Anatomija gušenja slobode medija u Bečeju: Između tišine i verbalnog blata

U 11 sati i 52 minuta, 22. novembra 2024. godine – tačno u vreme kada je tri nedelje ranije nadstrešnica novosadske železničke stanice usmrtila 15 ljudi – malobrojni građani i građanke Bečeja okupili su se u centru grada na prvom skupu „Zastani, Srbijo“. Tišinu pijeteta pod hladnom novembarskom kišom naglo su prekinuli buka i uvrede grupe pristigle iz pravca kancelarija Srpske napredne stranke.

J.R.R. Tolkin je u „Gospodaru prstenova“ napisao da su Orci govorili bez ikakve ljubavi za reči ili stvari i da je njihov jezik bio „bedan i pun ponavljanja izraza mržnje i prezira“. Dodao je i da se „veoma slična vrsta govora može još čuti među onima koji su Orcima slični“, jer su „predugo odvojeni od dobra“.

U bečejskoj stvarnosti tog dana taj jezik verbalnog blata postao je glavno oružje protiv okupljenih građana i mene, jedine novinarke koja je pratila i beležila događaj. Ono što je počelo kao dokumentovanje tuge, preraslo je u fizički napad (odgurivanje) i verbalni linč. Dok su građane optuživali da su „žuti lopovi“ i „Đilasovi plaćenici“, ja sam se, našavši se između dve grupe, suočila sa direktnom agresijom. Bila sam gurnuta uz povike: „Ko vas gura, niko vam ne prilazi“, „Kakav si ti novinar“ i „Šta glumiš tu budalu, bre!“.

Na moje pitanje da li se sada napadaju i novinari, jedan od njih je izgovorio reči koje u Srbiji zvuče zlokobno: „Nikad niko novinare nije u ovoj zemlji napad’o“.

Ovaj incident nije bio izolovani slučaj – on je samo segment šireg, na nivou Srbije već prikazanog modela pokušaja vlasti da ućutka svakog ko kritički izveštava o stanju u društvu, a u tom trenutku prvenstveno o odgovornosti za tragediju u Novom Sadu.

Motiv vlasti je jasan: potpuna kontrola narativa radi opstanka na vlasti. U takvom sistemu kritički mediji postaju pretnja, jer odbijaju da učestvuju u fabrikovanoj tišini.

Metode koje se koriste uključuju fizičko i digitalno zastrašivanje, ekonomsko gušenje, te institucionalnu pasivnost koja daje legitimitet daljem progonu.

„Neobičan slučaj“ bečejskog pravosuđa i kopi-pejst izjave

Fizički i verbalni napad prijavila sam policiji istog dana kada se dogodio, ali je izveštaj tužilaštvu upućen tek u drugoj polovini decembra. Iako je Udruženje građana „Samo lokalno“ odmah nakon incidenta na Tviteru objavilo identifikaciju osoba sa video-snimka koji sam sačinila na terenu – njihova imena, prebivališta, od Bečeja do Beočina, radna mesta i povezanost pojedinaca sa vladajućom strankom – policija mesecima nije uspela da uradi isto.

Na zahtev javnog tužioca Đorđa Jovičića, koji je inače i kontakt-tačka za novinare, trebalo je identifikovati lica koja su uzvikivala uvrede i proveriti da li me je neko od njih fizički napao, iako se na snimku jasno vidi trzanje kamere u trenutku kada sam gurnuta s leđa i čuje se kako vičem da me ne guraju. Tek nakon što sam u junu 2025. godine sama dostavila tužilaštvu ove javno dostupne podatke, policija je prikupila njihove izjave.

Prema službenim beleškama policije, identifikovane osobe sa video snimka dale su gotovo identične izjave, koristeći iste formulacije. Osim toga, njihove izjave su kontradiktorne same po sebi. Svaki od njih tvrdi da se „zatekao na skupu“ koji je istovremeno „sa udaljenosti“ posmatrao ili snimao svojim telefonom.

