trg_fontaneBečej je kao sedište Potiskog krunskog distrikta i snažan poljoprivredni centar već sredinom XIX veka imao građansku klasu, koju su činili okružni činovnici, trgovci, plemići, sveštenstvo svih vera i veleposednici iz grada i okoline. Taj društveni sloj je bio pokretač kulturnih zbivanja u varoši (osnivaju se čitaonice i druga prosvetna i staleška udruženja, prvi sportski klubovi, itd.).
Prve pozorišne predstave u gradu sa tematikom iz starije srpske istorije daju se već sredinom šezdesetih godina XIX veka, uz znatan broj koncerata lokalnih pevačkih društava. Do 1918. godine i ulaska Bečeja i šire regije u sastav Kraljevine Srbije, u varoši je već stvorena solidna kulturna tradicija. Zahvaljujući građanskoj klasi, njenoj ekonomskoj moći i zalaganju gradskih kulturnih ustanova, u varoši na Tisi gostuju mnoge istaknute umetničke trupe i pojedinci.
Predstave Srpskog narodnog pozorišta
Početkom dvadesetih godina XX veka osniva se „Odbor“ koji je bio zadužen za organizovanje gostovanja putujuće trupe Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, a predsednik tog odbora je bio poznati kulturni radnik dr Milan Popović. Gostovanja pozorišta iz Novog Sada su tih godina bila redovna i veoma dobro posećena. Ona su značila vrhunac kulturne sezone u Bečeju u to doba.
Kakav je repertoar davalo Srpsko narodno pozorište u gradu, možemo videti iz novinskih tekstova iz 1929. godine: „Prošle nedelje putujuća grupa Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada davala je u subotu ’Dobrog vojnika Švejka’, u nedelju posle podne ’Saćuricu i šubaru’ od Okrugića-Sremca, a uveče je prikazan ’Seoski lola’… U subotu 30. ovog meseca prikazaće se ’Sumnjivo lice’ od Nušića, u nedelju uveče Sokolska svečanost i ’Zona Zamfirova’“.
U deceniji posle Prvog svetskog rata ovo pozorište je najviše igralo predstave domaćih autora (Sremac, Nušić, Stanković), dok su od stranih autora bili zastupljeni pisci iz Rusije i Češke (Čehov, Gogolj, Hašek, itd.).
I druge pozorišne trupe su tih godina gostovale u Bečeju. Decembra 1928. godine Niško pozorište daje predstave u hotelu „Central“, od kojih je jedna bila nezaobilazna „Koštana“.
Gostovanja ruskih umetničkih trupa
U međuratnom periodu u varoši su održavani i zapaženi muzički koncerti. Većinu tih predstava održali su ruski umetnici emigranti, razasuti po celoj Jugoslaviji i evropskim zemljama. Tako je i bečejska publika imala prilike da uživa u interpretacijama nekih u širim razmerama poznatih ruskih virtuoza.
Jedan od prvih takvih događaja održan je početkom juna 1921. godine u dvorani kafane „Tisa“ i bioskopskoj sali. Bečejci su tada uživali u vrhunskim interpretacijama poznatih operskih arija u programu koji su izvodile Gorska i Turgenjeva, članice novosadske opere i poznati pevač Trostjanski. Njihovo izvođenje scenski je obogatila primabalerina Valjina.
Jedan od najvećih muzičkih događaja se odigrao u varoši u međuratno doba, to je bio koncert svetski poznatog ansambla, Hora donskih Kozaka. Svojevrsna senzacija je bila to što su posle nastupa po svetskim metropolama (London, Pariz, Kopenhagen) i uspešnih koncerata u Beogradu i Novom Sadu, uopšte pristali da izvedu svoj program u Bečeju. Ovaj gala koncert održan je u velikoj sali hotela „Central“, koja je za tu priliku posebno svečano ukrašena, i tako su Bečejci uživali u vrhunskoj ruskoj horskoj muzici. Najveći aplauz hor je kod bečejske publike požnjeo interpretacijom stare balade „Bilo dvanaest razbojnika“.
