trg_fontaneBečejske (staro)demokrate su na 11-godišnjicu atentata na Zorana Đinđića, premijera i predsednika DS-a, naručile od nadležne crkve službu za upokojenje umrlog, takozvani parastos. Dakle, osim da poslušaju nekoliko jektenija i počaste se porcijom koljiva, ništa iole pametnije nisu uspele da smisle tim povodom.
Iako mi nije poznat teološki smisao parastosa nakon 11 godina od čovekove smrti, u čitavoj stvari ipak najviše intrigira ideja Demokratske stranke (parastosi Đinđiću se služe širom Srbije!) da se takav jedan intiman verski čin shvati kao značajan i društveno relevantan događaj, te da se na isti pozovu mediji. Jer, šta uopšte znači kada opštinski odbor jedne političke partije naruči parastos, štaviše, kada pri tom pozove novinare da sve to isprate? – Osim, naravno, banalnog razloga da pokaže javnosti kako mari za pokojnikovo zbrinjavanje tj. dobar prihvat na onom svetu.
Možda ipak ima nekog dubljeg političkog (be)smisla u svemu tome, nehotice otkrivenog. Naime, kada se postavi pitanje ko je danas istinski nastavljač Đinđićeve vizije, ako se naravno zanemari sitnopolitička ostavinska rasprava među strankama (u maniru „a to je kao pravi (Pantelijin) testament?!“), postaje jasno da nastavljača de facto nema! Tome ponajbolje svedoče neke izjave Aleksandra Vučića kojima se i sam kandiduje za duhovnog sina Đinđićevog. A to je ovaj mogao, odnosno imao smelosti (i obraza!) da učini jedino usled neuverljivih reformatora tj. neubedljivih đinđićevaca u drugim strankama na političkoj sceni.
Razmirice nad pokojnikovim odrom, a posebno Vučićeva kandidatura, ukazuju takođe i na činjenicu da nije sasvim jasno šta uopšte znači Đinđićeva vizija. Jer, Đinđić je naprosto bio pragmatik u politici, odlučan da brzo i efikasno integriše Srbiju u Evropu. A tu viziju – ako se tako nešto uopšte može nazvati vizijom, a ne naprosto zainteresovanošću da se društveno-politička stvarnost shvati, da se problemi prepoznaju i reše – niko više ne čuva. – Osim u ćivotu! Naime, Đinđić je danas balzamovan, izložen našim rezigniranim i konzervativnim pogledima, ali je politički nem i nepokretan – upravo mrtav! U tome je smisao aktuelne romantizacije, mistifikacije, upravo mita o Đinđiću – tek kada se ohladio i postao bezopasan, Srbija je stala iza njega. Setimo se samo megalomanskog sprovoda sa stotinama hiljada ljudi koji su najednom stali da strižu svoju kosu i posipaju se pepelom.
Isto tako, treba reći da Đinđić nije bio prvi demokratski izabrani premijer. Naime, ovom u javnosti ustaljenom formulacijom zapravo se obezbeđuje alibi za sva sranja koja je tokom devedesetih godina naš narod, osim lično, napravio sebi i drugima preko svojih predstavnika – isprva izabranih demokratski (ili, makar, ne manje demokratski nego što se biraju ovi danas, sa lanč-paketima, ulaznicama za Exit, odnosno kovertama sa jednom ili dve crvene u zamenu za glas), a potom, istina, sve manje, dok režim napokon nije ogrezao u otvoreni državni terorizam. Narod je naprosto hteo Miloševića, slobodno i demokratski, te stoga upravo njemu i njegovoj kliki pripada laskavo zvanje prvih demokratski izabranih vlastodržaca. Za Đinđića se, doduše, može reći da je prvi pametno izabran premijer!
Besmislenim parastosima Đinđiću Demokratska stranka pokazuje zašto je ne samo i dalje grogirani bokser, već, pre svega, zašto je uopšte nokautirana. Međutim, pitanje Đinđićeve „vizije“, zapravo preuzimanja političke odgovornosti i aktivizma, problem je čitave naše konzervativne političke scene i, uopšte, našeg društva nespremnog za reforme. Đinđić je, dakle, upokojen, ne samo u bečejskoj pravoslavnoj crkvi u prisustvu članova DS-a, nego i u čitavom društvu. Umesto da ga poput vampira – jer, nažalost, Đinđićevo reformatorstvo za nas danas uistinu predstavlja bauka iz mraka – puste među ljude, da ih prodrma, prene, pa i prestravi, njega, naprotiv, upokojavaju.
Naravno, pokoj mu duši, ali neka dobri bog, ako ga ima, podari nemir i nespokoj njegovom duhu među nama!
Ivan Kovač
