trg_fontaneJedan nesvakidašnji događaj koji se odigrao prošlog petka u centru Bečeja mogao bi se nasloviti kao trenutak „bliskog susreta“ savremenih i starih tehnika prenosa zvuka, odnosno današnjeg i nekadašnjeg načina reprodukcije i slušanja muzike.
Naime, na gradskom trgu građani Bečeja od pre par godina imaju mogućnost (bar oni koji su to primetili) da šetajući ili odmarajući (odnedavno im je i to omogućeno pošto su postavljene klupe) uživaju u muzici koja se čitavog dana emituje sa razglasa. Sa ove vrste ugođaja, na trenutak, pažnju prolaznika i šetača privukao je putujući kostimirani verglaš, Peter Rudl iz Slovenj Gradeca (Slovenija) koji je, okrećući ručicu vergla, reprodukovao kompozicije prostijih formi, karakteristične za raniji period muzičke umetnosti.
U razgovoru, za Bečejski mozaik Peter Rudl je objasnio da je on amaterski glumac koji je u invalidskoj penziji, a od pre dve godine pored glume preokupacija mu je postalo muziciranje na verglu. Na pitanje odakle ideja i interesovanje baš za taj „instrument“, Rudl je odgovorio da je tome doprineo njegov prijatelj i kolega iz teatra, koji je prvi pravi registrovani slovenski verglaš od 1986. godine.
„Prije se nije smelo verglati u Sloveniji, niti u Jugoslaviji, jer se to smatralo beračenjem (prosjačenjem), da si ti sirotinja i da na taj način skupljaš pare. To se nije smelo raditi, pa se to preganjalo, a posle su nekako ustanovili da to nije beračenje, nego da je to ulična muzika. I Marija Terezija je svojim vojnicima (koji su u ratu ostali invalidi) dozvoljavala da to rade da bi mogli preživljavati, pa je baš ona podbujala da se to radi. Ali kod nas sistem je bio takav kakav je bio i nije bilo dozvoljeno. Kad sam se 1990. godine upoznao sa tim kolegom, on mi je ispričao da ima jedan stari vergl i to me zainteresovalo. Posle toga, pre tri godine, bili smo na seminaru o nastupanju na ulici i tad je on doneo svoje verglo, ja sam probao, dopalo mi se i zaključio da bi to bilo zgodno i za mene. Tako sam počeo. Sad već dve godine imam svoje verglo slovenačke proizvodnje, koje je staro pet godina, a napravio ga je glazbeni entuzijasta Vlado Nunčić. Nije od onih velikih, ima samo 28 piščalki, dok moj teatarski kolega ima tri vergla, jedno je od poznate nemačke firme koja pravi i trake za muziku, i ima 120 piščalki u sebi. Kad taj veliki vergl igra misliš da slušaš čitav orkestar“.
Na pitanje šta ga je dovelo u Srbiju, verglaš iz Slovenije je rekao: „Znao sam da se u Novom Sadu događa Festival uličnih svirača, pa sam zamolio prijatelja iz grupe PAAD, Sašu Dujina iz Novog Bečeja, sa kojim sarađujemo preko teatra, da me poveže sa nekim od organizatora festivala. Oni su me pozvali da gostujem. U Novom Sadu sam prvi put, utisci su odlični. U četvrtak (8. septembra) sam svirao dva i pol časa, a imaću nastupe i u naredna dva dana ispred Jovinog spomenika“.
Zahvaljujući Saši Dujinu, gost iz Slovenije se obreo i u Bečeju, jer je izrazio želju da poseti udruženja i ustanove u kojima se bave osobama sa smetnjama u razvoju i da tamo predstavi vergl i tu vrstu muziku.
„U Slovenj Gradecu sam predsednik društva osoba sa posebnim potrebama i znam kako takva deca primaju tu muziku i kako su neki neverovatno oduševljeni. Danas smo posetili decu u školi ŠOSO ’Bratstvo’ u Bečeju i u Čoki vrtić ’Radost’ koje ima inkluzivno odeljenje. Još sam pod utiscima. Jedna devojčica, oduševljena muzikom sa vergla, ustala je i zagrlila me, iskazujući na taj način svoj doživljaj. Drugi utisak je što su svi bili iznenađeni kako je ta muzika uticala na jednog dečaka. On je nepomično sedeo i mirno slušao muziku, a kako su nam objasnili, u pitanju je hiperaktivna osoba sa kombinovanim smetnjama u razvoju, koja inače ni tren ne miruje. Znači da ovaj vergl i njegova muzika ima i neku terapijsku stranu ili moć i to se deci sviđa. Kad vidim neko takvo invalidno dete ili dete sa smetnjama u razvoju, da je njemu bilo dobro, da mu se dopalo i ja imam poseban opčutak u sebi, jer sam napravio nešto dobro“, rekao je Rudl i dodao da je i u Bečeju naišao na pozitivne reakcije: mladi koji su baš tada izašli na veliki odmor iz škole su ga u čudu gledali, nisu znali o čemu se radi, i dok je on „igrao sa verglom“, Dujin im je objasnio o čemu se radi, a stariji Bečejci sa nostalgijom i velikim interesovanjem prilazili verglu i verglašu.
Peter Rudl sa svojim verglom putuje po čitavom svetu, nedavno je igrao sa verglom tri sata u Dubrovniku, a pre toga je učestvovao na dva festivala u Češkoj: „Tamo gde imaju tradiciju, to je čudovito. U Češkoj su u Brnu drugi put pravili međunarodni festival verglara. Bilo je Poljaka, Čeha, Nemaca, Francuza, Švajcaraca i Slovenaca. Pre mesec dana sam bio na festivalu u Francuskoj u kraju blizu Marseja, tamo verglarski festival priređuju peti put. Svake tri godine se u Francuskoj priređuje festival u Dižonu gde se skupi od 400 do 500 verglara iz čitave Evrope. Tamo je posebno zdušje, igramo po čitavom Dižonu, rasporede nas na sve strane i tamo vidiš čudo vergla od najmanjih, onih što se nose na ramenu, do onih što su na tornjacima (na velikim prikolicama), to su elektronska vergla, modernija, i njih stavljaju van mesta jer su tak glasna, i kad ih hoćeš slušat, moraš stat 50-100 metara ispred mašine“.
LJ.M.
