trg_fontane
Bečej je jedan od retkih gradova za koji s pravom može da se kaže da je „grad sporta“, bar kad je reč o pojedincima, jer je ovaj milje iznedrio niz vrhunskih sportista. Jedan od njih je i kajakaš Marko Novaković, olimpijac, evropski i svetski šampion, koji se sa svojim kolegama reprezentativcima Nebojšom Grujićem i Stefanom Vekićem na Tisi u Bečeju priprema za predstojeća takmičenja.
O tome kako teku pripreme, od čega zavisi plasman na Olimpijadu 2016. godine, ali i o prvim zaveslajima, atmosferi na takmičenjima u pauzi između treninga razgovarali smo sa Markom Novakovićem koji kaže:
– Polažemo sve nade u odlazak na Olimpijadu u Rio de Žaneiro, ali sve će se znati za oko tri nedelje kada idemo na Svetsko prvenstvo u Milano u Italiju. Sva takmičenja ove godine su išla normalnim tokom, ali sad, na Svetskom prvenstvu treba da se uradi pravi posao i da obezbedimo vizu za Rio i da budem još jednom u prilici za poslednjih pet godina da odem na Olimpijadu. Nadam se da ću ostvariti još bolji plasman nego što sam imao na prošlom olimpijskom takmičenju u Londonu.
Na Svetskom prvenstvu u Milanu ti i tvoj partner zapravo treba da odbranite medalju?
– Nebojša i ja branimo svetsko zlato od prošle godine iz Moskve, ali sve je to relativna stvar, pošto je trka na 200 metara, da tako kažem, lutrija i može svašta da bude. Imali smo kiks već na početku ove sezone kad smo veslali na Evropskom prvenstvu, meni je u samom foto-finišu, u poslednja dva-tri zaveslaja, ispalo veslo iz ruke i to je bila dovoljna greška, iako smo vodili tokom cele trke, da na kraju izgubimo za jednu ili dve stotinke. Tako da je sve moguće, ali na Svetskom prvenstvu prvi i glavni cilj je ostvariti olimpijsku normu, a to zahteva da budemo među prvih šest u finalu. Ako to ispunimo, imamo direktnu kvalifikaciju za Olimpijadu, a sve što bude bolje i više od toga, neka medalja recimo, biće super.
Sada ne veslaš pod bojama Kajakaškog kluba Bečej, ali si sa kajakaškim reprezentativcima baš na Tisi u Bečeju na pripremama.
– Mnogo mi znači što smo svi u Bečeju i super treniramo. Tu je moj partner Nebojša Grujić, Marko Dragosavljević, koji će veslati u jednosedu na 200 metara, Stefan Vekić, koji je izborio put za Svetsko prvenstvo u jednosedu na 500 metara, mi smo jedna grupa, druga grupa trenira na kanalu, a u Čurugu su momci koji treniraju na duže staze. Drago mi je što sam, za promenu, kod kuće i što pored treninga mogu malo i da se opustim ovde, gde mi je najprijatnije i gde se najbolje osećam. Mislim da je i ekipi super, jer vidim po njima da im se sviđa u Bečeju, uslovi su dobri i verujem da će biti dobrih rezultata.
Kako je uopšte došlo do toga da počneš da treniraš kajak?