„Bio sam prisutan predmetnog dana na Trgu Oslobođenja u Bečeju u svojstvu građanina gde sam se zatekao na skupu koji sam sa udaljenosti posmatrao. Nikoga nisam verbalno ni fizički napao i vređao, mirno sam stajao sa strane i posmatrao skup“, glase izjave petorice, date pojedinačno, u prisustvu istog advokata.

Neki su dodali da su skup snimali svojim „telefon“ (umesto telefonom), a ta gramatička greška ponavlja se u više različitih beleški. Takođe, zabeleženo je da je jedan građanin dao izjavu u „prisustvu branioca po punomoći“ dan pre nego što je punomoćje uopšte potpisano. Neke izjave su uzete u razmaku od 10 minuta, što je praktično neizvodljivo…

Postoje i druge „neuobičajenosti“ u službenim beleškama policije. Jedna sadrži pogrešan datum (u zaglavlju je 8.7.2025, a u tekstu beleške 3.8.2025). Dve službene beleške nastale istog dana imaju pogrešan redni broj: beleška čije je sastavljanje započeto u 10.45 časova nosi redni broj 240/25, a redni broj beleške čije je sastavljene započeto u 11 časova je 239/25 (trebalo bi da bude obrnuto).

Nakon što je policija dostavila tužilaštvu ove i ovakve službene i izjave građana, koje opovrgavaju moji video snimci sa terena, tužilac me je početkom avgusta pisanim putem obavestio da je u skladu sa Pravilnikom o upravi u javnim tužilaštvima doneo odluku da nema mesta pokretanju krivičnog postupka po službenoj dužnosti.

Odbacivanje prijava dovodi do neprijavljivanja slučajeva pretnji i napada, a to je, po iskustvu stručnjaka u NUNS-u, posebno izraženo na lokalnom nivou.

Pravnica NUNS-a Marija Babić ističe: „Ceo slučaj, posmatran od trenutka podnošenja prijave, preko sporih reakcija nadležnih institucija, pa sve do preduzimanja radnji od strane policije tek nakon dostavljanja fotografija od strane oštećene, kao i brojnih nelogičnosti koje su se pojavile prilikom davanja izjava pred policijom, ukazuje na nedovoljnu efikasnost u postupanju nadležnih organa. Ovakav zaključak dodatno potvrđuje i način na koji je tužilac obavestio oštećenu – običnim dopisom u kojem se navodi da ne postoji krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, uz obaveštenje da može izvršiti uvid u predmet i izjaviti prigovor. Iz samog dopisa nije jasno na koji način je tužilac rešio predmet, odnosno da li je doneto formalno rešenje ili sačinjena službena beleška. Međutim, jasno je da nisu data obrazloženja za donetu odluku, niti je navedeno koje su sve radnje preduzete tokom postupka, što nije u skladu ni sa važećim zakonskim propisima, niti sa internim aktima tužilaštva“.

Danas se vodi prekršajni postupak protiv dve osobe zbog kršenja Zakona o javnom redu i miru.

Analiza NUNS-a o neujednačenom postupanju tužilaštava kada odluče da ne preduzimaju gonjenje po službenoj dužnosti izdvojila je upravo Bečej kao jedan od dva „neobična primera“ u Srbiji, jer prevazilazi okvire propisa i dosadašnje prakse.

Statistika – ogledalo sistema

Brojevi potvrđuju sistemski problem. Statistika Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuje da su 2025. godine u Srbiji formirana 134 predmeta u vezi sa napadima na novinare i medijske radnike, ali su donete samo tri osuđujuće presude.

Od 2016. do kraja 2025. godine formirano je ukupno 724 predmeta, od kojih je u samo 10% (79 predmeta) doneta osuđujuća presuda, dok u Osnovnom javnom tužilaštvu u Bečeju u tom periodu nije podignuta nijedna optužnica.

