenje da je transgeneracijsko prenošenje modela da je nasilje u porodici normalno, pa ćemo sarađivati sa SOS centrom iz Novog Sada koji će održati radionice”. Direktorica Centra za socijalni rad Svetlana Gagić je iznela podatke o ženama u opštini Bečej koje su prijavile nasilje u porodici: „Imali smo u ovom periodu šest žena kojima smo pružali podršku. Žene su te koje trpe i koje pokušavaju da na neki način zaštite nasilnika. Apelujem da nasilnika nikada ne skrivamo, da o nasilniku pričamo, da za nasilnika mi kažemo, jer ako nasilnika skrivamo, neće niko drugi biti uz nas. Mi nemamo Sigurnu kuću i nemamo sredstava da je izgradimo, opština Bečej nema mnogo sredstava, ali smo tim ženama ipak uspeli da platimo stan i pomognemo im oko pronalaska posla”.
|
Nasilje nad ženama priznato tek u 20. veku Nasilje nad ženama kao izraz istorijski nejednake raspodele moći između muškaraca i žena prisutno je u svim razvojnim fazama društva. Žene širom sveta, bez obzira na nacionalnu, rasnu i versku pripadnost, kulturu i status, izložene su raznim oblicima fizičkog, seksualnog, psihološkog i ekonomskog zlostavljanja. Koreni nasilja nad ženama su duboko u strukturi društva, a nasilje predstavlja najčešći oblik kršenja ljudskih prava u Evropi. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, različite studije pokazuju da je u proseku između 10 i 50% žena iskusilo neki oblik fizičkog nasilja od partnera, da je između 12 i 25% žena podvrgnuto pokušaju ili prisilnom seksualnom odnosu, a da rasprostranjenost prisilne prostitucije i trgovine ženama iz godine u godinu raste. Brojka od čak četiri miliona žrtava trgovine ljudima godišnje je podatak o razmerama eksploatacije žena i dece koji ukazuje na potrebnu borbu za sprečavanje trgovine ženama. U međunarodnim dokumentima nasilje se počinje razmatrati tek devedesetih godina 20. veka. Jedan od najznačajnijih dokumenata za ženska ljudska prava, Konvencija o ukidanju svih oblika diskriminacije žena, usvojena 1979. godine, ne sadrži nikakve odredbe o nasilju nad ženama. Konvencija definiše diskriminaciju žena tek kao „bilo kakvo razlikovanje, isključivanje, posledicu ili nameru umanjivanja ili potpunog ukidanja priznanja, uživanja ili praktikovanja od strane žena, bez obzira na bračno stanje, a na temelju jednakosti muškaraca i žena, na temelju ljudskih prava i osnovnih sloboda u političkom, gospodarskom, socijalnom, kulturnom, civilnom ili drugom polju”. Konvenciju je do sada prihvatilo 170 država koje potvrđuju prisutnost diskriminacije žena, ali i opredeljenost za njeno uklanjanje. Konvencija uspostavlja merila za identifikaciju i ocenu diskriminacije žena širom sveta do koje dolazi na različite načine i u različitoj meri. Nasilje se prepoznaje kao problem tek 1993. godine usvajanjem Deklaracije o eliminaciji nasilja nad ženama. |
Poslednja je govorila Jadranka Beljan Balaban: „Kod nas osim straha postoji i stid i vrlo često oni koji trpe nasilje, bez obzira na ekonomski i obrazovni status, imaju strah i stid da pokrenu ovu temu, dok s druge strane mnogima se čini komplikovano kako će da dođu do nekog rešenja i izlaza iz situacije. Zbog toga je veoma važno da svi učestvujemo i da mreža ljudi koja će učestvovati u borbi protiv nasilja se što više stvara i širi, jer postoji nekoliko veoma važnih projekata koji su pokrenuti. Mi se kao ’Ženska mreža’ trudimo da takve teme stavimo na sto, da sa takvim temama nastupimo pred građankama i građanima, i mislimo da je veoma važna uloga i političkih partija i ljudi koji su u političkim partijama da govore o konkretnim životnim problemima i da pokušaju zajedno sa različitim akterima da nađu rešenje za te probleme”.
Iako su sve govornice jasno i glasno insistirale da nasilje nad ženama ne bude više zataškavano i stavljano pod tepih, ostaje žalosna činjenica da još uvek živimo u Srbiji gde se glas žena slabije, ponekad uopšte ne čuje i da je još uvek „pravo” svakog muškarca da „ispravi” svoju ženu, majku, kćer…
M.T.