– S obzirom na to da živim pored reke Tise, i da sam tu odrastao sa bakom i dekom, oni su želeli prvenstveno da naučim da plivam, tako da sam sa pet godina krenuo na plivanje i time sam se bavio do desete ili jedanaeste godine. Međutim, imao sam bronhitis i to mi je smetalo i pravilo probleme kad sam plivao u zatvorenom prostoru, jer sam se gušio i veći fizički napor koji zahteva da se diše punim plućima za mene je bio problem. Baka i deka su hteli da mi kupe i pumpice za olakšavanje disanja, ali ja nisam hteo i imao sam neku ludu želju da sam to prevaziđem. Najteže mi je bilo kad sam video da su me mlađi od mene obilazili u trčanju, a ja sam osećao da fizički mogu to da izdržim, ali pluća me nisu pratila i moja jedina želja je bila da budem kao i ostala deca koja mogu normalno da dišu. Lekari su mi rekli da postoji mogućnost da se to izleči nekim aparatima ili prirodnim putem, kada dođem do puberteta i samo su mi savetovali da se klonim zagušljivih i zadimljenih prostorija, da ne pijem gazirane sokove, da izbegavam sve ono što bi moglo da izazove ponovno gušenje. Od tog momenta sam se promenio i striktno sam se pridržavao tih saveta i od tada tako živim. Bilo je tu tokom godina i mučenja i prevazilaženja i upoznavanja svog tela da bi vremenom došao do ovog momenta kada nemam više nikakvih problema sa tim. Možda sam pobedio sebe. Želja da samo na momenat osetim kako je to kad čovek može normalno da diše i da da sve od sebe, me je u suštini i dovelo do toga da osetim da se nešto poboljšava, da istrajem u tome i budem zdraviji. E sad, pošto su mi rekli da ne mogu da budem u zatvorenim prostorima, nekako jedina alternativa, i najjeftinija u to vreme, je bila da počnem da veslam, a bilo mi je i najbliže kući, jer živim na 200 metara od kluba. Iako sam stalno dolazio do kajakaškog kluba i znao sve te drugare i drugarice, družio se i kupao sa njima u Tisi, nikad nisam imao neku posebnu želju da veslam, ali sam onda na dedin predlog, koji mi je rekao: „Probaj, pa ako ti se ne sviđa ne moraš da ideš dalje, samo probaj da vidiš, možda će ti biti zanimljivo“, ipak došao u klub i pitao da li mogu da probam da veslam. Tako je počelo.
Da li se sećaš kakav je bio osećaj kad si prvi put seo u kajak?
– To je bilo 2000. godine, ali prvo se vesla čamac koji se zove „eška“, one i dan-danas postoje u Bečeju, možda ih još ima u Novom Kneževcu i nigde više ih nisam video. Sećam se da je bio vetar i bili su talasići, pa sam se prevrnuo nedaleko od kluba, nekih stotinak metara, gde sam, u stvari, trebao da okrenem čamac i da se vratim. Onda sam se zainatio i hteo sam da pokažem i dokažem da se neću prevrnuti i evo već 15 godina dokazujem da se neću prevrnuti.
Ranije su bile trke na 300, 500, 1.000, 5.000 i 10.000 metara, od tada se mnogo toga promenilo. Šta više voliš, šta ti više leži, veslanje na kraće ili duge staze?
– Staza od 300 metara je skraćena na 200, a ostale su one od 500 i 1.000 metara, s tim da su kod muškaraca trke na 200 i na 1.000 metara i olimpijske discipline, i svi se više okreću ka olimpijskim disciplinama, dok su neolimpijske discipline manje zastupljene. U početku sam, kao mini-kajakaš, veslao staze od dva kilometra, tada su one bile aktuelne, tako da znam i jednu i drugu stranu svega toga. Sada za mini-kajakaše nema trka na 2.000 metara, sve se to svelo na kraće, na malo zanimljivije trke, ali svaka disciplina je jedinstvena na svoj način. Nije svaki čovek isti i vremenom, kad se organizam razvija, dolazi do definisanja njegove konstitucije i onoga što je njegova specijalnost, vidi se da li je izdržljiviji, da li je snažniji, da li je mišićaviji i to sve utiče na to koja će disciplina biti njemu svojstvena. Ja sam veslao kao klinac i dva kilometra i maratone, i na 1.000 i 500 metara, na kraju se svelo na to da sam došao do ove sprinterske discipline koja mi, izgleda, ide najbolje i neću da menjam dok se nešto ne promeni ili dok se ne ukine ta disciplina. Tada ću videti šta dalje.