Muzička publika u Bečeju je imala priliku da uživa i u koncertima Ruskog harkovskog instituta, koji je tradicionalno jednom godišnje održavao u sali hotela „Central“. Ova kulturno-prosvetna ustanova, sa tradicijom dugom 120 godina u to vreme (osnovan je 1812. godine) je izmeću dva rata bila stacionirana u Novom Bečeju. Kada je krajem 1920. godine došlo do sloma trupa generala Vrangela u Ukrajini, načelnica instituta Marija A. Nekljudova je organizovala preseljenje personala i pitomaca iz Harkova u Jugoslaviju. Visoki pokrovitelj instituta je bila kraljica Marija Karađorđević. Sa pitomcima su radili vrhunski ruski muzički pedagozi. Baletske tačke, koje je imala priliku da vidi bečejska publika, osmislila je poznata glumica Šiško-Parlova, dok je horovođa bio M. Sobčenko, a inspektor instituta je bio carski general Z. A. Makšejev. Detaljni programi ovih koncerata bili su ukrašeni akvarelima nadarenih učenica. Karte su se kupovale u pretplati u knjižari Vladimira Radosavljevića, a na dan predstave na blagajni. Program je bio izvođen na tri jezika: srpskom, ruskom i francuskom. Uglavnom se sastojao iz baletskih tačaka, horskog pevanja, sokolskih vežbi solo tačaka učenika. Publika je često puta bila toliko ponesena interpretacijom mladih Ruskinja da su se mnoge tačke morale izvesti na bis. Evo iz kojih tačaka se sastojao njihov koncert 1929. godine („Novo vreme“, broj 22): „Pitomice ženskog ruskog harkovskog instituta iz Novog Bečeja priredile su 26. maja ove godine uveče u velikoj sali hotela ’Central’ svoj koncert. Nije ovo prvi put da su naši sugrađani imale prilike upoznati se sa igrom i muzikom velikog bratskog slovenskog ruskog naroda preko pitomica ovog instituta… Šesnaest u belo obučenih devojaka poređanih u četiri reda uz pratnju glasovira izvele su ’Grčku gimnastiku’ tačno po taktu muzike. Zatim su četiri učenice drugog i trećeg razreda Svinkina, Ohotina, Borisova i Kvitovska u plavo obučenim kostimima izvele ’Kinesku igru’. O. Žukova sedmoškolkinja deklamovala je „Laste“ od A. Terijea na francuskom… ’Rusku gimnastiku’ uz pratnju glasovira i violine izvodile su u ruske kostime obučene učenice starijeg razreda bez zamerke… Hor učenica pod dirigovanjem g. Sobčenka uz pratnju muzike otpevao je iz opere ’Askoldova mogila’, muzika od Verstovskog, iz opere Evgenije Onjegin, muzika od Čajkovskog, i nekoliko ruskih pesama sa pravom umetničkom veštinom, svojstveno samo Rusima i Česima…“
Prihod od ovih koncerata dobile su svršene učenice instituta. Školovanje u njemu je trajalo osam godina. Treba istaći da je bečejska publika bez razlike po veri i naciji prisustvovala koncertima ruskih umetnika.
Pored stranih umetnika i muzičari srpskog porekla su u to doba priređivali koncerte u Bečeju. Tako početkom juna 1929. godine varoška publika je imala priliku da uživa u sviranju na violini Vlastimira Jecića, kraljevog pitomca, koji je studirao muziku u Parizu, Berlinu i Pragu. Umetnik je izvodio dela Paganinija, Šuberta, Kubelika i drugih kompozitora. Publika je Jecića veoma dobro primila.
Iz do sada iznetog se vidi da je muzičko-pozorišni život grada u to doba bio prilično raznovrstan. Kada se uzme u obzir i veliki broj koncerata lokalnih pevačkih društava (srpska, mađarska i jevrejska), i znatan broj amaterskih pozorišnih predstava, možemo reći da je grad u to vreme imao razvijenu kulturnu scenu, i da je ona mogla da odgovori i ukusu probirljive publike.
Priredio M.S.
(Izvor „Kulturni život u Bečeju između dva svetska rata“ od Nedeljka Stojkovića)
