Zašto je važno zaveštati organe? - Svaki davalac organa je i potencijalni primalac organa

Verovatno nijedna osoba nije ostala ravnodušna zbog situacije osmogodišnje devojčice Tijane kojoj je hitno potrebna transplantacija srca. Veliki broj ljudi se uključilo u humanitarne akcije koje su organizovane za prikupljanje novca kako bi pomogli da ona otputuje u inostranstvo na operaciju i lečenje. I uspelo se u tome, Tijana je otputovala u Hjuston (SAD), u Teksašku dečju bolnicu i biće na listi čekanja za transplantaciju srca, a adekvatan davalac se može čekati i do 12 meseci.
Sličnih priča je mnogo, nažalost, često su njihovi glavni akteri deca i mladi ljudi, kojima je jedini spas transplantacija organa, zato su i sve češće humanitarne akcije za pomoć obolelim osobama, jer takve operacije su skupe i uglavnom se rade u inostranstvu, pa je novac često jedan od odlučujućih faktora. S druge strane su liste čekanja i donori.

Transplantacija organa i donorstvo su teme koje su u Srbiji tek poslednjih nekoliko godina malo više zastupljene u javnosti i u medijima. Prva transplantacija bubrega u Srbiji obavljena je pre više od 30 godina, od tada je, prema nekim podacima (www.srbijazatransplantaciju.com), presađeno 1.314 bubrega, uglavnom sa živih davalaca, urađeno je osam transplantacija srca, jedna pankreasa, a povremeno se rade i transplantacije jetre. Srbija je na samom začelju po broju kadaveričnih transplantacija (sa donora u stanju moždane smrti) u odnosu na evropske zemlje. U svetu se godišnje izvede oko 65 hiljada transplantacija organa, dok je u toku ove godine u Srbiji urađeno 40 transplantacija bubrega, samo 15 kadaveričnih, odnosno od umrlih davaoca.
Prema mišljenju stručnjaka za transplantaciju, u Srbiji bi trebalo da se radi 400-500 transplantacija bubrega, 100-150 jetre i 20-30 srca godišnje. Tolike su potrebe.

Kadaverični program

Na simpozijumu o transplantaciji organa u Srbiji održanom 12. aprila u Kragujevcu koordinator za transplantaciju organa na VMA Ðoko Maksić izjavio je da na transplantaciju bubrega čeka više od 800 osoba u Srbiji, a na transplantaciju jetre, srca i drugih organa nekoliko stotina pacijenata među kojima su i deca predškolskog i školskog uzrasta.
Oko 10 do 15 posto bolesnika „ima sreću“ da neko od njihovih srodnika odgovara i da se može uraditi transplantacija, dok ostali pacijenti čekaju kadaveričku transplantaciju. Da bi se broj transplantacija povećao i smanjila lista čekanja, stručnjaci kažu da je izlaz u razvoju kadaveričnog programa, boljoj organizaciji lekarske struke, ali je potrebno i da se podigne nivo svesti društvene zajednice, kako bi se povećao broj donora, a time i broj presađivanja organa.
Maksić je rekao da je broj donora u Srbiji manji od pet na milion stanovnika, a liste čekanja su relativno duge i značajan broj bolesnika umire zbog nedostatka organa. Po njegovom mišljenju treba da prođe nekoliko godina da broj donora bude bar deset na milion stanovnika, a to bi otvorilo mogućnost da Srbija postane jedna od članica organizacije Eurotransplanta, koja bi mogla da pomogne u organizaciji, razmeni organa i obučavanju lekara.