Javni tužilac Đorđe Jovičić navodi da su u Bečeju, od uvođenja posebne evidencije do 23. januara 2026. godine podnete dve prijave zbog ugrožavanja sigurnosti iz člana 138 stav 3 Krivičnog zakonika (obe u slučaju Kristine Demeter Filipčev):

On je u odgovoru na pitanja Bečejskog mozaika saopštio da je prva prijava stigla u tužilaštvo 20.12.2024. godine, a tužilaštvo je „nakon izvršenih provera – prikupljenih podataka od strane PS Bečej utvrdilo da su se u radnjama dva lica stekli elementi prekršaja iz člana 7, 8 i 9 Zakona o javnom redu i miru, a povodom toga je podnet Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka Prekršajnom sudu u Bečeju“. Tužilac je istakao da je u tom prekršaju „učestovalo još jedno lice čiji identitet  još uvek nije utvrđen, u vezi čega smo od policije obavešteni poslednji put dana 26.12.2025. godine“.

Druga prijava iz aprila 2025. ustupljena je Posebnom odeljenju za borbu protiv visokotehnološkog kriminala Višeg javnog tužilaštva u Beogradu. „Kako nije bilo formiranih drugih predmeta u tužilaštvu, nije podignuta niti jedna optužnica“, saopštio je Jovičić.

Bilo je, međutim, prijava lokalnih medija i novinarki NUNS-u, nakon što su se krajem novembra 2024. godine i drugi – ali do danas ne svi – lokalni mediji počeli da izveštavaju o bečejskim i novobečejskim protestima. U bazi podataka NUNS-a samo od aprila do decembra 2025. nalazi se pet prijava bečejskih i novobečejskih novinarki/portala. Većina pretnji, targetiranja i mizoginih napada sa društvenih mreža nije prijavljena.

Psihologija ućutkivanja

Digitalni prostor postao je poligon za pretnje i targetiranje novinarki. U Bečeju i Novom Bečeju, gde su na terenu skoro isključivo žene, mizoginija – komentari poput „idi u kuhinju“ ili „dinstaj luk“ – služi kao alat za psihološko proterivanje žena iz javne sfere.

„To je problem sa kojim se novinarke susreću već duže vreme, o kom problemu se slabo govori. Čak i same novinarke o tome retko govore, osim kada se nađu u nekom sigurnom okruženju daleko od javnosti“, kaže Marija Babić.

Ona dodaje da adekvatne zaštite i reakcije nema, i to nije problem samo pravosudnih organa, već čitavog društva: „Reč je o izuzetno osetljivom problemu kojem bi trebalo posvetiti ozbiljnu pažnju, ali mi se čini da nivo zrelosti našeg društva nije na tom nivou, posebno u trenutno društvenoj situaciji. Sve to utiče na bezbednost novinarki i otežava njihov profesionalni rad, a šire posmatrano ugrožava slobodu medija i pravo javnosti na objektivne informacije koje su ključne u demokratskom društvu“.

Podaci mreže SafeJournalists pokazuju da je broj napada na novinarke u 2024. utrostručen u odnosu na prethodnu godinu, a pretnjama putem interneta naročito su ugrožene žene (70% slučajeva). U analizi „Bezbednost novinarki – Srbija 2024“ Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Mreže SafeJournalists zaključuje se da je bezbednost najugroženija novinarkama angažovanim u medijskim kućama koje kritički izveštavaju o vlasti i novinarkama koje žive i rade u manjim sredinama.

Targetiranje sa pozicije moći

Ovakav ambijent podgrevaju i direktni pritisci čelnika bečejske vlasti: od apsurdnih zahteva za autorizacijom javno izrečenih odgovora na novinarska pitanja, preko uvreda poput „sram vas bilo“ upućenih novinarki koja drži do integriteta, do šikaniranja i omalovažavanja stručnosti prilikom odgovaranja na pitanja.

Tokom novembra i decembra 2025. godine predsednik opštine Bečej targetirao je novinarku Bečejskog mozaika, dok je predsednik opštine Novi Bečej ciljao portal Webinfo koji pokriva teritoriju opština Bečej i Novi Bečej.