Veslanje je vrlo specifičan sport, pogotovo ako veslaš u jednosedu. Dok treniraš imaš priliku da se nađeš sam u čamcu daleko od ljudi, okružen prirodom, mirom, tišinom, voda ravna kao ogledalo, čuje se samo zaveslaj i kapi vode… Da li si sklon da obratiš pažnju na takve stvari i koliko ti to znači?
– Jesam, naravno. Uživam u svakom tom trenutku i u zvuku, to jest tišini i u mirnoj vodi. Tu, u suštini, mašta odradi svoje, to oni koji nisu probali ne mogu ni da zamisle. Priroda je stvarno nešto super, mnogo puta sam bio i napet, nervozan, bezvoljan ili bolestan i ipak sam otišao na trening, seo u čamac i otišao da veslam, a veslanjem sve se prebrodi, valjda sva ta priroda nekako to podeli sa tobom ili izvuče iz tebe negativnu energiju i sa treninga se vratiš preporođen, i onda si miran ostatak dana. Naravno, dok sam bio mlađi neke detalje nisam primećivao, meni je bilo bitno tada društvo iz kluba koje mi je bilo kao porodica i neka druga kuća, sa kojima sam provodio vreme i u klubu i na vodi, ali sada uočavam te sitnice koje zaista znače i prijaju.
Imao si priliku da učestvuješ na mnogim takmičenjima, i domaćim i međunarodnim, da li uopšte imaš vremena i mogućnosti da obiđeš ta mesta u kojim se takmičiš, da pogledaš znamenitosti tog grada, da odeš na koncert, predstavu?
– Kajak je specifičan sport jer je za to potrebna voda, reka, jezero ili neki rezervat koji je napravljen i koji ne može da se smesti u centar grada i obično su takve destinacije izdvojene. Ako pogledamo ove Evropske igre koje su bile u Bakuu, olimpijsko selo je bilo udaljeno od nas 300 kilometara, što uopšte nije malo i to je oko 4-5 sati vožnje autobusom. Nismo imali velikih mogućnosti da vidimo grad, videli smo olimpijsko selo ali ništa dalje od toga. A, na primer, u Milanu gde ćemo sada ići, mesto takmičenja je bliže gradu, slično kao što je Ada Ciganlija u Beogradu. Na takvim mestima, u skladu sa tim u kojoj si disciplini i kakav je raspored trka, jer nije u svakom danu ista disciplina, možeš da planiraš neke stvari. Ja imam sreće što je disciplina na 200 metara obično pred kraj takmičenja i onda možemo malo da prošetamo i da razgledamo prvih dana, dok se ne adaptiramo.
Za većinu vrhunskih sportista se kaže da su sujeverni i da imaju male rituale pred izlazak na trku ili nastup na takmičenju. Da li i u tvom slučaju postoji tako nešto?
– Nemam takvih stvari, malo sam možda i previše opušten, ne znam da li je to zbog našeg vojvođanskog načina života. Dok sam bio mlađi bilo je nešto drugačije, tada sam imao tremu, ali sada mi je teško da se nateram da dobijem tu neku pozitivnu tremu koja je dobra i onda slušam muziku koja me podigne, oraspoloži i da neku energiju i snagu. Nemam nešto određeno, slušam sve i svašta, od starih narodnih pesama od Tozovca do modernih stranih, sve slušam što mi je u tom momentu prihvatljivo za telo i um.
Pomenuo si da ti se na početku sezone desio kiks kada ti je veslo ispalo iz ruke. Ima mnogo detalja koji treba da su na svom mestu kada treba da sedneš u kajak i da kreneš na trku, ali se ipak desi da neka sitnica utiče na to da ne možeš sve iz sebe da izvučeš i da daš maksimum. Ranije je bilo drugačijih kajaka, sedišta su se vadila i svaki put ih je trebalo nameštati prema sebi, pa se dešavalo da je dovoljno samo pola centimetra da je sedište postavljeno ukrivo i da dekoncentriše takmičara. Da li sada ima situacija koje te dekoncentrišu?