Osnovni pojmovi

Transplantacija ili presađivanje organa je u svetu i kod nas, danas prihvaćen i uspešan način lečenja bolesnika, kod kojih je iz bilo kojih razloga došlo do nepovratnog otkazivanja pojedinog organa.
Operacijom se danas mogu presađivati organi kao što su bubrezi, jetra, pankreas, srce, pluća i tkiva (koža, delovi kosti, rožnjača, srčani zalisci).
Organi se dobijaju od umrlog u bolničkoj ustanovi, na način redovnog hirurškog zahvata, kod osoba kod kojih je nastupila moždana smrt.
Doniranje organa je znak čovekoljublja i plemenitosti, kojom jedna osoba iskazuje svoju želju i nameru da nakon smrti pokloni bilo koji deo tela zbog presađivanja, kako bi se pomoglo teškim bolesnicima i na taj način im se olakšao i produžio život.
Svaka osoba je potencijalni davalac organa, ako se za života nije izričito tome protivila. Medicinski uslov za to je da su organi i tkiva u trenutku smrti osobe pogodni za presađivanje.
Kada osoba za vreme života odluči da zavešta organe i tkiva nakon svoje smrti, u želji da se spasu životi drugih, trebalo bi da tu odluku potvrdi pismenim putem, tako što će popuniti donorsku karticu i o svojoj odluci treba da obavesti svoje najbliže, jer će porodica ili rodbina biti prvi kojima će lekari saopštiti konstatovanu moždanu smrt.
Svaki potencijalni davalac organa ujedno je i potencijalni primalac organa.

Donorske kartice

U Srbiji postoje zdravstvene ustanove u Beogradu, Novom Sadu, a odnedavno i u Nišu, koje imaju uslove i odgovarajući kadar koji mogu da rade transplantacije, kaže dr Mirjana Dimitrašković, lekar opšte prakse u Domu zdravlja u Bečeju koja je zadužena za operativni deo u vezi izdavanja donorskih kartica.
„Ta oblast kod nas nije dovoljno razvijena. Čini mi se da je to sad u nekoj ekspanziji, međutim, mislim da kod nas nije dovoljno pobuđena ni svest kod ljudi i zato se krenulo sa donorskim karticama i stvaranjem donorske mreže. Biti donor je izuzetno human gest i ne postoji uzrasna granica ko može, a ko ne može da postane donor, čak smo imali i slučaj da je jedan dekica od 80 godina došao da se interesuje da li može da potpiše donorsku karticu“, rekla je Dimitrašković. Ona je navela da je jedan od razloga što se znatan broj transplantacija radi u inostranstvu nepostojanje donorske mreže u Srbiji.
Krajem prošle godine pojednostavljena je procedura za dobijanje donorske kartice. Međutim, ipak ne odlučuje donor o tome da li će da donira svoj organ (nakon smrti). „Za sada je tako da bez obzira na to što ljudi dobrovoljno potpišu izjavu o donorstvu i dobiju donorsku karticu, na kraju je porodica ta koja daje saglasnost, dok se svest kod ljudi o zaveštanju organa ne podigne na jedan viši nivo, a kasnije bi trebalo da bude recimo kao što je u Hrvatskoj, kad čovek potpiše izjavu da on to želi i time potvrđuje da bude donor, posle porodica nema više veze sa tim. Procedura za dobijanje donorske kartice je nešto izmenjena i jednostavnija u odnosu na raniji period. Građanin ili pacijent treba prvo da se javi svom izabranom lekaru i od njega će dobiti sve potrebne informacije i formular za popunjavanje, odnosno izjavu za doniranje organa. Potrebno je da donese ličnu kartu i u formularu jedan deo popunjava potencijalni donor, zatim ima deo koji popunjava svedok, to može biti neko iz porodice ili čak neko iz čekaonice, ili medicinska sestra, i deo koji popunjava izabrani lekar i sve to potpisuje. To se arhivira i kada se prikupi određeni broj tih izjava, šalju se za Beograd Upravi za biomedicinu. Kada pacijent potpiše izjavu tog momenat dobija i donorsku karticu i postaje donor. Ipak, porodica daje konačnu odluku i može da se desi da pacijent ima donorsku karticu i da je saglasan da bude donor, ali porodica u datom trenutku to odbije. Zato se i savetuje da svi oni koji potpišu donorsku karticu obaveste o tome svoju porodicu i da im kažu koja je njihova želja“.
O tome koliko su Bečejci zainteresovani da postanu davaoci organa i koliki je broj onih koji to već jesu, dr Dimitrašković je rekla da u Bečeju postoje donori, ali ne u dovoljnoj meri u odnosu na broj stanovnika: „U Bečeju ima ljudi koji su postali donori, ali ne u velikom broju, mada taj broj nije znatno manji u odnosu na druge opštine i gradove. Bilo je otprilike dvoje-troje do petoro građana mesečno koji se odluče za ovaj human čin, međutim, imam utisak da je sada interesovanje nešto veće, u februaru i u martu je bilo desetak ljudi koji su potpisali izjave o donorstvu, otkako je procedura za dobijanje donorskih kartica pojednostavljena i zainteresovani potencijalni donori mogu odmah da je dobiju“.
Na pitanje kakav je njen stav o zaveštanju organa dr Dimitrašković je odgovorila: „Ja sam potpisala izjavu za donorstvo, imam donorsku karticu i apsolutno podržavam to“.
Informacije o donorstvu mogu se dobiti u Domu zdravlja u Bečeju kod izabranog lekara, gde se može popuniti formular i odmah se dobija donorska kartica. Informacije o donorstvu se mogu dobiti i od dr Mirjane Dimitrašković.

