trg_fontane
Nepostojanje baze podataka o broju dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u Bečeju znači da ne postoji mehanizam za rano i sistematsko registrovanje podataka o deci sa smetnjama u razvoju, o njihovom broju, uzrastu, težini smetnji, socijalnom položaju. To otežava, a u mnogim slučajeva i onemogućava da ta deca budu uključena u društvo.
Nedostatak uključenosti u društvo, pa samim tim i u vaspitno-obrazovne ustanove, nije problem zanemarljivog broja građana (dece) u opštini Bečej. Reč je, na državnom nivou, o oko 10 procenata stanovništva. Prema podacima popisa stanovništva iz 2011. godine, u opštini Bečej živi 37.351 stanovnik, od njih 3.214 ima invaliditet, to jest 8,6 odsto ukupne populacije. Po podacima iz popisa, broj osoba sa invaliditetom ispod 15 godina starosti je 62, a od 15 do 19 godina starosti je 35. Međutim, po podacima takođe iz popisa stanovništva iz 2011. godine, u delu u kom su vrste invaliditeta navedene posebno, navodi se podatak da na teritoriji opštine Bečej živi 5.214 osoba sa invaliditetom, problemi su navedeni po kategorijama (od slabovidosti do teškoća u komunikaciji), a to je 13,9 procenata od ukupnog broja stanovništva. Prema tim podacima, u opštini Bečej živi 98 osoba sa nekom vrstom invaliditeta koji su mlađi od 15 godina i 44 između 15 i 19 godina starosti.
Uprkos zakonima, kojima je predviđena inkluzija i osnaživanje dece i odraslih osoba sa invaliditetom, o njima u velikom broju slučajeva ipak brinu porodice i socijalne ustanove i u velikom broju slučajeva su tad deca nevidljiva za društvo, a umesto njihovog razvoja „dobija“ se stagnacija ili nazadovanje.
O potrebi da se deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju upišu u dečji vrtić, ili u obavezan predškolsko-pripremni program govori psihologica PU „Labud Pejović“ u Bečeju, Silvija Subakov.
Šta je sa nevidljivom decom sa smetnjama u razvoju i invaliditetom koja nikad nisu bila uključena u predškolsko obrazovanje, a potom nisu i ne pohađaju obaveznu osnovnu školu, a ima ih u Bečeju u relativno velikom broju?
– Kada dođe vreme da dete krene u predškolsko, prikupim informacije, jer ne postoji zakonska obaveza da se dete upisuje u vrtić. Tako svake godine bude dece za koju tek tada čujem, i to su obično deca sa kombinovanim i težim smetnjama. Mi pokušavamo na sve načine da to dete uključimo u rad. I ove godine imamo jednu devojčicu za koju još uvek smišljamo načine kako da je uključimo u rad predškolske ustanove, jer je smetnja takvog karaktera da ona ne može da dođe u ustanovu. Imamo ideju da mi idemo kod nje kao neka vrsta podrške. Razgovarali smo sa majkom i neke stvari razjasnile. To je nešto što je do nas i što mi možemo da pokušamo da uradimo.
Postoje brojni slučajevi kada deca sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom ne pohađaju školu. U bečejskoj opštini se zna za decu koja imaju 12-13 godina i nisu uključena u obavezno osnovnoškolsko obrazovanje. Izvesno je da svako dete može sa tačke A do tačke B da napreduje ukoliko je uključeno u društvo i u obrazovne ustanove, a u izuzetnim slučajevima tu je i kućna nastava.
– Deo odgovornosti je i na lekarima. Obično se kod dece na rođenju ili vrlo brzo nakon rođenja vidi da nešto nije u redu. Tada krenu specijalisti oko njih da rade. Ali u poslednje vreme jako malo toga ima. Čujem od roditelja i vidim u nalazima lekara da roditeljima niko nije rekao da to dete ne treba samo zdravstvenu podršku već i socijalnu, edukativnu, da se treba raspitati za interresornu komisiju, krenuti kod logopeda za početak, odnosno da se pored ORL, kardiologa, uključe svi, da se proširi podrška u najranijem uzrastu da bi dete što lakše stiglo do predškolskog i do šire podrške. Toga nema, nažalost, jer je većina fokusirana na zdravstveno stanje deteta. Imam, recimo, primer deteta koje je zbog operacije bilo 8 meseci u bolnici. Nakon otpuštanja iz bolnice mi dobijemo tri strane rezultata, sa ultrazvuka, od kardiologa, a nigde nema izveštaja psihologa, psihijatra, neurologa, fizijatra koji bi dali neku preporuku za to dete. Mada u poslednje vreme daju preporuku za interresornu komisiju, što znači da se nešto ipak kreće. Mislim da je problem neinformisanost roditelja, pošto ih lekari nisu usmerili, ali s druge strane i roditelji imaju otpor, da li zbog mentaliteta, stava, zbog čega misle da ne treba svom detetu da obezbede i to. Međutim, i to je različito, od slučaja do slučaja. Postoje slučajevi kada dete zaista vegetira, ali postoje i oni gde dete zaista može da napreduje, a ipak se ne ulaže u to.
Zakon svakako kaže da dete mora da se uključi u vaspitno-obrazovni sistem.
– Naša obaveza je da obavestimo roditelje da je dete stasalo za predškolsko. Ukoliko nema reakcije, imamo pravo, a mi se trudimo da to pravo maksimalno izbegavamo je da se obratimo organima lokalne samouprave, odnosno prosvetnoj inspekciji i dalje inspekcija preduzima korake. Zaista se trudimo da to izbegnemo jer je to krajnja mera. Najpre pokušavamo da roditelje uputimo na interresornu komisiju, pa da čuju sa više strana prednosti predškolskog vaspitanja i obrazovanja.
Veliki je problem nepostojanje podataka o deci.
– Meni kao nekom ko skuplja dokumentaciju o deci, veliki problem predstavlja to što ne postoji baza podataka i mi to prvi osetimo. Svake godine imam spisak dece iz Dečjeg dispanzera, međutim, to nije celovita baza podataka, ali ipak najšira koju dobijem.
B.M.
Projekat „Ničija zemlja – tranzicija dece sa smetnjama u razvoju iz predškolske ustanove u osnovne škole u Bečeju“ sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