Koalicija za slobodu medija je upozorila na ovaj trend: „Na sednici Skupštine opštine Bečej, predsednik opštine Vuk Radojević je u svom izlaganju dvaput po imenu targetirao novinarku Bečejskog mozaika Kristinu Demeter Filipčev, insinuirajući da svojim izveštavanjem ignoriše pozitivne teme i optužujući je za navodnu podršku u donošenju prethodnih odluka. Istovremeno, predsednik opštine Novi Bečej, Saša Maksimović, u javnoj prazničnoj čestitki građanima izjavio je da se ’mnogo toga urotilo protiv politike Republike Srbije, od nivoa Evropske unije do seoskih novobečejskih portala’. U situaciji gde na teritoriji Novog Bečeja postoji samo jedan registrovani portal – Webinfo – ovakva izjava ima jasnu metu i predstavlja direktno targetiranje tog medija“.

Takvom retorikom krši se član 4 Zakona o javnom informisanju i medijima: „Zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti javnog informisanja, naročito prema njihovoj političkoj opredeljenosti i uverenju ili drugom ličnom svojstvu“, ali i da „sloboda javnog informisanja ne sme se povređivati zloupotrebom službenog položaja i javnih ovlašćenja“.

Pravnica NUNS-a Marija Babić upozorava da se retorika sa vrha vlasti preslikava na lokal: „Čini mi se da lokalno targetiranje nije postalo novo, već se o tome manje priča. Targetiranje je veoma opasno – ono ne samo da otežava rad novinara i medijskih radnika, već i ugrožava njihovu bezbednost, direktno ih označavajući kao mete. Retorika koja dolazi sa najviših nivoa vlasti definitivno utiče na to da se ovakva pojava ponavlja na lokalnom nivou, jer vlasti na taj način daju zeleno svetlo i ohrabruju ih da to rade. A posebno jer vide da nema nikakve odgovornosti za učinjeno. Situacija na lokalu je daleko teža, jer u manjim sredinama, gde se svi poznaju, posledice mogu biti mnogo ozbiljnije i dugoročnije“.

Specifičnosti pritisaka i ekonomsko ucenjivanje

U manjim i multietničkim sredinama pritisci su suptilniji, ali razorniji. Roža Feher, novinarka regionalnih medija na mađarskom jeziku (Szabad Magyar Szó i Családi kör), objašnjava da je mađarska zajednica isto toliko podeljena po društvenim pitanjima kao i srpska, „ali mislim da više zavise od Saveza vojvođanskih Mađara, mnogi se zapošljavaju preko partije, mnogi dobijaju finansijska sredstva preko Fondacije Prosperitati i ima slučajeva kada tim ljudima koji su dobili podršku fondacije zabranjeno da reklamiraju u našim novinama ili da nama daju izjave“.

Tijana Janković, urednica i novinarka portala Webinfo, naglašava da u malim sredinama poput Bečeja i Novog Bečeja, osim fizičkih, postoje napadi koji možda u većim sredinama ne dolaze toliko do izražaja, a „to je upravo targetiranje koje jako ume da povredi, zatim etiketiranje, napadi na socijalnim mrežama i, možda jedan od najvažnijih, finansijsko kažnjavanje medija koji su nezavisni“.

Kada lokalni funkcioner vlasti izrazi „zabrinutost“ da će medij (Bečejski mozaik) „ostati bez novca na konkursu“ ukoliko nastavi da kritički piše, to nije samo politički komentar, već ekonomski pritisak.

„Takvo uslovljavanje je potpuno neprihvatljivo i protivzakonito. Zakon o javnom informisanju i medijima i prateći Pravilnik jasno propisuju uslove konkursa i kriterijume po kojima se projekti ocenjuju i sredstva raspodeljuju. Međutim, svedoci smo već duže vreme da se ti propisi ne poštuju, da se sredstva često dodeljuju onim medijima koji sistemski krše kodeks, pa i zakone, javni interes se potpuno stavlja na stranu, a sredstva se dodeljuju podobnim medijima“, ističe pravnica NUNS-a Marija Babić.

