trg_fontanePopis 2011. je završen. Po svoj prilici, kao što je to bio slučaj i prethodnih decenija, u statistici nakon popisa pojaviće se razne neobične i na ovim prostorima neočekivane nacionalne zajednice.
Ipak, razni srpski Indijanci, Eskimi i Džedaji (popularni vitezovi, poklonici Sile, iz naučno-fantastičnog serijala Ratovi zvezda) nisu ništa drugo do reaktivne formacije – oni naprosto ne žele biti Srbi, ne žele biti identifikovani kao Srbi, kao deo ovog naroda ili stanovnici ove države. Dakle, iako se izjašnjavaju, recimo, kao Eskimi – oni su, zapravo, tek ne-Srbi. Među njima malo je onih, ukoliko ih uopšte i ima, koji su zaista Eskimi – dakle, čija je nacionalnost pozitivno određena (Eskimi zbog eskimstva), a ne negativno (Eskimi zbog ne-srpstva) – pri čemu ne mislim jednostavno na pojedince čiji su roditelji Eskimi (koji su odrasli u igloima), već na one koji nastoje ili se zaista osećaju kao Eskimi, pa makar im otac bio Šumadinac, a majka Crnogorka sa Cetinja.
Postoje, kao što vidimo, suptilne ali vrlo bitne razlike u nacionalnim određenjima! Nacionalnost je „ono nešto” što oscilira između dve tačke – između onoga što pojedinac jeste (njegovih aktuelnih osobina), i onoga što pojedinac nastoji postati (ili onoga što oseća). – Naravno, ponajviše je onih kod kojih se ovi kriterijumi poklapaju (osećaju se upravo onako kakvi i jesu). Drastična prevlast bilo kojeg od dva kriterijuma vodi u stanje neautentičnosti! Ukoliko držimo da je nacionalnost isključivo stvar osećaja, tada zapadamo u izvesno neubedljivo, lebdeće stanje – baš kao i srpski Eskimi (da li čovek koji nikada nije izbivao iz Srbije, koji nije harpunom ulovio foku, prespavao u iglou, doticao se nosevima s voljenom, upoznao eskimsku mitologiju i verovanja, govorio nekim od eskimskih jezika – da li on može biti Eskim, a naročito ispunjen i nacionalno ostvaren Eskim?). Sa druge strane, nacionalnost koja se isključivo temelji u postojećem (ili onom prethodnom – u poreklu), takođe može biti neautentična – često postaje nekomunikativna i kruta. Ovde ostaje neprimećeno da, recimo, svaki Srbin u Bečeju (ili, barem, većina) jesu, makar delimice, istovremeno i Mađari, budući da su dopustili, sasvim prirodno (upravo životno komunikativno i otvoreno), izvestan upliv njihovog uticaja – za razliku od prosečnog Kraljevčana, mi vrlo dobro znamo šta je valjana palinka, šta je ukusan gulaš, znamo barem stotinak mađarskih reči, poznajemo unekoliko katoličanstvo i mađarsku istoriju, itd. Sve to, strogo uzevši, čini naš mentalitet – stoga su ovdašnji Srbi zapravo delom Mađari, baš kao što su ovdašnji Mađari delimice Srbi.
S obzirom na nacionalnost (ali i povodom drugih stvari), ovdašnji prostori favorizuju argument istorije, krvi, predaka. Princip glasi: „Po nacionalnosti si ono što ti je po nacionalnosti otac”. Kraj priče. Ovakav esencijalizam (princip „zna se…”) obična je besmislica, iako počesto vrlo maligna! – Pitanje „nacionalnog kvaliteta” krvi usvojenika (i ostale krvne „sedimentacije”) sasvim je ireleventno – dete će postati ono što njegovi staratelji budu odlučili da ono postane (ništa se tu, dakle, unapred ne zna). Predačka krv u venama može postati, kako vidimo, obična oranžada! Uostalom, kategorija nacionalnosti, kao bitna kategorija identiteta pojedinca, danas dramatično gubi relevantnost. – Kao što sam na ovom mestu više puta isticao – današnji je Srbin, gledajući njegove vrednosti i način razmišljanja, bliži svom savremeniku iz Amerike, nego sopstvenim precima od pre vek ili dva (nažalost ili na sreću – to je već diskutabilno)!
Ovih dana posprdno se govorilo o nekim iskustvima s popisa – ljudi se smeju Romima čiji je maternji jezik mađarski i koji su po veroispovesti pravoslavci. Ovakav koktel (makar bio i „sex on the beach”) zapravo je najprirodnija stvar, posebno u našoj sredini. Ljudi nikako da utuve da pojedinac može imati dve ili, čak, više nacionalnosti – pri tom ne kao „polutan”, kako se to omalovažavajuće ističe, dakle, kao neko ko je polovičan i nedorađen – već upravo kao neko ko je nacionalno raznovrstan i bogat. Iskustvo sa popisa takođe govori da ljudi nisu shvatali šta veroispovest precizno znači, te su počesto, na prvu loptu, odgovarali da im je veroispovest, verovali ili ne – srpska! A, zapravo, oni su pogodili u metu: ovde su vera i nacija nerazrešivi preplet, jedna nepromišljena, tradicionalistička smeša (na uštrb vere, naravno – religioznost je ovde najčešće tek prigodna tradicionalna pričica korišćena prevashodno za krpljenje sopstvenog identiteta). Stoga su takvi ljudi i kao deo naroda, i kao vernici, i kao ličnosti, pa čak i kao ljubavnici – Srbi!
Kao interesantne nacionalne zajednice u rezultatima popisa izdvajaju se, takođe, i Jugosloveni i Vojvođani. A, međutim, mogu li to biti nacije? – Dakako da mogu – iako na gorenavedenoj skali jugoslovenstvo i vojvođanstvo stoje bliže tački osećaja, namere, nego tački onoga što čovek jeste (aktuelnih osobina). U odnosu na Eskime, Indijance i Džedaje, ove dve kategorije ipak imaju debelo utemeljenje u stvarnosti (premda, nesumnjivo, mnogo je Vojvođana i Jugoslovena koji su se tako izjasnili upravo usled nezadovoljstva spram naroda i države u kojoj žive). Naime, te kategorije su dovoljno zdrave, afirmativne (dakle, ne tek reaktivne formacije) – naročito s obzirom na karakter internacionalnosti koji im je svojstven. Upravo stoga nacionalisti „ne dozvoljavaju” ili, barem, ne mirišu Vojvođane i Jugoslovene. – Oni recimo jugoslovensku umetnost (i njene autore) danas beskrupulozno rasparčavaju – jugoslovenski filmovi (filmovi iz perioda Jugoslavije) postaju srpski, hrvatski ili već čiji filmovi. Svako svojata „svoje” – dragocenosti se odvaljuju od Jugoslavije i „vraćaju” republikama. Svejedno, Danilo Kiš, recimo, ostaje par excellence jugoslovenski pisac (ili čak srednjeevropski), s obzirom na duhovni prostor u kome se kretao, i to ništa izmeniti ne može (baš kao što je i u vreme Jugoslavije bilo upravo srpskih pisaca)!
Na smejuriju nacionalnog izgaranja i kosmičke predodređenosti pojedinca da bude izvesne nacije uvek me podseti stari psiho-socijalni eksperiment – ljudima skupljenim u jednoj prostoriji podelili su majice, plave i crvene, bez da im je bilo šta sugerisano. Nakon kratkog vremena oni su spontano oformili dve grupe – naravno, podelili su se na „plave” i “crvene”. – Nije li smejurija?!
Ivan Kovač