LJ.M. (izvor: dnevna štampa, srbijazatransplantaciju.com)

Biti ili ne biti donor

Proverili smo kakvo mišljenje Bečejci imaju o zaveštanju organa, da li su spremni da postanu donori, koliko su informisani o tome kako i gde mogu dobiti donorsku karticu.
Većina anketiranih građana se pozitivno izjasnila, a sada prenosimo neke njihove odgovore.
Anka Belanov: „Znam šta to znači, ali ne znam pojedinosti, ne znam da li je tačno da do 65 godina starosti možeš da postaneš donor. Mislim da to rade u vojnoj bolnici u Beogradu, a ne znam da li su u Novom Sadu počeli to da rade. Jednom sam bila u prilici kao pratilac da potpišem izjavu o donorstvu, pa sam se predomišljala i nisam to uradila. Tako je ostalo. Nisam znala da procedura za dobijanje donorske kartice može da se uradi u bečejskom Domu zdravlja. Podržavam i slažem se sa tim činom i mislim da to treba svi da urade. Ja bih bila spremna da to uradim, ali mislim da već nisam u tim godinama kada bih mogla da zaveštam svoje organe. Ukoliko nema starosne granice, drage volje bih i sad otišla da potpišem izjavu i postanem donor“.
Bojana Baćanov: „O doniranju organa sam informisana putem medija, najviše preko televizije. Podržavam taj čin i slažem se da se na taj način spasu i produži nečiji životi. Nisam imala tačne informacije o proceduri, a od vas sad čujem da procedura za dobijanje donorske kartice može da se uradi u Domu zdravlja u Bečeju. Mislim da ljudi nemaju dovoljno informacija o tome i da bi trebalo ta tema da bude zastupljenija u medijima. Ja bih pristala da budem donor“.
Kristijan Tompa: „Nisam informisan mnogo o tome, nešto sam čitao na tu temu, ali mislim da ne bih pristao da budem donor, ne znam zašto, ali ne bih“.
Zorica Delić iz Novog Bečeja: „Znam da mi je ćerka nedavno imala seminarski rad baš na temu o doniranju organa, ali ja nisam posebno upoznata sa tim i sa samom procedurom. Čula sam da u Hrvatskoj postoji zakon da samo onaj ko ne želi da donira svoje organe treba da potpiše izjavu, a da se smatra da su svi ostali davaoci organa. Smatram da je to bitno i da bi tako i trebalo da bude. Nisam o tome razmišljala da i sama postanem donor, ali mislim da bih se verovatno na to odlučila“.
Svetlana Mrkšić: „Upoznata sam sa tom temom s obzirom na to da su neki moji prijatelji već to uradili, koji su detaljnije upoznati i koji su doktori medicine, a smatram da javnost nije dovoljno upoznata s tom temom. Svi se nekako plašimo toga da zaveštamo svoje organe, jer u suštini stanovništvo malo o tome zna. Moj stav je pozitivan i to treba odraditi, svakog od nas čeka ono što je neizbežno i mislim da treba pomoći svakom ko ostaje. To je odlična stvar i naravno da bih i ja postala donor. Mislim da bi možda bilo dobro da se u gradu organizuje neka tribina na tu temu ili neka akcija. Znam kako ide procedura, treba da se registruješ, dobije se donorska kartica, ali mislim da bi trebalo organizovati tribine o tome i u Bečeju i u drugim gradovima, jer, eto, nisam imala tu informaciju da proceduru o dobijanju donorske kartice može uraditi i u našem Domu zdravlja i da se to samoinicijativno može uraditi“.