Opština Bečej je 2025. godine od planiranih 9 miliona za medije na konkursu za sufinansiranje medijskih projekata podelila samo jedan. Bečejskom mozaiku je dodeljeno svega 50.000 dinara, što je medij odbio. Višemilionski ostatak podeljen je zaključivanjem ugovora sa bečejskim i drugim medijima (koji često i ne pokrivaju teritoriju opštine) na koje se ne primenjuju odredbe Zakona o javnim nabavkama.

Za glavnog urednika Bečejskog mozaika Vladana Filipčeva je ovakav ishod konkursa i netransparentna raspodela većeg dela budžetskog novca za informisanje bio očekivan, s obzirom na to da je Bečejski mozaik tokom 2024. godine bio izložen diskriminaciji, političkim i ekonomskim pritiscima jer nije hteo da odustane od istraživanja događaja i pojava koje nisu po ukusu lokalne vlasti, te je zbog toga i štampano izdanje medija ugašeno u januaru 2025. nakon 27 godina neprekidnog izlaženja.

Filipčev je tada za regionalni portal Sabad mađar so izjavio: „Dugo smo se odupirali pritiscima, a koji su se poslednjih meseci intenzivirali i postali još učestaliji od početka protesta ’Ruke su vam krvave’. Odupirali smo se političkim ucenama, diskriminaciji i odsustvu pravila na lokalnim medijskim konkursima za sufinansiranje, kao i pretnjama i napadima – što je sve zajedno dovelo do sužavanja naših mogućnosti za izdavanje novina. Nismo želeli da kalkulišemo i nismo želeli da svoj posao obavljamo kršeći novinarski kodeks“.

Zvanična vlast verovatno ostaje pri stavu da su sredstva na medijskom konkursu raspodeljena „stručno“ i na osnovu „kvaliteta projekata“, a da je veći deo „ostatka“ prosleđen onima koji imaju neuporedivo veću publiku i praćenost od (neposlušnog) lokalnog medija, kao što je, recimo, Informer televizija, kako je objašnjavao predsednik opštine Bečej pre dve godine.

Ipak, kumulativni efekat ovih odluka dokazuje nameru da se nezavisno izveštavanje učini nemogućim.

Bez „sigurnog mesta“

U uslovima kontinuiranih pritisaka, prilagođavanje postaje strategija preživljavanja, objašnjava psihološkinja i psihoterapeutkinja Gordana Medenica.

„U stanju psihološke ugroženosti koja se ogleda u pretnjama, napadima, verbalnim ili fizičkim, može se javiti anksioznost, nesanica, napetost. Ako tome dodamo da se sve odvija u maloj sredini gde je teško uspostaviti jasnu granicu između profesionalnog i privatnog života, vrlo lako dolazi do dubokog unutrašnjeg konflikta: između ličnih i profesionalnih vrednosti, potrebe da se govori istina i potrebe da se zaštiti sopstvena porodica i očuva elementarni osećaj bezbednosti“.

Ono što javnost ponekad tumači kao povlačenje, tišinu ili „samocenzuru“, iz ugla struke je pokušaj očuvanja mentalnog zdravlja „u uslovima u kojima su granice bezbednog delovanja ozbiljno narušene. Zato je važno da se o ovom problemu ne govori kao o pitanju lične hrabrosti ili otpornosti, već kao o sistemskom pritisku čije posledice nosi i pojedinac, ali i društvo u celini. Jer u sadašnjem trenutku, kada strah počne da oblikuje profesionalne odluke mnogih profesija, cena se ne plaća samo na ličnom nivou, već i kroz sužavanje javnog prostora, slobode govora i prava građana da budu informisani“, kaže Medenica.