– Ranije su bila drvena vesla, kajaci su bili po nekim standardima malo širi i stabilniji, sada su standardi drugačiji, sve je to modernizovano kao i uopšte u svetu oko nas, sve se poboljšava, usavršava. Kajaci su sada dosta nestabilni, uži i lakši, profesionalni se prave od karbona. Ista je priča i za vesla, postoji mnogo više modela kako čamaca, tako i vesala, ima za svaki uzrast i svako može da nađe veslo koje mu odgovara i po veličini i po obliku. I povrh svega toga postoje neke stvari koje mogu da utiču, kao što se i meni desilo, da ispustim veslo. To što je pre drveno veslo radilo u vodi, toga nema, ne postoji više izmicanja ili proklizavanja vesla kroz vodu, sada se to tako usavršilo da se vodilo računa i o tome da veslo što bolje zahvati vodu da ne proklizava, jer kada ne proklizava veći je pritisak na čoveka i na mišiće, a kad je veći pritisak, dolazi i do povreda i do svega i svačega. I ja sam na treningu imao manju povredu prsta koja me je tokom priprema pratila i do početka sezone nije stigao da se oporavi. Problem sa prstom je bio taj što mi se u nekim momentima isključi i otvori mi se šaka i ne mogu da stisnem dovoljno jako veslo. Bilo je kao ona narodna „želje su jedno, a mogućnosti drugo“. Imao sam želju da uđemo prvi u cilj i ušli bismo prvi, ali u tom trenutku ruka i mišići nisu ispratili to što sam zadao sebi u glavi i to je to. Tu nema šta, čovek se pomiri sa tim, ipak smo uzeli medalju i svakako smo uradili dobar posao za početak sezone.
Znam da je teško izdvajati nagrade ili medalje, ali ipak da li možeš da kažeš koja je za tebe najznačajnija, koja ti je najdraža?
– Najponosniji sam, iako nije bila medalja, na plasman koji sam ostvario na Olimpijskim igrama u Londonu, jer su mi bile prve, a san svakog sportiste je da ode na Olimpijske igre, tako da sam ja to na neki način ispunio, otišao sam u London i tamo sam došao do sedmog mesta i to je jedno sjajno iskustvo koje neću zaboraviti. Najemotivnija za mene je svakako evropsko zlato koje sam uzeo u jednosedu u Zagrebu, mesec dana pre Olimpijade. To mi je bilo prvo finale u koje sam ušao kao senior, prva medalja i odmah zlatna, i stvarno je bio poprilično veliki šok za mene, tako da mi je to najemotivniji momenat. A naravno, najznačajnije je to što sam posle dve godine, nakon povrede koju sam prebrodio, opet sa Nebojšom prošle godine došao do svetskog zlata. Još nam ostaje da stavimo šlag na tortu i da se okitimo na Olimpijskim igrama u Riu, naravno ako sve bude kako treba, onda sam uradio sve što se očekuje od sportiste, a mislim i da ću ispuniti svoj san.
Da li se odnos tvojih prijatelja i uopšte Bečejaca prema tebi promenio otkad si počeo da nižeš uspehe? Traže li ti autogram, da se slikaju sa tobom, ili da pričaju sa tobom?