Zoran Milićević: „Upoznat sam sa tom temom, možda ne baš u potpunosti, a pošto sam dobrovoljni davalac krvi već godinama, pristao bih da budem i donor, samo ne znam ukoliko bi se ja našao u takvoj situaciji da meni treba transplantacija organa da li bih i ja to dobio. Sigurno da bih pristao da postanem donor, mada nisam znao ni to da donorsku karticu možemo dobiti i u Domu zdravlja u Bečeju“.
Dragan Dujaković: „Putem medija sam delimično informisan o doniranju organa, mislim da je to jedan human gest, da se u datom trenutku možda nekom drugom produži život. Pristao bih da potpišem donorsku karticu i to ću i uraditi zajedno sa kolegom Zoranom“.
Slavka Branković: „Neke osnovne informacije sam čula preko televizije, ali ništa više i detaljnije ne znam o tome. Mislim da je to human i lep čin, međutim, ja ne bih pristala da budem donor, nemam neki određen razlog i nisam nikad o tome razmišljala ali ipak ne bih, ja sam žena u godinama i mislim da nisam za to“.
Vidosava Radojević: „Informisana sam o mogućnosti doniranja organa i moj stav je o tome pozitivan, čak sam i razmišljala o tome kada sam videla jedan prilog na televiziji. Za sada imam samo veliku podršku za to, mada nisam baš razmišljala na taj način da ja budem donor ali možda i bih, što da ne. Smatram da ni javnost nije dovoljno i detaljno informisana o tome, spominje se doniranje organa, ali imam utisak kao da jednom u godinu dana neko tu temu pokrene i to je to, ili kada su neki datumi obeležavanja nečega“.
Nedeljko Mrđan: „Znam da je to ono kad umrem da mogu uzeti neke od organa koji valjaju i transplantacijom nekom produžiti život. Podržavam to i bio bih spreman da i ja postanem donor. Međutim, nisam informisan o tome kako i gde može da se uradi ta procedura da postanem donor. Mislim da svako treba svoje organe da donira, ima toliko bolesnih ljudi kojima su potrebni zdravi organi, a organi ljudi koji su u situaciji kliničke smrti (donatora) mogu da im pomognu“.
Robert Kiš iz Bačkog Petrovog Sela: „Mislim da je to dobra stvar, međutim, nisam još razmišljao o tome da i sam postanem donor. Nisam do sada znao da postupak za dobijanje donorske karte može uraditi i u bečejskom Domu zdravlja“.
Dobrila Glavaški iz Novog Bečeja: „Ja jesam za to da čovek postane donor i pristala bih to da uradim. Nisam znala da postupak za donorsku karticu može da se uradi u Domu zdravlja u Bečeju, a nisam se raspitala ni kako to funkcioniše u novobečejskom Domu zdravlja, mada sam tamo videle plakat. Mislim da je veći deo javnosti upoznat sa tom temom, znaju ljudi o tome, samo što niko ne razmišlja o smrti toliko unapred, pogotovo mlađe osobe“.