Kada napadi dolaze iz zajednice u kojoj osoba živi, radi i svakodnevno se kreće, „sigurno mesto“ postaje nedostižno, a posebno težak aspekt je izostanak reakcije lokalne zajednice, kaže Medenica: „Podrška okruženja je jedan od ključnih zaštitnih faktora kada je neko izložen pritisku ili nasilju. Kada ona izostane, to može dovesti do dubokog osećaja izolovanosti i napuštenosti, ali i do sekundarne viktimizacije – situacije u kojoj ćutanje okoline postaje dodatni izvor stresa, bola, razočaranosti, besa, ljutnje“.

U nedostatku sistemskih servisa podrške, novinarke su prinuđene da pomognu same sebi. Ključni izazov je sprečiti da spoljna agresija postane „unutrašnji kritički glas“, zaključuje psihološkinja i psihoterapeutkinja Gordana Medenica.

Režim kao država: Istorijske paralele

Obrasci ponašanja vlasti i metode pritisaka nisu novina na ovim prostorima.

Istoričarka Ivana Dobrivojević Tomić, koja je proučavala diktaturu kralja Aleksandra (1929–1934/1935), uočava jasne paralele između tadašnjih i današnjih metoda kontrole.

„U vreme šestojanuarske diktature režim je poistovećen sa državom, pa je svako ko je bio protiv režima, olako je etiketiran kao neprijatelj. Protivnici šestojanuarskog režima su proglašavani ’separatistima’, ’antidržavnim’ i ’anacionalnim’ elementima, pa su nadzirani, praćeni i internirani. Nadziranje, praćenja i denuncijacije su razvijene do apsurda. Svako viđanje, druženje, rodbinske veze ili neobavezni razgovor sa ’neprijateljima poretka’, ’separatistima’, ’komunistima’ i slično je povlačilo sumnju“, navodi ona.

Baš kao nekada kroz Centralni presbiro, i danas se pokušava uspostaviti kontrola informacija. „Radi lakše cenzure, propagande, plasiranja informacija, nadzora nad pisanjem štampe, kao domaće tako i inostrane, ali i kretanjem novinara, aprila 1929. godine pri Predsedništvu vlade je, po nemačkom modelu, obrazovan Centralni Presbiro, jedna od prvih ustanova obaveštajne i propagandne službe ove vrste u Evropi“, podseća istoričarka.

Dobrivojević Tomić zaključuje da je ovakva politika istorijski uvek kontraproduktivna.

„Ovakva politika režima se, na duže staze, pokazala potpuno kontraproduktivnom. Objektivne teškoće, kako političke, tako i ekonomske, nisu se mogle sakriti, a nedostatak tačnih informacija o stanju u Kraljevini je stvarao svojevrstan vakuum koji je pogodovao širenju neproverenih i netačnih vesti i glasova o strahovitim brutalnostima režima i jačanju antidržavnih osećaja i raspoloženja“.

Danas ulogu cenzora pokušavaju da preuzmu armije botova na društvenim mrežama, predstavnici vlasti i SLAPP tužbe. Cilj je isti: stvoriti privid uspeha vlasti, gde nema mesta za pitanja o odgovornosti.

U Srbiji, a naročito u malim sredinama poput bečejske, ne brani se samo pravo građana na informisanost, već i opstanak novinarske profesije. Ukoliko se ignorisanje nasilja i ekonomsko iscrpljivanje kritičkih medija nastavi, Bečej rizikuje da postane mesto gde vlast deluje bez kontrole i odgovornosti, u potpunoj tišini.

Tišina, međutim, kako istorija pokazuje, nikada nije neutralna.

Kristina Demeter Filipčev

Tekst je nastao u okviru projekta „Medijska strategija po meri građana 2025 – 2031“, koji podržava Evropska komisija, a sprovode ga članice Koalicije za slobodu medija: Asocijacija lokalnih i nezavisnih medija „Lokal pres“, Asocijacija medija (AsMedi), Asocijacija onlajn medija (AOM), Nezavisno udruženje novinara Vojvodine (NDNV), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Fondacija Slavko Ćuruvija i GS KUM Nezavisnost, u periodu od marta 2025. do februara 2027. godine

Za sadržaj ovog teksta isključivo je odgovorna redakcija koja je tekst pripremila i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije.