trg_fontaneKada je reč o vojvođanstvu, čini se da nije najuputnije s tim u vezi spominjati nacionalnost.
Ne zato što to (još) nema smisla ili ga uopšte ne može imati – naime, nacionalni identiteti nisu Platonove ideje, unapred zadate, večne i nepromenljive, nego živi entiteti, koji nastaju, menjaju se i propadaju – već, dakle, stoga što takvo povezivanje obično zavodi razgovor u slepu ulicu. Čini se da, makar danas, daleko dalje doseže govor o vojvođanskoj samosvojnosti. Naime, kada kogod negoduje na spomen vojvođanske nacionalnosti to nekako i možemo razumeti budući da, zbunjen i uplašen, možebiti i ne zna šta bi sve to trebalo da podrazumeva. Međutim, kada ti neko kaže da kao Vojvođanin nemaš pravo na samosvojnost, tada je odmah jasno da imaš posla sa autoritarnom glavom, punom paternalističkih ideja o uređivanju tuđih života.
A ta je samosvojnost, i još više pravo na nju, neupitna. I to ne samo vojvođanska, nego i samosvojnost delova pokrajine, gradova, pa i samih sela i zaselaka. Naime, jedino od samosvesti i stvaralačke moći ljudi zavisi stepen ostvarene samosvojnosti. To je princip duhovne decentralizacije, i tu pogađanja nema. U tom smislu, ako današnji zagovornik vojvođanske nacionalnosti traži nešto načelno različito od ove samosvojnosti, kao i slobode da se ona nesmetano razvija, onda on ne ide mnogo dalje od onih od kojih beži.
Doduše, Vojvođani, posebno žitelji vojvođanske prestonice, skloni su samozaluđivanju kako po kulturnoj izobraženosti stoje iznad ostalih stanovnika zemlje. Naravno, posebno je to danas besmislica, čak tolika da u pojedinim trenucima naziv Srpska Atina deluje upravo parodično. Pa ipak, takvo samohvaljenje ne mora nužno, kako naučava poslovica, podrazumevati i kvarenje. Naime, razmetanja te vrste, poput crnogorskog čojstva i junaštva, iako aktuelno bez većeg uzemljenja, ipak potencijalno obavezuju, odnosno mogu predstavljati dodatni podstrek.
U svakom slučaju, danas je pojam vojvođanstva sramno besadržajan. Čini se da se fenomen popularnosti sitkoma „Državni posao“, podrazumevajući naravno vanrednu uspelost same komike, upravo time objašnjava. Odavno sam recimo počeo gajiti izvestan animozitet prema delu, ali i samim pojavama, Zvonka Bogdana, Balaševića, Garavog sokaka (o Frajlama, tom eksploatatorskom prestarele-girls-band projektu da i ne govorim). Ne zbog njih samih, naime, već usled okolnosti što ispada (a to nije predaleko od istine) da se vascelo vojvođanstvo svodi na njih, uz različite prežderijade (festivale švargli, štrudli i koječega ostalog) i nasmejanog lalu u čakširama – pa ukoliko sve to ne voliš onda, logično, i nisi pravi Vojvođanin. „Državni posao“ pokazuje ne samo da ima i nečeg drugog u vojvođanstvu osim gorepobrojanih sadržaja, nego, pre svega, da ih može biti.
Nudeći aktuelni presek vojvođanskog mentaliteta i previranja unutar njega, popularni serijal ukazuje da ni vojvođanstvo nije Platonova ideja, ma kako na tome insistirali njegovi dušebrižnici. A ovi, u svojoj čistunskoj zaslepljenosti, nikako da prihvate da, recimo, takozvani dođoši i sve ono što oni predstavljaju, jeste već punopravno inkorporirano u vojvođanstvo, odnosno da ni samo vojvođanstvo više ne može bez toga. Još važnije (s obzirom da je, za moj ukus, folklora u Vojvodini i previše), popularnost „Državnog posla“ ukazuje da vojvođanstvo na svu sreću ne može ni bez urbanog, budući da predstavlja, i pored teme, ili nasuprot njoj, radikalno protivpalanački sadržaj (posebno samosprdačkom komikom). Naposletku, zar vojvođanstvo nije, poput jugoslovenstva ili amerikanstva, nadnacionalna kategorija?
Ivan Kovač