– Prijatelje koje sam imao pre svega toga imam i sada. Oni me podržavaju u tome što radim, to je nešto normalno oni shvataju težinu svega toga, tako da sa tim nemam problem, mi se savršeno razumemo i prijateljstvo se nije promenilo ni u jednom kontekstu. Ja radim to što radim, mi imamo ono nešto naše zajedničko i to se ne menja i super funkcioniše, a njima je drago zbog mene, kao što je i meni drago zbog njih jer su oni uspešniji u nekim drugim segmentima. A što se tiče ovog drugog, ne znam šta da kažem. U Bečeju imam i drugova koji se ne druže sa mnom konstantno, ali koji prate sve to što radim, navijaju za mene i kada se vratim sa takmičenja ili idem na takmičenje obično mi čestitaju ili me podržavaju. Nemam sa tim problem, ovde je prilično opuštena atmosfera, zato što su ljudi navikli na mene i zaista se osećam opušteno, i pokušavam sam sebi to da napravim tako što živim normalno kao i drugi. Dok je „napolju“ već sasvim druga priča, ne samo za mene nego i za mog partnera i sve ostale koji se bave veslanjem i koji imaju rezultate. Tamo smo već drugačije shvaćeni i kajak je drugačije shvaćen i viđen. Dosta smo popularni, dosta njih prilazi i želi da se slika, želi autograme, žele sve i svašta, ima ih svih uzrasta, pa i u većim gradovima u Srbiji je drugačija priča u odnosu na Bečej.
Rekao si da bi odlaskom na Olimpijadu sledeće godine i osvajanjem neke od medalja zaokružio i ostvario ono što svaki sportista priželjkuje u svojoj karijeri. Da li posle toga postoji još nešto što bi želeo da dostigneš ili da osvojiš?
– Voleo bih kad bih mogao da napravim kontinuitet, da posle Olimpijade nastavim istim tempom napred dokle god bude moglo. Svestan sam da neće proći još mnogo vremena kada će doći mlađi naraštaji koji će biti i brži i jači, ali pokušaću da im se oduprem.
Ima li nešto što ti je veoma upečatljivo ili što te je posebno pogodilo tokom dosadašnje karijere? Negde sam pročitala da si izjavio kako si drhtao i imao veliku tremu kada si izašao na balkon Skupštine u Beogradu, gde je za sve vas bioorganizovan doček?
– Ima takvih momenata dosta, ali trenutno ne mogu da se setim nekog specifičnog. To u Beogradu je bio karakterističan momenat zato što je bio na početku moje karijere, Olimpijada i osvajanje svih tih većih medalja i prvo iskustvo kad stanete na balkon ispred tolikog broja ljudi koji vas prate… Poprilično je čudan osećaj, toliko toga vam je tada u glavi da zanemite. Čovek ne zna u takvom momentu šta da radi, šta da kaže, barem ja koji nemam neke spremljene govore. Ako se opet desi da budem na tom mestu ispred Skupštine mislim da ću morati da pripremim nešto šta ću da kažem, jer mnogo je ljudi koji tamo dođu, od nas tako nešto i očekuju.
Nešto slično, ali u mnogo skromnijoj varijanti imao si i u Bečeju, gde je organizovan prijem kod predsednika opštine. Da li si očekivao tako nešto, ili si mislio da će biti više ljudi?
– Opet kažem, ovde u Bečeju to nije tako, ovde sam opušten, ovde su ljudi koje znam i sve mi prođe nekako blago i nemam tremu. Međutim, kad sam došao na Tisu u klub, nisam znao da će mi društvo napraviti doček i da će svi biti tu, da će hteti da se slikaju sa mnom, da me ubacuju u vodu… E, tu sam bio iznenađen i to mi prilično znači jer nemate baš stalno takve momente u životu kad neko od vaših prijatelja i drugara tako nešto napravi za vas. To ima mnogo veći značaj nego kad neko ko je na funkciji u gradu to uradi. I to je sve lepo, ali ovo je nešto zbog čega se drugačije osećaš. Nadam se da će biti više takvih trenutaka, tek je jedan olimpijski ciklus prošao i mislim da tek sada treba da počnemo da donosimo vrhunske rezultate i nadam se da će ih biti – rekao je Bečejac, kajakaš Marko Novaković.
Ljiljana Milovanov
